уторак, 29. јун 2010.

Bratu u tuđini


Dva brodolomnika
iz iste utrobe tople
smo ti i ja;
dva sužnja surove igre bogova
ili slučaja;
dva putnika besmisla,
razdvojeni morima i stenama;
spojeni tek osmehom
i mladežom iznad usana
nekog dalekog pretka
što je tebe i mene izabrao
da u nama živi,
kao na požutelim slikama
sa duvara rodnog doma.
što nas čeka.
.
Todora Škoro
_____________________________________

недеља, 27. јун 2010.


Ako tek tren uloviš
ne misli da si gospodar
vremena

Ako izmamiš osmeh
ne veruj da on znači
ljubav

Ali ako san satkaš
a jutro ga ne ubije
našao si sreću.

Todora Škoro
_______________________________

субота, 26. јун 2010.

Kazna



Tiha
kao nebo duše
pokajnika
nosi me želja
Kad pružim ruku
da je uhvatim
probuđena krivica
mi je otima
Ostaje plačno nebo
i uzburkano
sećanje

Todora Škoro
____________________________________

среда, 23. јун 2010.

Prvi stid



Mazila je nežno unutrašnju stranu butine, od ruba šarene haljine, pa do savijenog kolena. Tu bi napravila krug dlanom i prešla nazad, gladeći sad spoljašnju stranu natkolenice. Posmatrao sam je. Činila je to bezbroj puta. Zanesena, odsutna, isturene brade i glave blago podignute kako joj nemirna kosa ne bi padala preko lica, pa se činilo da gleda u nebo. Okružena bujnom, naraslom travom, podignutog kolena koje se njihalo levo-desno, sedela je na drugoj, savijenoj nozi, i bila nesvesna svega oko sebe. Sva se pretvorila u taj ritmični, zanjihani pokret. Ličila mi je na leptira koji sklapa i rasklapa krila. Potpuno me opčinila.
Kad je zaduvao vetar zlatasta kosa se zavijorila, haljina od pamuka zalepršala, a ona, zatečena, zastade u pola pokreta. Haljina joj se zadiže sve do prepone, ona je brzo navuče preko kolena, zacrvene se i, dok je ustajala, pogleda me skoro uplašeno. Nasmešen, već sam bio skrenuo pogled. Ona, vijoreći kosom i nemirnom haljinicom, potrča za loptom koju joj dobaciše druga deca.

Todora Škoro
___________________________

уторак, 22. јун 2010.

POKORA


Kad zlo dobru
zametne trag
i staze postanu
bespuća
ostaje samo
strah,
taj verni saputnik
i nepogrešivi vodič
u kraj.

Todora Škoro
_______________________________

петак, 11. јун 2010.

Nestvarna


kći bogojavljenske noći,
tanana, prozračna, ledna,
zarobila je lepotom neveste
tvoje oči
da su sijale, žarile, gorele
a nisu smele,
ne u toj magičnoj noći -
koja na nebu ispisuje
sudbina stope -
da greju, da do poslednje kapi
je istope i zgasnu
kao dva sunca začuđena
što je više nema

Todora Škoro
_________________________________________

среда, 09. јун 2010.

SIROTI PAS


kišno i sivo
podne
bez suza
bez jecaja
samo mali pas
cvili tiho
kraj krsta
u blato zabijenog jako
da je bolelo

Todora Škoro
____________________________

петак, 04. јун 2010.

JASMINA BOŠKOVIĆ - PESME OD NESNA DO OSVITA



JASMINA BOŠKOVIĆ, mlada pesnikinja iz Petrovca na Mlavi, svojoj velikoj ljubavi, poeziji, darivala je svoj san, i noć, mnogo besanih noći. Iz tog nesna, iznikle su njene najlepše pesme. I njen pesnički svet smešten je negde na granici između sna i jave, tamo gde i treba da bude utočište jednog pesnika.
Snažne emocije, pesme Jasmine Bošković, ljubavne uglavnom, oslikavaju jednu žensku dušu, nekad ranjenu, nekad nesigurnu, nekad uznemirenu, ali uvek punu ljubavi. Dušu koja ume da piše i o običnom, ali kad i to čini, čezne za Univerzalnim, Lepim, Večnim.
Jasmina Bošković diplomirala je ekonomiju na Megatrend univerzitetu u Beogradu. Pisanjem se bavi, kako kaže, otkad je naučila sva slova, a naučila ih je da ih - dobro slaže u stihove.




SREĆA OD JADA

Nije to bio on,
beše to samo zvuk.
Umorni lepet krila neke zalutale ptice
što traži izlaz ka nebu
iz sobe, gde vlada muk,
nišaneći trula okna da joj ne izgrebu lice.

Nije to bio san.
Beše to san na javi.
Slomljeni krov na vetru, nemilosrdnom, ludom.
I ruka jedna, gola
na tek probuđenoj,travi
i slika u oku, davna, još uvek živa, čudom.

Nije to bio tren.
Beše to čitav vek.
Nasukan na margine, davno oronulog grada.
Bosih nogu, po granju,
tražih svemoćni lek
od čudnih puteva Tvojih, u korak sa srećom od jada.






BUĐENJE

Budna sam.
Možeš da me zoveš bilo kako.
Ime mi je trenutak.
Budna sam.
Ali me jutro boli.
Još uvek.
Ne umeš da me prođeš.



MANTRA

Uobličila sam te u reč.
Dala ti besmrtnost.
Stvorila ti slobodu vetra,
Da svetom putuješ.
Kao utehu-
Na jeziku da te nose.
Udahnula sam ti svetlost
Da ne ostaneš tajna.
Tebi,
Što iz kamena dolaziš,
Da uzmeš oblik vode,
Da žedne pojiš.
Da tečeš,
Dok je sveta.

Jasmina Bošković
______________________________

четвртак, 03. јун 2010.

Posle zadušnica


Zgasnule sveće
voštanim suzama
romore krivicu živih
presvučenu u bol
Pognuto cveće
vapije oprost davno dat
dok poslednjim mirisom
izdiše
A gavran crn, spokojan,
sit mrva i straha ljudskoga,
nad carstvo seni
se uzdiže

Todora Škoro
_________________________________