четвртак, 29. септембар 2011.

Pitanje



Pitanje


Pomisliš li,
dok nesan zbrajaš  misli rasute
po zaraslim stazama
i slikama zamagljenim od čekanja
da  je vredelo preći taj put

Pomisliš li
kako u ova jutra septembarska
više ne miriše zrela kruška
i vinogradi oporom tamnjanikom
nego tek zemlja preorana
gladna kao neman

Pomisliš li
i kako suton prebrzo pada
a ti slabašan vremenu na uzdarje
nemaš ništa sem duše
da daš

Pomisliš li
ili
čovek nikad ne misli
na kraj
i  zato umire pogleda
začuđena


Todora Škoro
_____________________


уторак, 27. септембар 2011.

Zašto pesma

Drago Dedić "Žena s pticama"



Zašto pesma



I kad mi
oduzmu reč
ostaje zev
misli gladnih
poput
 lastavica

i tako nem
puštam  ih
da polete
u pesmu južnu
kao u drugi
zavičaj


Todora Škoro
__________________________


субота, 24. септембар 2011.

SA DODELE NAGRADE "PESNIČKE RUKOVETI"



„Danas sam svojim krikom
probudio neke ljude.
Neka žive!“
Zlatna plaketa za pobednika


Todora Škoro čita pobedničku pesmu
Saša Skalušević uručuje nagradu

Mokranjčeve rukoveti tek su utihnule, ali je nad Krajinom ostala pesma. U grlu, na papiru, u srcu. Posle višednevnih svečarskih dana posvećenih velikom kompozitoru Stevanu Stojanoviću, u Negotinu je održana i pesnička manifestacija – jubilarne, dvadesete „Pesdničke rukoveti“. Na Malu Gospojinu družili su se pesnici  Timočke Krajine i njihovi poklonici u Domu kulture na večeri na kojoj je predstavljena pobednička pesma i njen autor, ali i poslednja četiri broja „Buktinje“, časopisa za književnost Krajinskog književnog kluba.
Mala varoš, ali ume  srcem  zvonko da peva... To bi bio utisak namernika koji kroči u Negotin. Reč, izvorna, srpska, neotuđena, iznad svega im je. U stihovima ovdašnjih poeta i sad kao da se odnekud čuje glas Svetog Save., Kneza Lazara, Vuka, Dositeja... Ima i sete i nostalgije za tim junačnim vremenima u njima, ali više pregnuća da tako i ostane. Profesor Ljubiša Rajković Koželjac, pesnik, dobitnik Vukove nagrade, ali i entuzijasta u sakupljanju narodnog pesničkog blaga jedan je od njih. On je i predsedavao žirijem ovogodišnjih Pesničkih rukoveti i odlučio da je pesma „Pismo kćeri u tuđini“ Todore Škoro najbolja.  Adam Puslojić, pesnik, prevodilac i član Rumunske Akademije nauka, bio je takođe tu. Besedio o Vuku i Dositeju, nadahnuto, kako inače čini. I uvek je tu, u Krajini da podrži  pesmu i pesnike. Pola u šali, pola u zbilji, tvrdi da kao mesto boravka, zvanično, navodi - Beograd i Kobišnica. Ali on samo ne govori, nego i čini tako. Uvek je, kad Negotincima treba podrška, rečita, glasna, pesnička, tu, u svojoj rodnoj Kobišnici, i sa njima. Bio je i te malogospojinske večeri u Negotinu, čestitao pobednici Pesničkih rukoveti, podržao mlade timočke pesničke nade, s pažnjom slušajući njihovu poeziju, podičivši se i time da je Krajinski književni klub, i on lično, imao čast da učestvuje u otvaranju  minulih Međunarodnih susreta pisaca u Beogradu, ali i da učestvuje u zvaničnom programu upravo završenog Vukovog sabora u Tršiću, predstavljanjem časopisa Buktinja, posvećenih Vuku i Dositeju.
Goran Vučković, glavni urednik Buktinje, neumorni pregalac krajinskog književnog kluba, dobar domaćin gostima te svečarske večeri, predstavio je detaljnije časopise, ukazao na neophodnost očuvanja tradicije i britke i čiste reči pesničke, ali onima koji su to veče bili prisutni u Sali negotinskog hrama kulture to se i nije moralo govoriti, oni su toga svesni, počim su bili tu, sa poezijom u srcu i žarom u očima. Baš tako su izgledali i zvučali dok su čitali svoje divne pesme Saša Stanimirović, Danijela Pavičić, Tamara Lucić-Dinić i drugi mladi pesnici zastupljeni u Buktinji. Aplauz i za njih, buran, od srca. Od brojnih starijih kolega pesnika, već znanih. 
Dragoljub Firulović Firul 
Kad je predsednik Krajinskog književnog kluba Saša Skalušević pobednici rukoveti Todori Škoro iz Beograda predao povelju i zlatnu plaketu, zahvalivši se domaćinima na ukazanoj časti i priznanju, ona je govorila o svojoj poeziji, osvrnuvši se na usud ovdašnjeg naroda, na seobe, one pečalbarske, ali i  seobe u ratu, seobe u vreme i nevreme, seobe koje nisu uvek geografske, i o tuzi i bolu koje one uvek nose, o čemu i peva njena nagrađena pesma „Pismo kćeri u tuđini“ . Aplauz koji je usledio bio je potvrda njenih reči da „ova pesma koja peva o kapijama-čekalicama kao da se obraća upravo ovdašnjim majkama i njihovim otišlim kćerima...“
Na kraju večeri krik. Istinski. Iz grla Adama Puslojića, posle koga je, ne zbunivši prisutne, svikle na njegov neobičan temperament, izgovorio pesmu svog kolege i sugrađanina


„Danas sam svojim krikom
Razbudio neke ljude.
Neka žive!“


Majstora  pera i kičice, ali i vrsnog baritona, autora ove kratke forme, negotinskog umetnika Dragoljuba  Fiulovića Firula, slikara i pesnika, domaćin večeri Goran Vučković zamolio je da iziđe iz publike i da na najlepši način, pesmom završi ovo lepo druženje. Učinio je Firul to, ovom danu u čast. Zapevao iz sveg glasa vlašku pesmu „Živote, živote...“ Probudio tako neke ljude. Neka žive!


A prisutni su ga burno pozdravili i poslušali. Život se, uz pesmu i svečarsku malogospojinsku trpezu nastavio do u noć.


Jubilarne dvadesete pesničke rukoveti su utihnule tek pred zoru.












Tekst i fotografije: Ivan Ignjatović




















уторак, 20. септембар 2011.

Bojažljiva




BOJAŽLJIVA


nisam naga pred tebe
stala
navukoh stare rane
kao rite
a ti mi halju belu
od nevinosti belju
spremaš
i ne znam
kako da je
bolom ne uprljam


Todora Škoro
____________________

понедељак, 19. септембар 2011.

Stamena



STAMENA



Ne zamerite mi
što ime joj kršteno ne pamtim
a zlatnim slovima bi ga valjalo
urezati
nasred Metohije
Da sija po vedrini i pomrčini
da svedoči da sve što jeste
bilo nije onako kako su zli jezici
ispalacali

Ne zamerite mi
što joj ne pamtim ime
bila je to junak-žena
Stamena bi se mogla zvati
dolikuje joj
Što devetoro odoji a deseto joj pod prsima
što pušku na jednom a motiku na drugom
ramenu je nosila
božurom i molitvom prkosila
ognjište grejala
i kad su najljući vetrovi duvali
i kad su mnogi jači poklekli
(neka su im tragovi prokleti
i glava Lazareva svetla neka im sudi)

Ona je strah preko ramena bacala
ječam poljem s pesmom žela
i ostajala, ostajala
A ja, ja joj se ni krštenog imena,
ne zamerite,
ne mogu setiti
Znam samo da je bila
stamena

Todora Škoro
__________________________

недеља, 18. септембар 2011.

(S)KRIVENA



(S)KRIVENA


svilene svatove
sanja
setna
samotna
suzom sazdana
stidom satrvena strastvenica
saputnica straha
saveznica srama
 surovog svevida sena
 sebi samoj
 (s)krivena
suparnica
sama
                                                                               sama




Todora Škoro
_______________________________


Ilustracija: rad  Milene Pavlović-Barili

субота, 17. септембар 2011.

Okamenjena



            Mislila je na čarapu, pocepanu visoko na butini, i nadala se da žica neće da krene naniže i otkrije pogledima znatiželjnih taj peh. Suknja od crnog tvida sezala je do pola kolena, kako dolikuje, a ta prokleta čarapa je bila baš tanka i poderala se jutros kad ju je  navlačila. Drugi par  nije imala u kući i zato sad plaća danak tom ženskom neoprezu i to je opterećivalo više nego što je trebalo. A crna je, naravno da je crna i videlo bi se ako žica krene. „Valjda neće“, pomisli.
            Požele da skine tamne naočare, ali  shvati da su joj suze još sinoć usahle, a i inače nije mnogo plakala u ta dva dana, ne zna zašto, možda će kasnije plakati, sad ne može. Shvati da su joj, dakle, oči manje crvene, manje natečene, manje izgubljene nego što bi to trebalo da bi stotine pogleda, kao nehotičnih i ovlašnih, a zapravo ispitujućih do srži, bile zadovoljne i zadovoljene. Umesto toga naočare samo  bolje namesti na nosu.
            Trnula joj je i ruka, savijena u laktu, koju je pridržavala, stišćući je u pravilnim, samo njoj znanim razmacima, sestra njenog muža. Drugu bi čak povremeno prebacila preko njenih ramena obgrlivši je onako kako nikad do tada nije. Nikada za dvadeset pet godina braka sa Petrom nije bila ni približno bliska sa njegovom sestrom. Sad je osećala kako joj je ta njena ruka na ramenu teška, kako je peče. Smetala joj je i avgustovska žega paleći je po sveže ofarbanoj, u punđu zategnutoj crnoj kosi. Kapljicu znoja, stvorenu negde u vlasištu, koja se neumoljivo sporo slivala niz potiljak, zakrivudavši prema uhu, pa pored, preko žile kucavice, osećala je kao nož koji je para.  Nije je otrla maramicom koju je inače držala stisnutu u šaci.
            I leđa su je već bolela, i tabani joj goreli od neudobnih, preuskih elegantnih cipela, ali se nije pomerala. Kao slika, onakva kakvu želi da vidi taj veliki skup, stajala je okamenjena. Prava prilika skrhane udovice.
            Prvu lopatu bačene zemlje koja je potmulo odjeknula udarivši u poklopac sanduka,  dočekala je skoro sa olakšanjem. Ali je znala da mora da izdrži, a onda, kad večeras bude pala na kolena nasred njihove zajedničke sobe, može da vrišti, da urla, da pusti da je bol satre. Ali to mora u osami. Mora.

Todora Škoro
________________________ 

четвртак, 15. септембар 2011.

Pasja


Pasja

Imao sam psa
dopola pojedenu kosku sam mu
iz usta vadio
a on mi lizao ruku
Drugome bi je odgrizao
Imao sam i prijatelja
pola života smo delili sve
a onda mu je moja nevolja
postala gorka
Sad bezruk ližem rane
i na dlanu, onom preostalom,
gledam zapisane hirove sudbine
i puštam pse da mi sve kosti
oglođu


Todora Škoro
_________________________________

среда, 14. септембар 2011.

Zamukla




ZAMUKLA

ogrnta  tišinom
kao plaštanicom
begunica
od preglasnih slika i urlika
u ćutanje
kao u grob ležem
i već je treći dan
i vaskrsenje čekam
i neverna kao toma
znam
tesno je tvoje nebo
za moja nadanja

Todora Škoro
_______________________

уторак, 13. септембар 2011.

Tokata otrežnjenja




Tokata otrežnjenja


            „To nije dobra ideja“, mislio je dok je brižljivo pakovao svoju staru, ali još dobru violinu, u još stariji kožni, po rubovima iskrzani kofer. Strepeo je od današnjeg dana, od ludosti  koju je direktor filharmonije odlučio da učini, kivan na državu, na krizu, na ceo narod koji, ipak nije bio kriv. Svako se dovijajao da preživi, sa manje li više stila, sa manje ili više para, sa manje ili više   srama, ali je njegov direktor, zanesenjak, isključivao sram i nemoral u borbi za opstanak, ma kako ona teška bila. Verovao je da čovek treba da ostane čovek i kad je gladan, go, bos. Ulicama našega grada ipak je bilo malo gladnih, golih, bosih, začudo, ili su se oni vešto skrivali. Naprotiv, bilo je i onih vrlo sitih, vrlo lepo obučenih, i takvi, upravo takvi već dugo su smetali ovom umetniku bez kompromisa, kad se, najzad, odlučio na ideju za koju je ceo orkestar verovao da ništa dobro ne može doneti. Naredio je da će to popodne provesti svirajući na ulici, na toj najprometnijoj ulici u kojoj se nije moglo primetiti da veći deo ove zemlje gladuje.
            Od svih članova orkestra jedino se Filip usudio da ga pita:
            „Šta ćemo postići time? Kako će se to protumačiti? Ipak smo mi ozbiljna institucija...“
            „Kako-god“, odgovorio je namršten. „Svako će protumačiti to u skladu sa sopstvenom dušom. Ako je prazna, isprazno će biti i tumačenje. Ako je ima, naša misija će postići cilj...“
            Nije Filipu baš bilo jasno koja je to njihova misija, ali je pretpostavio da je to očajnički pokušaj da se skrene pažnja na kulturu, na jad u koji je zapala u ovo doba krize, krize morala pre svega. Već dugo koncerti su svirani u sve praznijoj  sali, plate umetnicima nisu isplaćene skoro pola godine, a način da se stanje poboljša nije bio ni na vidiku. Ipak, nemaština je zahvatila sve, a kultura nekako prva bude na udaru, tako je uvek bilo, mislio je. Pa, ipak, preživi se. Na sreću, uvek u kući u kojoj ima umetnika, postoji neko ko je racionalan, neko ko ume da se snađe da ga nemaština ne slomi, nego se bori, zarađuje hleb, plaća račune, odgaja decu... Sa nežnošću je pomislio  na svoju Emu, borca i lavicu koja nije dala da trpeza ostane prazna, da on ostane bez svečane košuje za nastupe, da njihova mezimica, sad već studentkinja, vikendom sedi u kući nego je doterana i namirisana izlazila u grad kao i sve njene drugarice. Zabrinuo se pomislivši na Mariju, njihovu kćer, lepu i pametnu, ali u duši ogorčenu, to nije mogla da mu sakrije. Da bi sprečila tu ogorčenost da nabuja njena majka je ni iz čega stvarala dinar koji bi ulagala u nju, u upis godine, u haljine, baš lepe haljine. Pitao je jednom Filip Emu ne preteruje li malo sa trošenjem na Mariju i hoće li njihov kućni budžet to moći da izdrži, ali je ona samo odmahnula kategorično rukom i rekla:
            „Za nju mora da ima. Radim i honorarno...“ Onda je zaćutala,  i dodala zasuzivši:
            „Pozajmila sam od mojih roditelja lani... Mnogo para. Ali je sve otišlo. I nije to najgore. Nije najgore ni što oni ne očekuju da im to vratimo, niti ćemo im vratiti... Najgore je što ni to, ni sav moj rad nije bio dovoljan nego je naša devojčica morala da počne da radi. Da, i to naporan posao hostese u nekom luksuznom hotelu, svakoga vikenda do kasno u noć... Dobro je plaćaju, kaže, baš dobro, i zadovoljna je, ali je ja, moj Filipe, ponekad čujem kako plače u svojoj sobi i to me boli, boli...“
            Filip je ćutao. U prvi mah je pomislio da odgovori ženi kako to nije ništa ni strašno ni neobično, pa i oni su kao studenti radili, ali pomisli tad na  noćni rad, na zahtevne goste u luksuznom hotelu i to ga sneveseli. Njihova devojčica je bila nežne građe, pitao se kako izdržava taj napor. I upitao ju je sutradan da li joj je teško na poslu, smušen kao i svaki otac koji shvati da je podbacio u ulozi hranitelja porodice. Trgla se naglo na to pitanje, a onda neodređeno odgovorila:
            „ I lako je, i teško, tata. Zavisi...“
            Onda je otišla da se spremi a Filip je sa nekom mešavinom stida, zabrinutosti i ponosa gledao kad se pola sata kasnije pojavila iz svoje sobe u prelepoj haljini cvetnog dezena kakve su sad bile u modi i kranula na posao. Ovlaš ga je poljubila, a njemu su pred očima još dugo titrali beli ljiljani kojima je bila ukrašena njena raskošna haljina.

            Dan je bio sunčan, ali ne i pretopao, pa je gradsko jezgro bilo puno šetača. Oni, sa violinama, oboama i saksofonima, u smokinzima na kojima je samo pažljivo oko moglo da  prebroji mnoge godine, privlačili su pažnju i dok su samo prolazili šetalištem. Kad su se zaustavili i počeli da sviraju, vrlo brzo se u širokom luku oko njih skupila masa sveta. Svima je u očima video začuđenost, to ga nije čudilo. Zaćuđen je bio i on, ali je sa nelagodom nastavio da svira, i dalje misleći kako ova ideja nije dobra. Direktor filharmonije, naprotiv, bio je  kao u nekom zanosu. Uzdignute glave, stajao je sa strane, njišući se u ritmu muzike, a onda, kad je melodija završena, stao je pred orkestar i svečano objavio:
            „ Idemo još na jedno mesto da sviramo. Njima svakako moramo da pokažemo da postojimo!“ A onda je odlučno krenuo ispred orkestra koji ga je nevoljno pratio. Filipu je već bilo dosta. Možda je on konzervativan čovek, ili možda nijie bio dovoljno ogorčen, ali ovo poigravanje sa umetnošću na ovaj način je već počelo da ga vređa. Nije želao ćak ni da osmatra lica gledalaca ne bi li video reakciju, nije imao snage za to. Zato se pitao zar to nije bilo dovoljno i šta je to još smislio njihov direktor koga su se fotografi, niotkuda se stvorivši,  fotografisali izbliza sa sve onim njegovim prkosnim izrazom i Filipu je već bilo muka što će sutradan uz jutarnju kafu, na stranicama koje bi treblo da govore o kulturi, gledati slike njihovog orkestra kako se ponižava, sad je o tome već tako mislio.
            Mladi oboista koji je stajao do njega tiho se zakikota:
            „Sad ćete tek da vidite šta je cirkus!“, reče mu.
            Filip ga zamoli da mu objsni, a kad mu je mladić ispričao da je saznao kako će ih direktor povesti da sviraju ispred kafića u kome sede jedino devojke sumnjivog morala i buljuk bogatih, uglavnom praznoglavih, ali bahatih ljudi kojima je jedina svetinja novac koga inače imaju jako mnogo i koji, kao na pijaci, tu biraju i kupuju najlepše devojke među njima, koje nemaju protiv da budu „kupljene“, naprotiv, one su tu i došle da se ponude, da se prodaju, za poveliku svotu novaca, Filip je ostao zaprepašćen.  Čuo je on da takvo mesto u gradu postoji, ali nekako nije verovao, mislio je da je to neka od onih urbanih legendi, čista izmišljotina, ali sad kad mu je oboista rekao da idu upravo tamo, gađenje koje je već bio počeo da oseča  pretilo je da ga natera na povraćanje. Ćuteći je išao ukorak sa orkestrom, na dati znak se zaustavio, sve vreme gledajući u kaldrmu pod nogama, mrk, ponižen. Svirao je kao u snu, ne misleći na note, na to hoće li pogrešiti. Želeo da se ovaj cirkus što pre završi i da ode kući.  A onda je odjednom pomislio kako to njegovo zabijanje glave u pesak i jeste upravo ono protiv čega je direktor njihove filharmonije želeo da se bori ovim izlaskom na ulicu, ovim suludim činom. Tek tad ga je u trenu razumeo. To što on, Filip,  kao i većina poštenog sveta ne želi da misli da kal i nemoral oko njih postoje, ne znači i da ne postoje. A on je sad tu, suočen i sukobljen sa tim svetom, stoje jedno nasuprot drugome kao kobra i mungos i sad više nije trenutak da  Filip gleda u vrhove svojih cipela, nego da podigne glavu i suoči se sa jadnom stvarnošću, i ove i one od  dve zaraćene strane.
            Prvi pogled mu nije govorio ništa posebno, ili on nije bio vičan takvom prizoru. Gomila sveta za stolovima, ali da, doteranog sveta, veoma lepih devojaka i manje lepih, ali ne manje doteranih muškaraca. Prelazio je pogledom sa lica na lice. Sa punih, koralnocrvenih usana devojke koja se mazno naslanjala na rame podebelom i postarijem gospodinu koji je u ruci nervozno vrteo zlatni Dipon. A onda je osmotrio lica četiri devojke, u sjajnim i previše dekoltiranim haljinama za ovo doba dana. Sedele su same, ali ustreptale, afektirale i bacale poglede okolo. I kikotale se preglasno. Od tog sjaja i šarenila, od istine koja mu je blesnula pred očima, Filipu se već vrtelo u glavi. Aplauze i osmehe pune silikona i simpatija sa napućenih usana, doživeo je kao šamar. Okrenuo je glavu, dosta mu je bilo svega, ali je tad krajičkom oka, za najudaljenijim stolom, video lepršavu tkaninu sa šarama belog ljiljana. Zateturao se. Pomislio da sanja, da greši, a onda video žensku priliku u toj haljini kako se nevešto zaklanja iza širokih ramena nekog muškarca, sedog i sa perfektno oštucanom bradom. Uspela je samo da sakrije lice, a  duga plava kosa koju je Filip to jutro kradom, dok je još spavala, poljubio i tiho izišao iz njene sobe, vijorila se na suncu i povetarcu. Kao i svilena Kavalijeva haljina sa belim ljiljanima.
            Osetio je tad kako gubi svest.

Todora Škoro
___________________

понедељак, 12. септембар 2011.

Starina




Starina

Gledam ga
zastaje i korakom
i pamćenjem
i glas mu u grlu
zapne
pa samo odmahne
i zasuče dugi brk
mrk i namršten
promrmlja psovku
na račun mladosti
A onda kad misli da ga ne
gleda niko
tešku suzu staračku pusti
ali je brzo otre
i u daljinu upre
pogled bistar
i to ga načas umiri

Todora Škoro
__________________________________
Ilustracija : Starac iz Erla Van Gog

недеља, 11. септембар 2011.

Usnula


Usnula


Molio si

probudi se

više ne sanjaj

zori u oči pogledaj

zvezdanu prašinu sa bosih stopala otresi

do sunca se vaznesi i zasvetli malena

ti danu a ne noći pripadaš

molio si

A ja

ustreptala

još samo za jednom zvezdom

pod tvojim grlom sam tragala

mesto nje strah brala

i drhtala

drhtala

a negde je proticao

dan


Todora Škoro

_______________________

Ilustracija: Usnula devojka Pablo Pikaso


петак, 09. септембар 2011.

Nani na dar


Nani na dar


Govorila je tiho

i nema je davno

a ja još čujem njen glas

Uslišenu joj molitvu

romorenu nad mojom kolevkom

polažem mesto dara

na kamen pod koji je legla

kao na dragi dlan

Osmeh joj ostavljam i odlazim

dok me nemo prate

mermerni stražari sećanja

i začuđeni pogledi

inače ravnodušnih grobara


Todora Škoro

________________________

Ilustracija: "Starica", Slavo Striegl ulje na staklu (oko 1965.)

четвртак, 08. септембар 2011.

Priča sa šetališta


Priča sa šetališta


čovek lagano korača

ka zapadu

u smiraj dana

„hoće da stigne sunce“

reče dečak ocu upirući u šetača

čovek se prenu i pruži korak

„deca su uvek u pravu“

pomisli

„možda ga i sustignem

ako požurim“


Todora Škoro

________________________

уторак, 06. септембар 2011.

Uboga


Uboga


Dajem sve

za strepnju na peronu

dok me grliš hoću li se

vratiti

Sve dajem za mržnju

u pogledu ka nekom osmehu

meni usput podeljenom

Dajem i ne pitam

samo da sjajim kao ti

u jutra maglovita

dok me studenu greješ

Dajem i sve bih dala

za taj bol kojim te nehotice

bolim

A uboga ništa sem sebe

u tebi nemam

da darujem


Todora Škoro

__________________________

понедељак, 05. септембар 2011.

Otrgnuta pesma



Otrgnuta pesma

Hoće li sve noći
probdevene
umeti da poju
tvojim stihom
I hoće li zebnja
(ona koja se ne govori nikom)
minuti sad kad si svoja
i svačija
od moga skuta i sna otrgnuta
Prkosnice Pesmo
I ne teši me da jesmo
i sad druge dve
nerazdvojne
nismo više
Vetar što tebe nosi
mene lomi
i zato otpleti ruke svoje
bezbrojne
oko mojih skuta što si splela
i idi
i leti
meni je dosta da dišem
ehom tvojim

Todora Škoro
_______________________________