недеља, 30. децембар 2012.

ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ИСПРАЋАО БРОДОВЕ


Звали су га Дечак који испраћа бродове
Склупчан попут бродског ужета по ваздан би
седео на доку
Скретао би поглед ка пучини
и на пружену руку и на ћушке лучких пијанаца
Понеко би оставио кору хлеба пред његове мусаве укрштене ноге
и она би се дуго сушила на сунцу док је у подне не би скорелу појео
ако је пре тога не би позобале птице
Дечак који испраћа бродове, тако су га звали
А кад сунце већ увелико зађе за гребен он би и даље био ту
иако ниједног брода у луци не би било да исплови
Седео би и чекао да можда као у бајци коју му је давно причала мати
доплови величанствени брод и  са њега му још издалека
махне очева рука
Како би  и он најзад престао да чека.
Дечак који је испраћао бродове, кажу.


Тодора Шкоро
_________________

петак, 28. децембар 2012.

СТРАНАЦ У КЕНСИНГТОН ПАРКУ


Знам, није све било узалуд
Испратиће ме захвалност покислих птица
из паркова у којима су и стазе и дрвеће и клупе
под конац били поређани
Где су само плахи летњи пљусак
и бачене мрве бајатог хлеба
реметили устаљени ред
И где сам једино, окружен слетелим јатом,
разумео да  нисам далеко од обале са које сам се
отиснуо
Гледајући њихово скакутање и борбу за покисли залогај,
покисао и сам, бивао сам срећан и тужан једнако
Знам, није све било узалуд,
само ми птица жао, остаће саме
Међу постројеним  платанима строга и одсутна господа
шетаће обележеним стазама
а ако и седну на моју клупу у углу парка
тек ће одмахнути склопљеним кишобраном
и уплашено јато узлетеће можда онамо
где ћу бити ја,
да их разумем, да их још једном нахраним
Ипак знам, није све било узалуд.
Остаје утеха да птице не могу у низове
по својој вољи да поређају

Тодора Шкоро
_______________

четвртак, 20. децембар 2012.

КОЛУМНА: Шекспир, ролекс и доброчинитељи...


На књижевном порталу "Конкурси региона" објављиваће се од данас и моје колумне, на теме књижевног, културног и друштвеног живота. Ево прве од њих...

http://konkursiregiona.net/kolumna-todore-skoro-sekspir-rolex-i-dobrocinitelji/




ŠEKSPIR, ROLEX I DOBROČINITELJI


Piše: Todora Škoro

Jesen devedeset i neke.
Sedim, uzbuđena, u loži nacionalnog teatra. Zatvorenih očiju, ne bih li što bolje čula šuštanje brokatnih i teških plišanih zavesa koje se razgrću da novi, povlašćeni gledaoci zauzmu svoja mesta. I da bih, uvek s radošću, udahnula tu  neponovljivu mešavinu mirisa kulisa, dasaka i teških parfema uvek nekako previše nakinđurenih dama koje su pristizale. Odnevši prethodno na hemijsko čišćenje svoju matursku malu crnu haljinu, i oplemenivši je ručno napravljenim cvetom od satena, daleko da sam se osećala „povlašćenom“. Osim u onom delu da mi je moj stari prijatelj, školski drug i reditelj, omogućio da prvu izvedbu njegovog Šekspira pratim sa te „uzvišene pozicije“.
Tek pet minuta pre početka predstave, ušao je On. Sa svitom – suprugom, svastikom i mlađom ćerkom, čini mi se. Smestiše se levo od mene. Sa partera uočih brojne poglede uperene ka našoj loži, ka njemu, već tada  nezvaničnom vlasniku pola države, koji mi se, susrevši moj (mora biti iznenađen) pogled  nasmeši i nakloni.
-Lepo je ovo Narodno pozorište, baš lepo...- reče
„Prvi put je ovde, znači“, pomislih.
-...Ali je nekako malo za jedan glavni grad. Moralo bi da bude veće, da u njega može da stane bar pet, bar deset hiljada ljudi! – nastavi.
„Bože mili“, pomislih, „Pa on nikada ni u jednom pozorištu, znači, nije bio!“
-Ali ću ja ovom gradu napraviti takvo! – poentirao je glasno osvrćući se da vidi učinak svojih reči.
„Nadam se da nećeš“, pomislih. „Da će biti pametnih da ti objasne da pozorište ne može da bude fudbalski teren, da u njemu nema ozvučenja, mikrofona...“, ceptela sam u sebi.
A onda se podigla zavesa i storija o Montegima i Kapuletima je počela da se odvija na sceni...

*****

Nekoliko godina potom čitala sam u novinama kako je bogati (nezvanični) vlasnik pola države zaista uložio ogroman novac u renoviranje nacionalnog teatra (na sreću, neko mu je objasnio zabludu o veličini pozorišta, pa takvo, grandiozno, nije sazidao), potom o tome kako je ustanovio čak i veoma vrednu novčanu nagradu za najbolje naučnike, pisce, studente... Bilo mi je malo muka čitajući to, a bilo je, bogami, muka i nekima od laureata, pa su nagradu odbili da prime...
Još nekoliko godina iza toga slušali smo vesti kako je rečenom bogatašu sve oduzeto, kako je njegov lik osvanuo na poternici, ali se on na vreme sklonio iz zemlje. Sad ga više niko i ne spominje, ali su se u međuvremenu pojavili neki novi, mlađi. I malo drukčiji. Nose i oni Armani odela i Rolex satove, voze Rols-Rojseve i letuju u Monte Karlu, ali mnogi od njih diče se i diplomama prestižnih, svetskih univerziteta: Jejla, Kembridža, Oksforda... I imaju znatno znanje iz oblasti za koje su se školovali.Ali stvarno... A poneki od njih i istinsku želju da pomognu kulturi (ili opet sebi) – velikim ulaganjima. Novčanim, naravno.
Međutim...
Stari otpor kulturne javnosti ostao je, čini mi se, isti i prema ovima, novim i obrazovanim mecenama (bogatašima), kao nekad prema onima „zanatskog porekla i obrazovanja“. Na nagrade koje oni u kulturi dele i dalje se gleda sa nepoverenjem, njihove kulturne ustanove i dalje se manje vrednuju od „starih, dobrih“, iz prošlog i pretprošlog veka, a to što te njihove ustanove i dalje opstaju, ima da se zahvali opet samo njihovom silnom novcu, ali i vezama koje imaju po celom svetu, pa uspeju da organizuju dobre izložbe, postave dobre predstave, prevedu značajna književna dela... Najzad, ima da se tome možda zahvali i njihovom velikom znanju o umetnosti. I želji da , uprkos širokom neprihvatanju, u tome istraju...
Dilema je, u doba ovo, skoro šekspirovska: mogu li zajedno da idu Šekspir, Rolex i dobročinstvo?
Izgleda da je došlo vreme da mogu. Stara su vremena prošla, a nekog drugog, i drukčijeg vremena - nema.
Kulturi, kao i vekovima unazad, treba mecena.A ako je on takav da mu je kuća puna polica pročitanih knjiga, a zid vrednih diploma, onda mu je valjda za oprostiti što mu se, u prvom kolenu unazad, u kući znalo za potkivanje, a ne za astrofiziku ili istoriju umetnosti.
Ili grešim?
___________________


среда, 19. децембар 2012.

БЕЗВЕРЈЕ

Рубенс: Сатурн прождире свога сина 

БЕЗВЕРЈЕ

гледам
камена киша из руку
грешника
на челу праведника
пурпурни цвет
осликава

и син се оца трипут
ко нечастивог
и отац се одриче сина

И слушам
јечи од бола гора
трокрста
 и небо црвени се
од стида

Тодора Шкоро
_________________

недеља, 16. децембар 2012.

ИЗГУБЉЕНО ЛАНЕ


Гледао ју је како му брижно припрема топлу воду, сапун и чисту преобуку. Тек се био вратио из косидбе. Уморан, ознојен, а чудно миран. То није волела.
            „Изгледа да у близини имамо загубљено лане“, рече.
            „Откуд знаш?“, упита га.
            „Наишао сам, косећи, на део полегле, уваљане траве... Помислих, мора да је лане...“
            Она се следи. Он настави:
            „Тражио сам га свуда около, да га вратим тамо где припада. Није га било...“.
            Гледала га је очима уплашене срне. Он брзо скрену поглед и снажно у џепу стисну шналу од слоноваче, да се она сломи. Купио јој је пре двадесет година, пред веридбу. Нашао је усред полегле, уваљане траве, кад је коса запела о њу.
            „А можда је нашло пут и само. Изгубљено лане...“, одмахну и приђе да му она помогне да спере са себе сву муку.

Тодора Шкоро
____________________

петак, 14. децембар 2012.

НА ПРИПЕЦИ



Клизнула му је низ образ. Није знао је ли  суза или кап зноја. Изненадио би се да је суза. Али, ипак... Припека је.
            Гледао је у правилну, оштрих ивица ископану јаму и исто тако правилну купу земље крај ње. Уздахнуо је дубоко.
            „Ко ли ће се први онесвестити? Мајка свакако,  отац мора да буде тврд. Или сестра? Млађи брат? Најмлађи неће, он ништа неће ни разумети...“
            Сети се да је, давно, крај исте такве хумке, и сам заплакао тек кад је резумео да је мајци тешко толико да је и сама хтела да умре док је падала и грлила мали бели ковчег. Привио јој се уз сукњу, да не  умре и остави га.
            Одмахну главом и ухвати се жуљевитим рукама за ашов. Пожури да ископа још колико треба и да се склони одатле. Није волео да зна коме копа раку. Пијани Озрен му рече да је то за детенце, од седам-осам година тек. А није волео да зна то, није...
            Обриса је са образа. Сузу, или кап зноја, није знао. Била је припека.

Тодора Шкоро
_______________

"ЂУРЂЕВСКО ЈУТРО" У НОВОЈ "СРПСКОЈ ВИЛИ"

У новом, октобарском броју бијељинског часописа за књижевност "Српска вила" штампана је и мени посебно драга песма "Ђурђевско јутро" из моје прве песничке збирке "Неизмер" (2009.).



_____________________________

среда, 12. децембар 2012.

У КЊИЖАРАМА СЕ ПРОДАЈУ КЊИГЕ, ЗАР НЕ?


Пре овог снега, у једном од оних тмурних кишних дана који не обећевају ништа добро и кад ће све што треба да пође по злу тако и да се деси, дешава се ово што вам причам.
Почело је да лије све јаче кад сам, насред улице,  установила да малог склопивог кишобрана нема у живописном садржају моје ташне. Утрчавам,  док се са мене цеди, у оближњу пошту и стајем испред шалтера у ред који се отегао до врата, кад  схватих да немам ни оловку.
На срећу, неко од тмурних, покислих, невољно ми је позајми.
Кад сам постала свесна да немам ни белог обичног папира на коме треба пријатељу у провинцији да пошаљем  у писму некакво објашњење о лечењу његове стрине ( он мејл не користи, ни не зна шта је то, срећник један!), иако већ надомак шалтера, излазим на кишни дан да се опскрбим свиме неопходним. Трчећи прелазим улицу и нахрупим у радњу изнад чијих врата  огромним словима пише „Књижара“.
-Обичну, најобичнију хемијску оловку, молим вас. И лист белог папира, такође обичног, оног за писма – кажем.
Негде испод тезге маркантни мушкарац  за пултом вади оно што сам тражила и спушта испред мене, а ја уочавам у углу његових усана смешак.
-Колико? – питам.
- Ништа – одговори.
Сетих се да је то онај тмурни дан  у коме ће све што треба да пође по злу тако и да се деси, и схватих да је и ово једна од тих ствари.
Бескрајно лагано подигох поглед .Око мене, дуж свих зидова биле су полице препуне књига, књига и... књига. Нигде оловки, роковника, играчака, отварача за флаше, кућних папуча! Обузе ме стид, неописив. Поцрвенела до ушију, зграбих оловку и хартију и промрмљах:
-Хвала вам, оловку ћу вам вратити касније...
Био је изненађен кад сам, тек сутрадан, додуше, ушла у радњу и спустила његову оловку на пулт.
-          Обично не врате – каже. - Ви сте први.
Причали смо о књигама дуго. И о књижарама, оним у којима се продају књиге. Купила сам две, а од тада  редовно ту свратим да видим јесу ли добили нове наслове.
Има таквих књижара, верујте. Ова се налази у оном тржном центру, у блоку, крај Саве. И књижар је јако љубазан. 
Ипак, ако вам требају играчке или офингери, потражите их на другом месту...
________________________________

НАПОМЕНА: Ово није литерарна прича, пишући је, ослободила сам је ма каквих књижевних амбиција... Она је тек  реакција на један данашњи новински текст, на једну једину реченицу у том тексту који се може прочитати
овде и који говори о жалобној судбини нашег издаваштва и наших великих писаца, уосталом...

уторак, 11. децембар 2012.

АНТОЛОГИЈА КРАТКЕ ПРОЗЕ АУТОРА СА EX-YU ПРОСТОРА

Резултати конкурса Založbe Scriptio

У припреми је Антологија кратке прозе аутора с подручја некадашње Југославије, Založbe Scriptio из Љубљане. После спроведеног конкурса стручни жири изабрао је по троје приповедача из свих бивших република и покрајина који су номиновани за улазак у Антологију.

 Из Србије, осим моје маленкости, номиновани су још Јелена Ленголд и Владан  Радоман ( са по две приче).

Од номинованих, жири ће изабрати по двоје аутора чије приче ће, осим на њиховом матерњем, бити упоредо штампане и на енглеском језику.
Коначна одлука биће позната 28. децембра.

понедељак, 03. децембар 2012.

РУКА КОЈА ДАЈЕ И РУКА КОЈА ПРИМА


Сасвим случајно задесих се за тезгом са првим зрелим трешњама тик иза његових леђа. Препознах сиви, местимице похабани капут, на лакту пажљиво окрпљен да се једва видело. И препознах та уска, мало погнута рамена,  петнаестак минута раније стајала сам такође иза њих, у оближњој банци.
            -Колико су вам трешње? – упита.
            - Сто динара – рече, скоро фркнуфши дебела, забрађена сељанка, а ја улових њен  омаловажавајући поглед упућен човеку.
            -Може ли за осамдесет?
            Наду се једра, отресита, као да ће наједаред да експлодира, као да ју је неко у саму зеницу убо, а онда се срете са мојим стрпљивим погледом у коме ваљда препозна сигурну муштерију, па поче више да богоради, него да прича невољнику испред мене.
-Може, може... све може. Немате?! Нико нема, немам ни ја, па ме нико не жали... Али  'ајде, први си ми, за сефте, може за осамдесет, ђаво да носи све... Да госпођа не чека...
Одмери  потом килограм, тачно у грам, пружи му кесу, он њој стодинарку, а кад  она хтеде да му врати две десетице, он одмахну.
-У реду је, не треба.
И оде.
Ту забезекнутост на сељанкином лицу није могуће описати.
-Па шта он мисли, безобразник један! Мене је нашао... да се спрда са мном... А ја, к'о велим, жао ми га, можда нема, сиромах, па да му дам испод цене. А он се мени руга. Јесте видели, госпођо, а? Него, колико вама да измерим? Видите како су дивне, сочне, а слатке к'о мед...
-Килограм – одговорих замишљена, без осмеха.
Она узе испод тезге јачу, бољу кесу, пажљиво је напуни и додаде бар за шаку више зрелих плодова, да је вага „претегла“, па ми је пажљиво пружи.
Из новчаника извадих осамдесет динара (стрепећи да ли имам толико уситно, одахнух кад сам видела да имам) и пружих јој. Збуни се. Рече.
-Али, госпођо, трешње су сто динара...
-Знам – рекох. – Са оних двадесет од малопре што сте оном човеку узели, то је таман толико.
Док сам се удаљавала од тезге, размишљала сам како племенити човек излази на крај са неколико хиљада динара месечне социјалне помоћи које добије. У банци, испред мене, подигао је тачно толико. Размишљала сам и да ли  је могуће да га пронађем, и да ли је могуће да му некако помогнем, финансијски, а да то не сазна, или да се не увреди. Схватих како би, све и да га пронађем, то било тешко изводљиво. Јер, он је изабрао да даје, а не да прима милостињу.Од своје беде из новчаника и из хрпе блага у души.
Само о сељанки нисам размишљала. Ипак, одлезећи на пијацу, ту тезгу сам почела да заобилазим.


Тодора Шкоро
____________________