субота, 30. јануар 2010.

RADA RAJIĆ-RISTIĆ: Ikone i ruže



RADA RAJIĆ-RISTIĆ, pesnikinja i prevodilac, živi i radi u Italiji (Vicenza) već dve decenije. Diplomirala je na beogradskom Filološkom fakultetu na grupi za srpski jezik i književnost. Ima deset objavljenih zbirki poezije (na srpskom i italijanskom jeziku). U Padovi predaje srpski jezik i književnost. Rođena je u Seni kod Požarevca. Pesme su joj nežne, setne, nostalgične, možda više za nekim prohujalim vrednostima, nego za minulim vremenima i zavičajnim daljinama koje je, ipak, kao i sve one koji su ih napustili - bole. U njenim stihovima uočljiva je čistota jezika, kao da se trudi da ga tamo u daljini, kao jednu od najvećih vrednosti nacije i podneblja odakle potiče - sačuva,onako kako se čuva najveće blago.


IKONE I RUŽE

Volim sve prošle dane mog života
Ima i onih
u kojima me sećanja primoravaju
da ponovo hodam tim tužnim trenucima
u kojima vidim kako se udaljava
prag moga doma
i moje roditelje na vratima
kako se guše u suzama.
Nisam imala hrabrosti
ni snage
ili postoji možda neko drugo ime
za radnju koju nisam izvršila,
da bih se vratila natrag.
Možda sam jednostavno bila kukavica
bez hrabrosti da se vrati
i ostane kraj njih,
ili me je moje neiskusno doba
odvuklo.
Prokleto su sami
i ne više mladi
kao kada ih ostavih,
pogleda upućenog
ka onim istim vratima
u nadi da će se otvoriti
i da ću ući ja,
ruku stidljivih prstiju one devojke
koja je umela da teši njihov bol pogledima,
bez upotrebe beskorisnih reči.
Na stolu nevino ćute
ruže našeg vrta
i na belim kao duša zidovima
ikone na kojima Sveti Djordje
ubija aždaju,
blagosiljaju tišinu trenutka.
Vidim još uvek moju prošlost
tek naslikanu ikonama i ružama.

Rada Rajić-Ristić
Vicenza Italia

четвртак, 28. јануар 2010.

OSVETA PREDAKA



Magloviti ili jasni,
ali moji i krotki
bivaju u sećanju.
Poslušni, setni,
meni nalik ili ja njima
dok me san ne svlada,
a onda se ta moja
beskrajna kolonada predaka
u plameni niz pretvori
sa stotinu ruku
što dave me,
u mene prodiru,
iz očiju i usta mi izviru
i ne daju da budem ja.
Svaka ta spodoba
kroz mene bi iznova,
preko moga sna,
iz ništavila
u život da se vrati.

Todora Škoro

уторак, 26. јануар 2010.

KUŠANJE



Jednom
kad me pojede sram
za sve moje nepočine,
kad žrtava mojih ne bude
među živima da mi oproste,
jednom,
kad ostanem sam
i sve u zaumlje mine,
hoću li i tad išta želeti,
hoću li bar tad Bogu stremiti
ili đavolu u sebi dati se
kao poslednji zalogaj.

Todora Škoro

недеља, 24. јануар 2010.

POSLEDNJA SUZA




Za tobom je krenula i ona.
Da si se samo okrenuo,
da si se u nju zagledao,
da si se u njoj ogledao,
sebe nalik Bogu u njoj bi video,
i možda ostao.

Ne, nisi znao dok si odlazio
kako je kristalno ćista
u prašinu kanula
i tebe, Bogu nalik,
u blato pretvorila
i sahranila.

Todora Škoro

петак, 22. јануар 2010.

ZVEZDA UGAŠENA



I vila i zvezdana boginja
sam bila
dok tvoja ruka topla meka
daleka sazvežđa mi brala,
a ja ih rasipala
nesmotrena.
I željna i raskalašma
neku drugu zvezdu sam snila,
za njom tragala, nju krala,
a nisam, ne nisam znala
da ona nije meni padala,
pa ostah začuđena
kad mi na dlan stade
ugašena.

Todora Škoro

среда, 20. јануар 2010.

MRVA



Svetom je
sneno lutao,
gubio i sticao
mnoga blaga,
za smislom
daljinama tragao,
i za sobom,
zabludelim.
Na kraju puta,
pod krovovima
zavičajnim, belim,
poznade
da tek zrno nade
i mrva ljubavi je,
a da je sve drugo
iluzija.

Todora Škoro

понедељак, 18. јануар 2010.

UHODA




Neopipljiva
a živa,
kao uhoda
u stopu me
prati,
uznosi i boli,
budi i usniva,
nevidljiva
kao sen,
ta ljubav,
kao večnost
ili tren.

Todora Škoro

петак, 15. јануар 2010.

MAGLE




Kad se raziđu magle
što si ih u mom oku skupio
neće ostati ništa osim stida.
A tog svevida se bojim i strepim
da ću lepim zvati neke jadne neizglede
pa drhtim da li to moje magle blede
i da li ću jednom kad sve mine
morati da oči sklopim
da gole me istine ne zaslepe.

Todora Škoro

среда, 13. јануар 2010.

СТАРОМ СТАЗОМ




А био сам се заклео да нећу никад да обилазим старе стазе!
Да сам бар тако урадио! Да сам их оставио тамо где им је и било место – у сећању – данас бих још био срећан човек.
Дуго већ клонио сам се похода у прошлост. Испрва несвестан, сад знам да сам ја сậм крив што сам један леп, дуг период који је можда могао и да потраје, бивајући ми и даље садашњост, претворио у сопствену прошлост, нагло или лагано, више није ни важно. Ја сậм крив сам јер сам се дистанцирао, гурао од себе, заборављао године које су ме живеле, испуњавале. Или су криве неке друге године, друго време, други људи који су се појављивали, немилосрдно потискујући старе, претварајући их тако у тајну. У страх. Одлука је ипак била моја, одлука је увек у човеку, свесна или несвесна, да се измакне, устукне, крене другом стазом. И да о томе ћути онако како сам ја ћутао.
По цену да ме сматрају охолим, одолевао сам покушајима радозналих доколичара да завирују у моју прошлост. Самом ми није падало на памет да је походим. Знао сам да то не чиним јер се свог негдањег живота стидим, већ зато што га се бојим. То сам, међутим, знао само ја. Све до тог поподнева кад сам задати завет прекршио.
- Марко, журите ли? – на изласку из фирме весело ме упитала наша млада приправница. Интелигентна, а никад лукава, срдачна, али не и непристојна, једина од свих запослених у нашој малој издавачкој кући са лакоћом је пренебрегавала моју затвореност, скоро мргодност, често не поштујући дистанцу коју сам поставио. Или сам једино њој, од свих, због њене лепршавости, опраштао. Зато се и окренух.
- Зашто? – питао сам.
- Имам изненађење за вас. Вееелико...- била је попут детета.
- А ако не волим изненађења?
- Онда ћу да молим, да клекнем, да цвилим, шта-год хоћете. Само ми поклоните један сат. И обећавам: изненађење ће бити лепо – завршила је и дунула несташни увојак који јој се опет спустио преко ока.
Гледао сам је задивљено. То мило, неискварено, раздрагано биће умело је да ме насмеје, разгали и орасположи само једном речју или гримасом. Њеним темпераментом још је управљала природност, неспутана компромисима, куртоазијом, чак и лажима које у неким познијим годинама нужно обоје људске односе.
«Шта ли то може да буде?», питао сам се. Сигурно жели да ми се повери како је завршила свој роман-првенац и сад хоће да га прочитам и проценим. Баш ја, од свих уредника, знао сам да мене највише цени.
- Добро – уздахнух – али само један сат. И наравно, да то изненађење буде заиста лепо.
Вриснула је, раширила руке, обујмила ме око врата, изљубила у оба образа, заробивши ме потпуно својом црвеном пелерином и све то у делићу секунде, да нисам ни стигао да реагујем. Тај делић времена, колико је њено обасјано лице било тик испред мог учинило је, међутим, да се нечег сетим. Нечег, ваљда болног, јер ме пресекло у стомаку, нечег давног и лепог, непрежаљеног. Као да ме на неког подсетила, не знам на кога.
«На прохујалу младост ти личи», помислих и нежно одмрсих њене руке, спуштајући их, а једну ипак задржах у својој стежући је можда мало јаче од пристојног. Стисла је и она моју руку, још јаче, ућутала, погнула главу, онда ме брзо и нагло погледала, па поново оборила поглед. Учинило ми се да се ражалостила. На моје уздигнуте обрве рекла је:
- Само сам збуњена. Имате јако лепе очи, и глас, и чело. Па ви сте били јако леп човек! – узвикнула је и поцрвенела.
- Мислим, и сад сте лепи, па не разумем...- задрхтала је и ућутала.
Уздрхтао сам и ја. Свестан да је схватила како је управо прекорачила границу која чак и за њу постоји, свестан њене бојазни да ово не протумачим погрешно, уверен да чак ни њеној младалачкој радозналости нећу да дозволим улазак у забрањену зону. Свестан да је наш чаробни однос управо пукао у комадиће, знао сам да је ипак њој теже.
- Мила, хајде да прошлост оставимо негде тамо где јој је и место. Да, био сам леп, веома леп и привлачан. И много тога сам био што сада нисам. Зато бих те замолио да једно запамтиш: кад-год пред собом имаш човека који има више успомена за собом него жеља испред себе никако га не води на сусрет с прошлошћу. Убићеш га тиме.
Ћутала је, а онај весели девојчурак волшебно нестаде. Преда мном стајала је сетна, неодољива у својој мистериозности којом се нагло огрнула као својом пелерином, млада жена. Опет ме нешто пресекло у утроби, кад сам у њеном оку угледао звезду. Личила је на једну давну.
«Шта је сад ово? Шта ми је то требало?!», помислих, киван на себе, истовремено збуњен узбуном која се негде у мени дешавала. Забуна је створена и Бог зна хоће ли наш однос икад више да буде онако невин као пре. Знао сам да неће. Али сам знао и да због тога није крив мушкарац у мени, ни пробуђена жена у њој. Знао сам да ме није тако доживела. А онда ме Мила поново изненадила.
- Хајде да оставимо изненађење за неки други пут. Или, хајде да га уопште оставимо! Ви не волите изненађења, а ја немам права да вам их приређујем. Видимо се ујутро на послу – збрзала је.
Није ми падало на памет да је оставим тако збуњену и повређену.
- Не долази у обзир – био сам категоричан.
- Али, ви не разумете...
-Не разумем, а не разумеш ни ти, а обоје не волимо неразумевање и нећемо се у њему растати. Зато идемо до тог твог изненађења, можда нам оно нешто разјасни.
- Нисте ни свесни колико – рече.
Ћутећи смо прошли већи део пута, па нисам ни примећивао којим смо улицама ишли. Кад сам схватио, било је касно. Заробљен у улици «бермудског троугла», али и мог личног «бермудског троугла» - између «Липе», «Шуматовца» и «Грмеча» - три најчувеније београдске кафане, где сам се давних дана загубио и никад ме нико више није нашао и где никад више нисам крочио. До данас.
Избор је био «Грмеч». Најболнија од три ране поређане на малом растојању дуж Македонске улице. Било је касно за узмицање, то смо обоје знали, и стрепели обоје.
Скоро да сам се подсмехнуо себи изненађеном што ме није дочекао мирис укрчканог гулаша из кухиње, од дима пожутели зидови, карирани стољњаци и широк крезав осмех конобарице Марије са сићушним очима иза огромних диоптрија и дебелим листовима набреклим од бројних вена.
Ничега није било, можда ни Марије, вероватно је њен живот исцурио за ове две деценије мог одсуства; карираних стољњака ни за опкладу више нико у кафанама не би могао наћи, а зидови и све у том простору имало је неки други сјај – бњештавост, скоро стерилност која ме је дочекала у некада мојој омиљеној кафани. Ничега знаног није ту више било. Душе, пре свега.
Изненађен, схватих да ми је због тога лакнуло. Ничег знаног није било ту да ме сети, да ме повреди. То ми је у овом моменту било најважније. Важније од чињенице да је једно место, место с душом, место с милион судбина, умрло и нестало да га нико никад више нигде не нађе, осим у понекој сетној причи неког од њених давнашњих посетилаца. Под условом да му ту причу објаве, да уопште обрате пажњу на оронулог пијанца који мирише на мешавину дима, гулаша и најјевтинијег вињака.
«Кога је још брига за прошлост и традицију! Овај свет баш жури да што пре стигне до своје пропасти!». Био сам разочаран, горак, киван, али боље и то него да сам се растужио. А ја сам се од сусрета с прошлошћу бојао туге. Ње нигде није било и ја остадох згранут узалудношћу свог деценијског страха.
Мила је седела тиха, тужна, одсутна. Није ме гледала. Нисам знао како је њој, превише је мени било мене давног који ме је заробио, да сам на трен и заборавио на њу.
- Неко ће доћи – трже ме. – С неким желим да се сретнете. Не, не, не желим ја. Жели она, то је њена идеја. А ја видим да немам снаге за то. Зато идем. Нема потребе да остајем и упознајем вас, знате се...Идем.
Устала је, погледала ме најтужнијим погледом, нагнула се лагано, лагано до мог лица, звезда у њеном оку је постајала све већа, све сјајнија, а онда ме пољубила у врх трепавица. Нагло се усправила и замакла крај стола. На њеном месту, само корак иза стајала је она. Она, али двадесетак година старија! Са истом, али угашеном звездом у оку, покушала је да ми се насмеши, што створи лепезу бора на иначе лепом лицу. Одгрну и смаче пелерину која је некад била црвена и младалачка, сада неспособна да обујми било кога, пружи ми руке, сасушене, кошчате и узвикну:
- Марко, па то си ипак ти!
Била је то Лена или оно што је од ње остало. Моја рана, мој бол, мој незаборав, мој сан. Стајао је преда мном стваран, огољен, похабан, истрошен у нечијим туђим животима, или ничијим, али истрошен.
Знао сам да морам одмах да побегнем у неки други сан, у лаж, у илузију да бих поднео ово ненадано буђење. Пронађох у себи ту, мислио сам давно заборављену волшебну моћ да се измакнем од свог живота, од стварности, живећи је као да се ради о неком другом. Морао сам, да бих се спасао, да помислим како све то само сањам! Јер, то није била моја Лена, моја тајна, мој страх, моја дивна прошлост. Шта јесте, не знам, још покушавам да, бришући оно што узнемирује, оставим и упамтим нешто нежно и лепо из тог сна или кошмара у који ме је ведри девојчурак ненадано бацио. Нешто ће свеједно бити уцртано, па бар да то буде по мом избору.
Ништа није било по мом избору. Ни наша прошлост која је мени била и годинама остала болна, ни њен нехај према мени који се није променио ( на сусрет са мном је дошла из чисте радозналости, да се увери да сам то заиста ја, а ако јесам да ме замоли да помогнем у каријери њеној братаници! ), ни сва она сећања која су тад, ту покуљала, а ваљало је контролисати их или бар прикрити.
Највише ме изненадио осећај гађења због година које су унаказиле њено некад лепо лице и тело. Толико да нисам смео ни да је гледам. Промукао од дувана глкас није био глас моје Лене. Ни проседа, очврсла коса без сјаја. Ни погнута рамена и гихтом искривљени, квргави прсти...
Оно што јесте била она, а што сам негде у паузама обичних, углавном просто-проширених реченица и питања које смо размењивали ловио, јесте њена равнодушност према мени. И свест да је тако увек и било! Утихнут, не сломљен, помислио сам како није она крива што ја то ни тад, као млад, нисам хтео да видим, као што нисам хтео себи да признам ни све ове године једноставну истину да њој до мене није стало. Толико једноставну, а необјашњиву колико је необјашњиво то да она мени ипак јесте.
Најзанимљивије од свега је да свест о томе није болела! Знао сам да неће болети ни сутра, ни убудуће, а питао сам се шта ће ми онда остати. Шта, кад илузију о њој лепој, о њој која ме можда воли, о њој коју једино волим – више немам! Кад сам схватио да је то све лаж. Лаж и ништа. Шта ће ми онда остати за будућност као нит која треба да ме води кроз остатак живота...
Одговор сам пронашао сутрадан, на мом радном столу, кад ме је , уместо срдачног, најсветлијег осмеха и најсјајније звезде која у једно око може да стане, дочекао пресавијени комад папира на коме је писало:
«Погрешила сам. Повела вас на сусрет с прошлошћу, а није требало. Кад-год будем видела човека који има више успомена иза себе него жеља пред собом, нећу то учинити, да га не убијем, како сте рекли. Али ви нисте такав човек. Само то је требало да вам кажем. Или покажем, онако како то моја тетка никад није умела. Ни заслуживала, ваљда. Ваша Мила.»
Дубоко у утроби, негде тамо иза пупка, нешто се покренуло. Слатко и болно. Чуперак који неукротиво пада преко чела створио ми се пред очима.
Ипак знао сам да Милу никад нећу потражити.

Тодора Шкоро

недеља, 10. јануар 2010.

EHO



Čuješ li
da te doziva neko
svu noć
ti kreni,
put nađi između
dva sna bezglasna.

To moja duša
ječi eho
tvog imena,
željna
da pronađe te
pre svitanja.

Todora Škoro

субота, 09. јануар 2010.

TODORI




ТОДОРИ

На јавору џеверу у сутон
гукала је грлица песму знану,
дозивала је изгубљену мисао,
што оста у оном дану.
Неко ми долази из таме,
гледам обрисе складна лика.
Ко би то могао бити?
Кад твоја прелепа слика
пред мене стаде к`о у јави.
А грличин глас је звао
не знам ни зашто ни кога,
а дозвао је тебе чедну,
и загрљај давни,
у сред златнога класја
и зато ми на трен у оку
ко бисер мокар суза засја.
Злаћано сунце за брда пада
одлази у туђи, далеки свет.
Чаробна си и нестварна као нада.

Јован Н. Бундало

ЗАХВАЉУЈЕМ МОМ ПРИЈАТЕЉУ ЈОВАНУ НА ДИВНОЈ ПЕСМИ!
Тодора Шкоро

петак, 08. јануар 2010.

BOGOHULNA



U laž potonuo
kako sam
Bogu nalik,
ohol
i lažno velik
trajem.
A bedan
u umiruće oko
tek stajem,
i trajem
dok se ne sklopi
zanavek.

Todora Škoro

уторак, 05. јануар 2010.

PESMA GREŠNA




Proklet
da samo grehom volim
molitvu ne zborim
oprost ne molim.
Miran,
pokoru primam.
U nebo,
kao u oko božije
gledam.
Ljubavlju grejan,
znam,
srećan sam,
nisam grešan.

Todora Škoro

понедељак, 04. јануар 2010.

TRAG




Trag u snegu do kapije
i žar iz kamina,
dve čaše i boca vina
ispijena do pola.
I ona zgrčena od bola
u saten zgužvani se krije
da ne vidi zoru koja trezni,
i trag u snegu do kapije.
A prokleto zna da to ljubav nije,
tek navika da on je tu
dok telo i vatra gori
u malenoj kući na bregu.
Jedino ne razume
zašto toliko boli
taj trag u snegu
kojim otišao je.

Todora Škoro

субота, 02. јануар 2010.

U POGREŠNOJ PRIČI




Ja razumem tišinu
skrivenu u uglu tvojih usana
umesto osmeha,
oboren pogled posle plamena
u tvojim očima,
sputane ruke željne dodira
i korak tvoj kad uzmiče
tvoreći ponor među nama.
Sve razumem već godinama,
tek sebi nejasna ostajem
što unepovrat dajem
i trajem u priči
što nije moja i tvoja,
što nije blagoslovena
da na ljubav bar liči.

Todora Škoro