среда, 26. октобар 2011.

НЕБЕСКЕ МЕЂЕ




Небеске међе


Походим их
уверен да ће ми рећи
нешто мимо речи исклесаних
давнином патином и маховином
обраслих

И они походе мене
те прозирне сене у сан ми
дођу да одузму дах страх посеју и
знамење мрачно да неком од нас је
дошао час

и ходимо тако
пуни зазора с обе стране небеског
синора разасути
у тишини која слути тај
двосекли мач као лаж
тек кад се нови плач
из колевке разлеже



Тодора Шкоро
__________________________________

субота, 22. октобар 2011.

Вукашин Цонић, писац кога Лесковац памти



            Отишао је пре тридесет и једне године. За собом оставио „Далеке беле путеве“ , „Укус земље“, своју породицу и свој Лесковац који га и данас памте. Вукашин Цонић, приповедач, романсијер, песник и маштар није стигао да публикује много онога што је написао, претекла га је болест и прерана смрт. Збирка прича „Укус земље“ (1971) и роман-хроника „Далеки бели путеви“ (1969) живе уместо њега, у својим поновљеним издањима, али и у живом сећању породице и суграђана...

Верица Баторевић-Божовић и Татјана Цонић
Дирљиво је било како су његове некадашње колеге, школски другови или они из студентских дана, пре неколико вечери окупљени у свечаној сали Технолошког факултета у Лесковцу, на вечери посвећеној Вукашину Цонићу, али и новој приповедачкој речи, оличеној у књижевном конкурсу за најлепшу причу који носи Цонићево име, о њему говорили, како су га се живо сећали, како су једноставно одбијали да га нема више од три деценије. На видео-биму вртеле су се  црно-беле Цонићеве слике из давних дана, председница Удружења писаца  Лесковца Верица Баторевић-Божовић говорила је о Цонићевом кратком, али силовитом књижевном раду, читане су његове необјављене песме које ће ускоро, најавила је његова ћерка Татјана Цонић, и сама заљубљеник у писану реч, бити објављене у песничкој збирци, а затим је уручила награде и плакете Симону Марићу из Земуна, Александру Максиму Поповићу из Обреновца и Тодори Шкоро из Беграда, чије су приче, по оцени жирија, ове године, друге по реду како се конкурс организује, биле најбоље..
Симоон Марић, првонаграђени
            Потврдила се она мисао Црњанског и ове вечери да „...смрти нема само сеоба има“ и да је једина коначна смрт заборав. Татјана Цонић, ћерка овог лесковачког писца, идејом да установи и књижевни конкурс у знак сећања на свога оца, пожелела је, и успела, да то не буде тек протоколарно, безлично вече где ће најбољи примити награде и отићи, него да се, на овај начин, установи својеврстан клуб поштовалаца Вукашина Цонића, чије приче, топле, страствене, сентименталне и тек помало горке, због туге печалбарства, о чему је највише и писао, и из даљине од три деценије маме сузу, или уздах.

Скоро стотину присутних, међу којима је био и Саша Хаџи-Танчић, писац, добитник Андрћеве награде, али и бројни други, старији и млађи поклоници лепе речи, са пажњом су послушали и три овогодишње награђене приче које су једном сетном дозом коју носе, подсетиле на оне Цонићеве.

           
Тодора Шкоро
            „Пролећни ветрови и кише сатерали су снег са брегова у јаруге. Неколико ноћи је хучала јаруга испод нашег прозора, мотали су се облаци и ветрови, кише су умивале пропланке и кровове, а онда је убрзо замирисала коприва по камењару. Млада трава се стидљиво пробијала између натруле сламе око штале и између тараба.
            Печалбари су одлазили“

( из приче „Кад дођу летње ноћи“)

            А кад печалбари оду остаје чекање, туга, жудња младих навеста за њима. Вукашин Цонић као да је завирио у сваку душу која је чекала свог печалбара и сликао је, танано, нежно, сву бол, све сумње, сву срећу кад се печалбари у јесен врате.
Ал. Максим Поповић

            У роману „Далеки бели путеви“, опсежној хроници о животу, борби и страдањима интернираца са подручја бившег лесковачког ратног округа у нацистичким концентрационим логорима у Норвешкој, Вукашин Цонић је свом завичају, али и српској књижевности и историографији даривао монументалну заоставштину. И вечни траг о страдању деведесет и шесторо, од две стотине заточених у „норвешком белом паклу“.
            Пишући о њима, Вукашин Цонић није дозволио да стварно умру, јер ће се тако памтити. Исто онако као што ће и он сам, у сећању свога града, сваке године у јесен, поново бити  жив, у неком поновљеном издању својих дела, или у објављеном новом делу, заосталом у рукопису. И уз приче које ће догодине, трећи пут, пристизати на књижевни конкурс „Вукашин Цонић“.

__________________________________________


среда, 19. октобар 2011.

ЦРНА МОБА



Црна моба


на моме родном
брегу
више не ничу
кровови
само гробови
џикљају црни
као тужни стогови
после мобе
коју смрт животу
узврати



Тодора Шкоро
_______________________________
(Илустрација: фотографија Штефана Тота, румунског фотографа)

ДУГОВЕЧНОСТ ЈЕДНОГ НОВИНСКОГ ТЕКСТА

На молбу уредништва дипломатског часописа "Voices of peace", има томе више од годину и по, написала сам текст на задату тему: шта за Србе и Србију значи повратак на белу Шенген-листу. На моје изненађење, уредник је текст објавио у целини, без иједне измене и скраћивања. Исти текст ових дана ме поново изненадио кад сам га прочитала. Овога пута својом актуелношћу и данас, али и извесном "прозорљивошћу" кад су у питању догађаји који су тада следили, а сад су неки од њих већ за нама. Знано је да је век новинског текста кратак, траје тек до наредног издања. На овај свој текст сам поносна јер је трајао много дуже, али сам и тужна због - истог. То само значи да се наша драма и наши проблеми развијају оним  истим ритмом којим развијени свет корача напред.







ШТА ЗА СРБИЈУ ЗНАЧИ УКИДАЊЕ ВИЗА



КАО ПОВРАТАК КУЋИ




          БЕОГРАД.- Минулог Светог Николу кога  православни Срби веома цене и славе у огромном броју, дакле 19. децембар 2009. памтићемо и по једном необичном лету, тачно у поноћ са сурчинског аеродрома Никола Тесла, чијим путницима за Брисел, после безмало две деценије, први пут није била потребна виза за улазак у земље Европске уније. Србија је од тог дана, поново, на такозваној белој шенген-листи.
          Шта то за Србију и Србе значи?
          Одговор на ово питање зависи којој Србији и којим Србима је упућено. Ипак, једногласни одговор и „обичне“ Србије, и оне која представља политичку и сваку другу елиту, и оне национално опредељене, као и оне европско-грађанске провинијенције, био би: повратак на белу шенген-листу је као – повратак кући. Србија јесте одувек била и биће део Европе, кроз историју значајан њен чинилац, а „гето“ у који смо, због ратова, санкција и бомбардовања били затворени морао је једном да се заврши, можда није ни морао да траје оволико дуго, а да ли ће он бити забележен и памћен као мрља срама тој истој Европи која је Србију у гето била ставила, или Србији као евентуалном кривцу за бурну балканску драму, сва је прилика још дуго неће бити расплетено и одлучено.
          Слободно путовање без виза у земље Европске уније, осим конкретне могућности да велика већина младих први пут крочи ван граница Србије ( уколико то уопште финансијски буде могла да издржи, с обзиром на економску кризу која је погодила ионако осиромашену Србију у транзицији), безвизни режим значи и корак ближе пријему у Европску унију.Али, пре свега, једну ширу могућност за економску, културну, финансијску и сваку другу сарадњу са земљама Европе.Тој сарадњи, снажнијој и богатијој, убудуће ће моћи да дају печат и појединци, и групе, неометани условљеним кретањем. А то свакако није мало.
          На једном општијем плану, кад је реч о евро-атланским интеграцијама, безвизни режим тек је нешто што се подразумева, али ништа не мора да обећава. Па ни бржи пријем Србије у Европску унију, о чему уосталом владају подељена мишљења. Србија, и кад су њене унутрашње ствари у питању, била је увек подељена, тако је и кад је реч о  Европи. Оно што је извесно, јесте да свако у Србији, после две деценије назадовања и изолације, свакако жели напредак и пут у бољу будућност. У том смислу пут у Европу и њену породицу развијених, напредних земаља и за већину Срба значио би логичан избор, кад тај пут, бар кад је Србија у питању, није омеђен и условљен многим компромисима на које је Србија мање или више неспремна да пристане.Сарадња са Хашким трибуналом коме је Србија изручила безмало цео политичко-војни врх из минулих времена, дуго је била услов за било какав дијалог са светом. Српске институције годинама су приљежно сарађивале у хапшењу хашких оптуженика, али су из Брисела увек стизали нови и нови захтеви. Сада, двојицу одбеглих, а још неухапшених оптуженика Ратка Младића и Горана Хаџића, додуше више нико не поставља као услов ни за шта, али је питање – докле?
          Док је Србија изручивала своје грађане Хагу, догодило се Косово – под заштитом и благословом неколико великих светских сила отцепљен је део Србије, самопроглашен и од тих земаља признат као самостална држава. Србија и данас, и то не само њен народ, него и комплетна власт, не одричу се Косова, не желе да икад признају ту срамну независност, без обзира на став великих сила по том питању, и без обзира какав би то утицај могло да има на даљи пут Србије ка Европи. Међутим, у последње време питање српског признања Косова као самосталне државе, као услов за дијалог са Србијом – нико више и не поставља и то је оно што тренутно збуњује. Рекло би се да је тиме мукама Србије, кад су уцене и условљавања у питању, дошао крај и да нам је пут у Европу широм отворен.
          Ипак, да ли је тако? И да ли је Европа Србији једини избор?
          Геостратешки, и политички, Србија јесте део Европе, њој најближа, па  се питање избора не би требало ни постављати. Али, оно што Србију чини специфичном, и кроз историју, и данас, јесте управо то њено место које је увек било негде између Истока и Запада ( у свим њиховим еволутивним значењима), и то у свим сегментима: и политичким, и етничким, и културолошким. Стога су и осећања Срба према европском избору амбивалентна. Прецизни овдашњи хроничари су већ српску нацију поделили по том основу на „евро-сумњивце“ и „евро-оптимисте“. Чак се помиње и расписивање референдума о уласку у Европску унију, мада позивницу за то Србији још нико није уручио...
          Истовремено уз сарадњу са Европом, по свим могућим питањима и условима који су нам били наметани, српска власт се не одриче сарадње ни са неевропским делом света. Сарадња са Русијом јача ( мада многи то могу да крсте као кокетирање српске власти), а контакти са некадашњим такозваним „трећим светом“ скоро да су равни контактима са Европом. Можда Србија тиме жели да покаже да Европа за њу јесте логичан, али никако не мора да буде једини избор, ко зна.
          Реално, транзиција и приватизација је у Србију већ довела, као власнике, и европски и неевропски капитал. И то је истина која ће, извесно, одредити много тога, која ће трасирати пут Србији, хтели ми то да признамо или не. Новац је у свету одавно попримио својства божанства – он све може, њему се сви клањају, од њега све зависи... Да ли ће и Срби то схватити, остаје да се види. Засад, отворен нам је пут у Европу, да је походимо, обиђемо, видимо који то нови Бог светом влада и – пристанемо или не пристанемо на то.
          Не усуђујем се да предвиђам шта ће се десити и који ће српски избор бити у тој  новој-старој дилеми: материјална (земаљска) Србија или – она друга ( небеска, своја)...
_____________________________________

* Текст је објављен у марту 2010. године
         

недеља, 16. октобар 2011.

Као песму о Јову поново о Косову тýжим


Онима који ће рећи да је ово непотребно, да је „политички некоректно и фолклорно-национално претерано“ онима који се данас веселе и од весеља не виде ни сутрашњега дана, онима који ме можда  разумети неће јер од јуче пишем само ћирилицом (а  било ми свеједно, сад више није!), онима који не могу да појме како „Косово није шака пиринча да га позобље свака врана која туда пролети“ , онима који „веру за вечеру...“, онима којима душа у стомацима станује, којима све туђе је боље, онима који на предачке гробове не поглéдају јер се, мним, боје да би и они, такви какви су, над њима видели проклетство које прети ако се изда, а издали су, издали, издају и у моје име, а не питају... Њима, дакле, таквима, и не пишем, залуд је. Себи понављам (можда касно!), ову кратку, о Јову, или Косову, свеједно је. Исто je. И молим се. Песмом, то једино знам. Стога je понављам.



СТАРОЗАВЕТНА

Чује се само
плач икона

и она
старозаветна
од искона

све Јов до Јова
широм Косова


( из збирке „Под небом Србије“)




„Нада се ствара из памћења. Ако се избрише памћење, ње нема. Овде би многи да оперишу памћење и да остане само нада. Неодржив је концепт реалности у којем заборавиш Косово.(...) Митолошки човек је једини човек који постоји. И зато нама нема пропасти. Има само сеоба.“

Емир Кустурица

(у данашњем интервјуу „Вечерњим новостима“): "Косовом не бих плаћао Европу"
_____________________________________________________

субота, 15. октобар 2011.

МАТИ




Мати


Познао сам сву њену тугу
 свелу руку кад сам
целивао
на босиљак и тамјан
је мирисала
а ни у очима  суза
а ни из груди јецаја
тек црнa земљa под ноктима
као да је мртвога хтела
да ископа
и не могаде да ми каже сине
док ме је по коси
миловала


Тодора Шкоро


 (фотографија за илустрацију преузета са блога 
Мирослава Б. Душанића)

петак, 14. октобар 2011.

.




.

реч ловим

као гуји
на реп јој стајем
да буде мелем

 она отргне се
и отрује ме


Тодора Шкоро



четвртак, 13. октобар 2011.

Без




Без

Замукла
рéчи сита
а празна као просута
зобница

Смислу сестру тражи
уместо стиха
утеха да јој
буде

И не налази


Тодора Шкоро
________________________

уторак, 11. октобар 2011.

Pogrešna




POGREŠNA


jutro kome se
ne žuri u dan

prekida misao

 u nespretnu reč
 pretočena

ljutnja bez smisla

hladna kafa
kraj uzglavlja

postelja prazna

magla iza prozora
umesto zastora

sve sakriva



Todora Škoro
_____________________

понедељак, 10. октобар 2011.

Nagrada za priču


Žiri saopštava imena pobednika
Na konkursu  "Vukašin Conić"  priča autora ovoga bloga "Autobus koji je zakasnio" osvojila je drugu nagradu.Između pristiglih 169 priča na drugom po redu konkursu koji organizuju Udruženje pisaca Leskovca i kćerka pisca čije ime konkurs nosi, titulu pobednika poneo je i ove godine  Simon Marić iz Zemuna za priču "Aranžman". Treće mesto pripalo je Aleksandru M. Popoviću iz Obrenovca za priču  "Bele ruže".
 Dodela novčanih nagrada i povelja pobednicima biće organizovana 18. oktobra  u svečanoj sali Tehnološkog fakulteta u Leskovcu.
Opširnije o ovoj manifestaciji može se pročitati ovde.
Drugoplasiranu priču Todore ŠKORO možete videti na ovom linku.
___________________________


петак, 07. октобар 2011.

ŠAH DŽAHAN SANJA


Šah Džahan sanja


Zidanicu

od snova gradim

Da je vetar ne nosi

Da je voda ne plavi

Da je zemlja ne guta

zidanicu za tebe

gospodarice mog srca

gradim

ni belim ni crnim mramorom

nego tek čistim snom

Zato prsima drhtavim

zoru uspori

utišaj usnama krila leptira

i poj slavuja dahom

nadjačaj svojim

Ne daj ne daj da se

probudim



Todora Škoro

__________________________

(ilustracija: Tadž Mahal)

среда, 05. октобар 2011.

Na dženazi (Na sahrani)




Na dženazi
(Na sahrani)

Alahu akbar
i halal bratu na mezaru
i nama grešnima

I bog da prosti
i otac i sin
i duh sveti

Kad zemlja zemlji
i prah prahu
tad smo isti

Ispod nišana
ili krstova
ležaće zablude

a ljubav i ljudskost
će se vazneti


Todora Škoro
__________________________
(umesto poslednjeg pozdrava-selama dobrom komšiji)

Ilustracija: Lars Raun (preuzeto sa bloga mesa-selimovic.blogspot.com)

уторак, 04. октобар 2011.

Visoke potpetice


  
           „Ti, dušo, zaista imaš ukusa“,  opet joj je rekao dok su pregledali katalog sa ženskom obućom, a ona, bez dvoumljenja prstom pokazala na visoke salonke, klasične, ali sa detaljem sa strane koji im je davao poseban šik i efekat modernosti.
            „Zašto nećeš da ti ih kupim? Divno bi ti stajale. Molim te, učini mi to...“ molio je.
            Odmahnula je glavom, kao i svaki put ranije kad su bile u pitanju tašne, haljine, mantili. Nije dozvoljavala da joj kupi ono za šta su se oboje složili da je najlepše i da bi joj divno pristajalao. U kupovinu je odlazila sama, odlučujući se za manje upadljive, manje moderne i manje skupe komade, verujući da će i tako, u njima, biti dovoljno privlačna, a umerenost takve garderobe davala joj je sigurnost tako neophodnu u godinama u kojima se našla, godinama koje su počele sve vidljivije da se pokazuju na telu i licu, godinama sa kojima se bilo teško miriti, ali je ona to uspevala. I mislila je da je to samo njena bitka, a da on, njen muž, treba da ostane izvan toga. Mislila je da će ga time poštedeti. Čega, ni sama nije znala.
            Bila je još uvek lepa, vitka, šarmantna žena. Njena ženstvenost i poželjnost krila se i u nekim ranijim godinama, u nečem drugom, tananijem, nečem što se otkriva u pogledu, pokretu ruke, a ne u kostimu ili u cipelama koje nosi,  mislila je. Zato ni sada nije htela da išta menja, bojeći se da ne sklizne u neukus, a sve oscilacije raspoloženja, čudne porive i želje koje bi joj se povremeno javljale, suzbijala je, ne deleći ih ni sa kim, pa ni sa njim. Znala je da je to danak prelaznom dobu.
            Ipak, kad ju je nežno zagrlio i rekao:
            „A da ti ih ipak kupim, divno bi ti stajale? Kupiću ih...“, odmahnula je ponovo odlučno, ali je iznenadila sopstvena misao kako bi - volela joj te cipele kupi. Ovih dana im je i godišnjica, pa što da ne?
On je nastavio da gleda televizor, a ona, zbunjena sopstvenim mislima, krenula na spavanje zamišljajući sebe u tim šik-salonkama i u haljini kojom su pre nedelju dana oboje bili zadivljeni ispred izloga luksuzne radnje, ali je i nju tada odbila. Odlučila se se za suknju ispod kolena i džemper od kvalitetne vune mirnih boja. Zamislila je sebe u toj staromodnoj kombinaciji na večeri za njihovu godišnjicu i nasmejala se. Bilo bi smešno! Zašto i ona sebi da ne dozvoli hir, ludost i ekstravaganciju i za to veče se obuče mladalački, izazovno... Ali, već mu je bila rekla da te cipele ne želi. „Ništa onda, kupiću ih sama, pa ću ga iznenaditi. A i sebe, verovatno“, mislila je, tonući u san i verujući kako će ta čudna želja ujutro da je prođe.
            Nije je prošla. Stojeći ispred igledala sutradan, opet je sebe zamislila u raskošnoj haljini i vrtoglavo visokim potpeticama. I čitav dan, a i naredni. I dok je obilazila radnje, bivajući tužna što su haljinu koja im je oboma oduzela dah prodali. Ništa zato, naći će drugu.  Njen još devojački stas omogućava joj da ponese bilo koju smelu, izazovnu haljinu.
            „Da li sam ti lepa?“ iznenadila je i sebe i njega upitavši ga dok je vozio prema njenoj firmi narednog dana.
            „Naravno, dušo. Kakvo je to pitanje?“ bio je zunjen. „Tako si elegantna i otmena“, dodao je, nameštajući joj kolir bele bluze preko revera strogog poslovnog sakoa kakve je uvek oblačila za posao.
Kad je to popodne, dan pre njihove godišnjice, na zadnjem sedištu njihovog auta, ispod jakne otkrila kutiju sa cipelama i zavirila u nju, umalo je vrisnula od sreće. U njoj su bile cipele iz snova sa visokim potpeticama   koje su njih dvoje gledali. To joj je dalo krila, Izišla je u grad, obilazila najbolje butike i najzad se odlučila za dugu crvenu haljinu čiji kroj je isticao njeno savršeno telo, a duboki razrez  duž butine izmamio je uzdah čak i kod prodavačica kad ju je probala.
            Našminkana, sa isfeniranom frizurom i u haljini koja joj se sad ipak učinila previše smelom, nestrpljivo je čekala da se on pojavi. Malo ju je zbunilo što je tog jutra samo cmoknuo i rekao „Srećan sam pored tebe već dvadeset godina, draga“ i otišao na posao. Nije joj ostavio kupljene cipele, nije pomenuo večeru, ali ga je ona, pozvavši ga na posao telefonom, obavestila da će večerati u gradu. „Dobro“, rekao je. Kasno popodne, dok je ona, spremljena, već čekala, obuvši crne visoke salonke koje je imala, ali ih nikad do tada nije obula, javio joj je da će da zakasni pola sata. Unervozila se, počela da se znoji, postala plačljiva.
            „Dođavola i svi ti napadi kritičnih ženskih godina... Ne, ne danas...“
 Onda je zgrabila tašnu, pozvala taksi i krenula prema njegovoj firmi koja je ionako bila u centru grada. Tako će uštedeti na vremenu, pomislila je, a i ona svojoj nagloj neobjašnjivoj nervozi neće dati da nabuja.
Zadivljeni pogled portira na ulazu u firmu njenog muža joj je prijao, ali onaj zbunjeni, kad mu je rakla da ide do muževljeve kancelarije nije razumela.
            Zakucala je tiho na vrata, sačekala malo, a onda ih lagano otvorila.
            Najpre je ugledala šik-salonke sa vrtoglavo visokim potpeticama na lepim dugim nogama na dvosedu ispred njegove kancelarije koje su nervozno lupkale o pod. Potom haljinu, onu koju su prodali, a kojom su ona i njen suprog bili zadivljeni. Najzad, podigla je pogled na lice. Ljtito, mlado, preko svake mere našminkano, kao i njeno, uostalom, Mlada devojka je besno ustala i stala pred nju izazovno. Nije govorila ništa. Nije ni trebalo. Izvesno, obe su se osećale kao pred krivim ogledalom koje im se ruga. Pomislila je koliko je jadna, i ona, i ta devojka pred njom. Poželela da vrišti, da pobegne, proklinjala usku crvenu haljinu na sebi, a  i onu na toj devojci. Samo je stisla zube i osmehnula joj se.
            Kad je njen muž izišao iz svoje kancelarije besna devojka je već zalupila vratima odlezeći, a ona je samo jednim pokretom skinula visoke cipele, okrenula se, bosa istrčavši napolje, povlačeći rukom razrez na haljini koji se otvarao.
             Kroz suze videla je da joj momak sa portirnice zove taksi dok je drugi, u kome je sedela prelepa mlada devojka u „njenim“ cipelama i haljini već kretao.

Todora Škoro
______________________

понедељак, 03. октобар 2011.

Otuđeni




Otuđeni


Ako  ni so i hleb
ne mogu da spoje
neće ni san
i pogled u daljinu

otvorene rane
ištu vidara i vreme
a surova jutra nadiru

ni reči kao melema nema
da spoji dve duše
u jednu

svako  samoću svoju
 guta u grcaju
kradom

stranac do stranca
žalosnog

dok  rasuta so
 sluti koricu tvrdu
nepojedenu


Todora Škoro
_________________________