четвртак, 31. јануар 2013.

ОДСЈАЈ


Смем се, и сад, заклети да су нам очи сијале исто све док није опалио топ са бедема.
Не знам колико је бехара у његовом погледу било, у моме су већ зреле рибизле мамиле, као девојачке усне, што се стидно измичу и нуде се истовремено. Али, ни моје херцеговачке врлети нису могле бити друкчијим сјајем обљубљене од питомина његових сремских, намрешканих бескрајним пољима зрелог жита, испресецаних белилом пруга начињених од косача у ланеним широким кошуљама и гаћама, што брекћући, од напора и неког чудног паорског сладострашћа, слажу откосе, умирени берићетом, Богу захвални.
Тако је сијао живот и сећање у нашим очима.
А као гуја црн и вијугав, спас наш и једино тренутно уточиште, био је ров. Попут мршаве, кошчате старице, место руку раскрилио је своје бедеме, пригрливши нас не из љубави него јер му је то једина сврха била. Ваљао нас је својим калом, цокуле нам квасио, поганио изметом, и људским покаткад, али нам никад сјај у оку није могао угасити. Блатњаве његове бедеме не видесмо, загледани, тамо далеко, ја у кршеве и голети херцеговачке, он у сремске равнице.
Пре него што је опалио топ са бедема, питао ме је:
„Јеси ли икада љубио?“
„Јесам“, одговорих, снебивајући се, онако мушки, неспретно.
„Ја нисам... Не ону коју волим. Остаде да ме чека. Не знам да ли ће...“
Ћутасмо потом цело пре подне.
А блато беше упорно као кашаљ. Ни вода на дну рова није се смањивала иако је пекло сунце читав дан. Пљeскајући с времена на време полураспалим цокулама по мутној води, ћутали смо. Ја уочих на орозу пушке, усправљене уз шанац рова, једну кап, чисту, провидну и то ме развесели. Блистало се у њој, у одсјају, цело сунце, а онда, тај умногостручени сјај ширио  се около. Трепнух, мислећи да сањам. Била је ту, велика, пркосна кап чисте воде, као суза дечија. Нисам се могао начудити милости сунца да је не истопи, да је не уништи. Ето, неки се сјај не може уништити, помислих утешен. Али све то не зависи од мене.
Погледах га и у његовим очима сретох исти тај сјај. Помислих, радостан, да је и он, али...
„Волео бих да је љубим, да је страсно и жудно љубим!“, рече, а ја разумех одакле  тај блесак.
„Али, нећу дочекати, знам...“, уздахну.
И утрну светлост у његовом оку.
Видех тада да је и на орозу, уместо капи, остала тек само беличаста сасушена флека.
Ипак, очи су нам имале исти сјај док топ са брда није грунуо, знам.
Страшно, заглушујуће је загрмело. Полетела земља са оба бедема рова који нас је данима грлио, блатњава вода такође узлетела некуд у вис, па се сручила по нама, затрпанима, по нашим цокулама; моја једна, осетих да је још на нози, она друга, већ раније распаднута, одлетела некуд преко његовог рамена, чудно искривљеног, какав је читав био, занете главе у страну, покривен блатом по прсима, ногама, коси, само му чело, орошено знојем и очи вириле из тога кала.
Измигољих се, разумех да сам жив, тек мало угруван. А он, није се мицао, онако гомилом земље и блата прекривен. „Као хумка“, помислих, стресох се, а онда допузах до њега.
„Није хумка, није... Није мртав, немој да си мртав пријатељу, немој... Остани, остани...“ тресао сам се сав док сам руком прилазио његовом откривеном челу и очима. Нагнух се над њим. Ни не трже се. Довикнух његово име. Ни тада.
„Илија, Илија! Илијаааааааааааа....“ – урлао сам и тресао га за рамена, шакама ослобађао његово тело гомиле црне земље. И плакао, плакао.
Тада угледах онај сјај. Онај исти као из моје капи у којој се било сунце настанило, онај из наших живота, мог и његовог,  остављених тамо негде да сјаје, да сјаје и чекају нас, ако нас дочекају. Видех да има плаве очи.
 „Хеј, Илија, нисам знао да су ти очи плаве, пријатељу, брате мој, тек сада видим! Знаш како су плаве и сјајне, и лепе, лепе...“, хтео сам да му довикнем, можда и јесам, не знам. Само сам био бескрајно срећан због тог сјаја.
Усне му се лаагано помакоше. Приђох му лицем уз лице скроз, да га чујем, да му и живот дахом удахнем да сам могао.
Бескрајно дуго се мучио, док сам му ја стискао мокре дланове, па чело, па умршене власи косе, улепљене. И гледах му само у онај сјај у очима, онај наш, знани, онај што беше исти, што је и сад исти иако је топ са брега грозно опалио.
Рече нешто. Нисам чуо, промрмљао је, па видех да су му и уста пуна земље и блата.
Умирих се наједном, спреман да се огледам у сјају његова два плава ока детињег погледа, до краја света ако треба.
Кад је већ и сунце почело лагано да пада за пропланак, проговори сасвим чисто.
„Марија“.
Ја поскочих.
„Не дочека... моја Марија.", додаде тихо.
Трзну ми се његова мокра и хладна рука у шаци, па се умири.
Гледао сам у плаве очи, молећи се, не трепћући, не верујући, тражећи онај знани сјај..
Није га више било..
Тамо, сасвим у даљини, некуд низ утробу вијугавог злокобно црног рова, огласи се поново топ.

Тодора Шкоро
______________

среда, 30. јануар 2013.

ВЕЛИКАНИ И ГНОМОВИ


Не морамо више да се стидимо! Задужбина једног од највећих, или највећег српског писца двадесетог столећа, Милоша Црњанског, није више у мемљивом подрумском собичку, тик уз врата WC-a надалеко чувеке кафане Код Буде“(односно Клуба књижевника, приватног угоститељског објекта у згради у Француској 7), у дому тих истих књижевника.
Ако би стид могао да се спере куповином две просторије у Дечанској 8, "великодушним" даром Владе републике Србије, оне прошле, у априлу минуле године.
Али – може ли?
Може ли да се, тек тако, заборави небрига и бахатост надлежних према најбољима међу нама? Према ономе који је био свестан своје судбе „странствовања по мостовима туђим“ док је био жив и док је у изгненству, највише у Лондону, стварајући врхунска дела које ће српска литература икад имати, преживљавао од продаје лутака које је његова Вида, његова љубав за цео живот, правила и лично продавала. Није, извесно, Црњански могао ни да сања (или можда, ипак, јесте) да ће то његово лутање да се настави и после његове смрти, скоро пуне три и по деценије. Наставља велики песник своје сеобе, не својом вољом, и даље. Извесно, ни ова нова адреса, са којом за живота баш ништа није имао, а за коју рекоше они отварању институција вични да је „прва права адреса великог књижевног изгнаника“ - није коначна. Прва, рекоше, дакле биће их – још. И треба да их буде. Две просторије никако нису оно што би требало, после оволиких година, да буде „достојно одуживање великану“. Али, бар су ове нове подалеко од санитарија.
А година је јубилеја. И отварају се многа питања...
На питање зашто је и ко дозволио да Општина, као једини наследник (јер Вида и Милош Црњански нису имали порода), дозволи да се стан у коме су последњих неколико година живели, и где су живот окончали, у Улици Макензијевој 8, после њихове смрти прода, и тиме можда заувек уништи прилика да се на тој, једино логичној адреси, отвори музеј и задужбина српског писца – нико не даје ваљан одговор.
Одговора нема, већ десетлећима, ни зашто се није испоштовала Видина (али и Милошева) тестаментална воља да почивају у истом гробу. Он је сахрањен у Алеји великана, она, десет месеци потом, у гробници својих Ружића. Објашњавало се, додуше, да је тешко (и скупо!) сачинити ДНК анализе посмртних остатака Милоша Црњанског и још тројице великана са којима почива у истом гробу, како би се прецизно утврдило који су његови и да би се они потом пренели у њихову заједничку гробницу. Преседан не би био ни да је Вида сахрањена крај Милоша у Алеји великана (Јованка Сингер-Попа сахрањена је крај свог супруга, песника Васка Попе у тој истој Алеји), али ни та могућност, упркос настојањима професора Николе Милошевића, Мила Ломпара и других челника Задужбине, није искоришћена како би аманет био испуњен.
Онако како их никада, за њиховог века, није ниједном раздвојио живот, сада их, у смрти, раздвајају они којима, изгледа, ништа није свето, а који би  могли, само ако би хтели, да бар последњу вољу испуне, било би људски. Међутим, да су хтели, ваљда би се досетили да, за тридесет и пет година, откако Црњанског нема међу нама, Београду дарују  макар улицу са његовим именом. Нису ни то урадили. У Вишњичкој Бањи, додуше, јесу, на част им било.  А Београду на срам.
У години јубилеја – 120 година од рођења Црњанског -  рекоше на отварању Задужбине на новој адреси министар и остали чиновници, ово је тек први корак који ће бити учињен великом писцу у част. А колико је он био велики, илустровао је (у неформалном разговору, додуше, али објављеном) тренутни министар културе, подсећајући се како је, те давне године кад је писац стигао у земљу из изгнанства, он лично отишао на аеродром и својим колима га превезао до града (...)“. О, да, имао је он и тада луксузне аутомобиле, има их и данас, уосталом. У свом надахнутом присећању, међутим, министар се није умео ту зауставити, него је, каже „...био изненађен када је пред собом угледао омаленог чичицу, уздрхталог и прешлашеног.Супруга Вида била је смирена (...)
После оваквих речи ништа више не може да зачуди.
Ни то што Роми из банатског села Иланџа у коме је Црњански као дечак боравио код бабе и деде, купивши пре десетак година баш ту, његову кућу, сваког 26. октобра кад из Београда дође делегација Задужбине великог писца и постави венац крај спомен-плоче - тај исти венац бацају чим би ови отишли.
"Жива ми, бре, фамилија, немој да ми призивају невољу на моју кућу!", говорио би Цига, глава породице, и бацао постављени венац. Знам, гледала сам то сопственим очима.
Али - смрти нема, само сеоба има, поучио нас је давно, баш Црњански.
И велики ће увек остати велики.
А мали? Па, могу да порасту или да - заувек остану гномови. Макар се и у највећим аутомобилима возили.

Тодора Шкоро

_________________

уторак, 29. јануар 2013.

КЛУБ ПРОКЛЕТИХ


„Ма, то је само пропали писац! Због дуга га протерали из кафане са периферије!“, рече јој, и сам припит, новинар локалног листа док је по трећи пут понављао поруџбину, дуплу лозу, за новопридошлог госта за столом у углу. Даница, окренувши се на пети у својим искрзаним плавим боросанама, остави за собом мирис гулаша и женске пути, претходно ипак спустивши тражено дупло пиће на новинаров сто. Крај  писца прође као да га нема.
„Однеси му сам“, понови док је правила слалом између столова.
Никада није била таква. Умела је са пијанцима свих фела, давежима, свађалицама, плачљивцима, табаџијама, контрашима, шибицарима.
На парчету папира придошлица је нешто пажљиво записивао. Новинар посла млађег колегу да му однесе чашу с пићем, мрзело га је да устаје, а и није био расположен за причу, ипак писца није добро познавао. Од њега доста што ће му платити туру за добродошлицу у овај клуб проклетих.
            Ни сат касније зачу се продоран Даничин врисак. Стајала је крај стола за којим је до малочас седео писац. Нико није видео кад је изишао. Грунувши на врата, Пера Лопов, својеврсни инвентар кафане проклетих, истовремено повика:
            „Обесио се... Овде на шипку испред... Обесио се! Човек...се обесио...
            Било је касно за пропалог писца кад су га новинар, Пера Лопов и присутни скинули са штранге. Изнад њега, нагињала се и Даница, стишћући у руци исписану хартију  што је вирила из беле коверте.
            „ Гад један“, рече. „Увек је био гад...“
            Из руку јој исклизну срећка која је доносиоцу, видеше то сви пијаним погледима, обезбеђивала право богатство. Неко је лагано врати Даници.
            Она, обрисавши сузе, понови:
            „Гад један. Проклети гад.“            


Тодора Шкоро
___________________

среда, 23. јануар 2013.

ПИСМО БЕЗ КРАЈА
















ПИСМО БЕЗ КРАЈА

Као да те гледам
Опет се смејеш мојим бројним запетама
тражећи везу између свога имена
и молитвених стихова које још увек пишем
Није ме променило време
дишем можда спорије и теже него пре
само писма путују брже
и читају се овлаш без станке
са залудним обећањем  
како ће се на њих одговорити касније

И као да знам
твоје је трајање тамо постало скупо
попут коњака који у бистроу испијаш у зору
заробљен у мору веома важних послова
а заправо бесмислених и лажних
И попут оног златног сата на твојој руци
који не сме да стане
налик мојим песмама без краја
оним којима си се некада смејао
јер се запетама завршавају

И не чекам
одавно не чекам да поштар зазвони на прагу
предалеко си ти од мене да би ме твоје писмо
пронашло
Ја само волим како се осмехујеш
и као да те гледам разнеженог
што ја и даље застајући пишем
и настављам једно време  прохујало
А дишем
већ дишем све теже

 Тодора Шкоро
____________________

недеља, 20. јануар 2013.

ШТА ЧИТАМО А ШТА НАМ СЕ ДОГАЂА

Илустрација Драгана Стојановића (Политика)
На сајту "Конкурси региона" објављена је моја нова колумна


Kolumna Todore Škoro: Šta čitamo a šta nam se događa
                                        
(„Blaženi su nišči duhom jer njihovo
 je Carstvo nebesko“, Mt 4,3)

            Dobismo, neki dan, najbolji srpski roman za minulu godinu.
            „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, u izdanju kuće „Mono i Manjana“.
            Tradicionalno, u podne, petočlani žiri NIN-ove nagrade za književnost saopštio je  odluku da baš tu knjigu, među njih stotinu i šezdeset četiri kandidovane, proglasi najboljom iz sveukupne romaneskne produkcije. Laureat je, za ovu priliku, dao kratku izjavu pred kamerama, ovih dana će već u dužim i opširnijim intervjuima reći više o sebi, o svom romanu i stvaralaštvu. Izvesno, još neko vreme pisaće se o (ne)pristrasnosti žirija, o književnim lobijima, o politizaciji nagrade i o još koječemu, žiri će se braniti optužujući „nemoguće uslove u kojima je radio“, izbor će komentarisati svako ko je i samo jednom čuo za ovu nagradu, a ne ume da nabroji ni tri njena dobitnika, ko možda neće knjigu ni da kupi, a kamoli da pročita...
            I vrlo skoro samo istinski ljubitelji književnosti moći će još uvek da govore o aktuelnom pobedniku, da analiziraju sintaksu, autorov stil, stav, književni postupak. Oni, dakle, koji su knjigu stvarno i pročitali. A pročitaće je (zapravo – kupiti) tek nekoliko hiljada  ljudi. U nekoliko ponovljenih izdanja.
            U zemlji u kojoj se, iz godine u godinu, hvalimo posetom oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu, merenom stotinama hiljada, ova činjenica deluje obrnuto proporcionalno. Nije li, možda, štos u tome što je proglašenje NIN-ovog romana godine (kao i drugih vrednih nagrada, uostalom) polovinom januara, a slavni veliki sajam tek u poslednjoj nedelji oktobra?! Može biti. Odavno smo postali zemlja u kojoj je „svakog čuda za tri dana“. Pa i NIN-ovog.
            Ili je krivica do izdavača? Koji možda ne ume da iskoristi svojih „vorholovskih pet minuta slave“ i da na pravi način namakne sebi, odnosno nagrađenom delu veliki tiraž i publicitet. Godine 2009. pravilnik NIN-ove nagrade dopunjen je članom koji nalaže da se knjiga-pobednica štampa u broširanom (jeftinijem) povezu, u velikom tiražu i prodaje iskljućivo na kioscima širom zemlje i okruženja, kako bi lakše došla do čitalaca i kako bi time i sama nagrada dobila na popularnosti. S obzirom da je sa raznih strana dočekana na nož, ova odluka nije zaživela i radoznalom čitaocu i ove godine ostaje da ponovo obija pragove bar nekoliko knjižara dok ne naiđe na onu u kojoj se prodaje nagrađeni roman.
            Ali, da se vratim ponovo onim stotinama hiljada  posetilaca Beogradskog sajma knjiga i zapitam se: šta oni to čitaju, kakve i koje knjige kupuju, ako ne one koje su stekle zvanični epitet najboljih?
            Odgovor možda leži u onom impozantnom nizu grandioznih bilborda, poređanih duž svih hala sajma, sa koga nam se smeše - ne njihove knjige nego baš – one: oskudno odevena starleta, pa tri ili četiri tv-voditeljke lakih emisija, pa jedan fitnes-trener, pa tako redom...I niz te nove fele, takozvanih estradnih pisaca, biva svakog oktobra sve duži. Ako me pamćenje ne vara, među  velikim (i vrlo skupim) sajamskim bilbordima, jesenas ne beše i onoga sa koricama „Bernardijeve sobe“ Slobodana Tišme. Niti „Sasvim skromnih darova“ Uglješe Šajtinca (Vitalova nagrada). A pesnika Dejana Aleksića (laureata nagrade Meša Selimović) da i ne spominjem... Nije, međutim, među tim velikim reklamnim panoima bilo ni srpskih klasika – Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Kiša...Izvesno zato jer ih ni u ponovljenim izdanjima nema, ili ih ima tek bojažljivo. I tek – u najavi.
            Sme li odbrana svakoga od nas da bude – čitamo ono što nam se nudi? A vidimo da su u najžešćoj ponudi skandalozne biografije i poluizmišljene autobiografije, ili romani-uputstva kako izvajati sopstveno telo (ili ga što bolje prodati). Takva „dela“ (i slični im, prevedeni pandani)  zauzimaju prva mesta na top-listama čitanosti, ona se prodaju u desetinama (pa i stotinama) hiljada primeraka, ona se pozajmljuju po komšiluku i gutaju negde između tv-serija sličnog sadržaja.
            Ali, to vam je Balkan, rekli bi precizni statističari koji će istaći da je deset posto nacije nepismeno, pedeset polupismeno, a ostatak jedva da ima završenu srednju školu. A da devedeset devet procenata ima ili nerešen stambeni problem, ili platu opterećenu sa tri kredita, ili jedva sastavlja kraj s krajem. Pa im, valjda, lakše da kupe ( i plate skoro isto kao i za kvalitetnu knjigu) za neko lako štivo u kome  ih čeka glamur, lepota, sjaj. A sve to upakovano u prostoproširene rečenice i plitke dijaloge od kojih ne boli glava.
            „Uterivanje kulture“ ume da bude jalov posao. Pogotovo onda kad se kič i šund prilično odomaćio i  kad oni, koji su mu tako širokogrudo otvorili vrata, još uvek trljaju ruke zbog dobrih zarada na njemu.
            Važan je (pozitivan) saldo. Za duh, ko te pita.
            Uostalom, možda bi, u svoju odbranu, kreatori naše kulturne kreature izgovorili i onu biblijsku iz podnaslova ovoga teksta.
            Ne shvatajući ama baš ništa.

P:S. A možda za nas ipak ima nade. Minule nedelje objavljen je spisak deset najprodavanijih knjiga među kojima je i prošlogodišnji  NIN-ov laureat. Doduše, „u društvu“ od koga bi izvesno najradije pobegao, ali...
Uvek je bilo „niščih duhom“ i – ostalih. Koji se još dotle nisu uzdigli.
______________________

субота, 19. јануар 2013.

НОВИ ПРЕВОД "СТАРОЗАВЕТНЕ" НА НЕМАЧКИ


Објављена у збирци поезије "Под небом Србије" (2010.) на српском, али и у италијанском и немачком преводу,  песма "Старозаветна" ових дана је доживела нов препев на немачки.
 Johann  Lavundi, Немац рођен и одрастао у Апатину, већ дуго година настањен у немачком Улму, учинио ми је ту част да је преведе. Књижевни преводилац са, како сам каже, "два матерња језика" превео је на немачки комплетну поезију Бранка Миљковића, и песме многих српских песника.
Овом приликом му бескрајно захваљујем!
_______________________________

среда, 16. јануар 2013.

СЛУЧАЈНИ ПАРТНЕРИ



„Опрости, Ник, не могу више“, рекла је између два гутљаја вреле кафе.
            Нити је ломила прсте, нити скренула поглед. Савршено мирно, да помислих како јој се омакло. Смишљала и увежбавала то није, ипак сам је толико познавао. Скоро да сам очекивао да ће се, наједном, насмејати оним грленим смехом који сам тако волео, устати , загрлити ме преко стола за којим смо доручковали и ћеретајући ми објаснити да се сплела, да је начинила лапсус, да није то хтела да каже, да заправо ништа није ни рекла него се то мени учинило...
            Залуд. Кад сам најзад подигао свој отежали поглед са тањира пуног зобених пахуљица, срео сам  један савршено миран, налик онаквим погледима какви се размењују на пословним састанцима, хијерархијски строго уређених компанија, за блештавим, бескрајно дугим столовима.
            Кашика, што је од збуњености (и изненадне немоћи, ваљда) испустих, звецну о ивицу тањира и кад паде у њега попрска ме с неколико капи млека, а пар влажних зрна просу ми се по реверу сакоа.
            „Надам се да ћемо то решити цивилизовано, као људи, без повлачења по судовима. Па и поделу имовине, куће и компаније...“, рекла је, скоро преко рамена, кад је, нешто касније, дотерана кретала на посао.
            „То ми је рекла, човече, само то ми је рекла моја Ана, да нисам могао да је препознам, зурио сам за њом, за затвореним вратима кроз која је изишла, дрмусао главом, питајући се јесам ли то све сањао можда, а онда ме, пријатељу, флека на реверу и салвета умазана њеним ружем за усне које је сасвим лагано обрисала, као да брише грех, или неку муку са њих пошто ми је то рекла, демантовала, вратила у стварност у којој никад нисам веровао да ћу се и ја наћи, чак ни онда кад су ми многи пријатељи, па и ти кад си се разводио причали, онако гневно, о женској ћуди коју не можеш ни предвидети ни укротити ако једном подивља и крене неким исконским или неким вражјим цивилизацијским зовом, ко би га знао, па те шутне, одгурне и згази као опушак, а ја нисам веровао, не, мени и Ани је немогуће да се то деси, па и теби сам то причао кад те твоја Катрин оставила, а био сам нетактичан због тога, знам, требало је да прећутим, да будем прави пријатељ, да те ћутањем и слушањем утешим, а нисам, него сам ти причао о нашој љубави, о бескрајном поверењу мом у моју Ану, овако као што ти сада причам, пријатељу, како сам остао запањен њеном мирноћом, и оном нехајношћу с којом ми је саопштила јутрос да ме  оставља, а ја не знам зашто, не знам, убиј ме, а све је било у реду, све је штимало, и кућа коју смо купили по њеном избору, и летовања на која смо ишли, сећаш се, чак смо се једном и срели, чини ми се да је то била Ница, па нам је било дивно, утроје смо бесомучно шпартали градом, сликали се, лудирали, баш је било лепо, сећаш се, а и после, кад би се вратили, све је функционисало, Ана је одличан сарадник, унапредила је нашу фирму, имала је осећај за посао, иако си ти, мој партнеру, у почетку био, чини ми се, против тога да и њу уведемо у наше послове, касније си је и сам хвалио, касније сте вас двоје од тог сектора направили право-правцато чудо, које и сада ствара профит целој компанији, па сам ти често говорио видиш, Том, да ниси у праву што си се бојао Аниног доласка у фирму, она и ти сте сјајан тандем, говорио сам, тек понекад забринут што се толико сатирете од посла и кад више није било потребе за тим, јер већ се имало довољно новца, ти си био самац, ниси се хтео женити по други пут, моја Ана и ја нисмо имали деце и волео бих да смо више уживали, да се нисте толико жртвовали због посла, увек и увек путујући, с краја на крај света, у потрази за новим клијентима, за већом зарадом, па сте ме некада, у шали, називали незахвалником који не уме да цени оно што чините, а није истина, признај Том, да то није истина јер теби и мојој Ани сам пренео власништво те половине компаније, оне половине коју сте вас двоје заправо својим радом и уздигли, па ми не можеш пребацити да сам незахвалан, ни ти ни она, ја сам само хтео да моју Ану, па и тебе, пријатељу, имам више уз себе, да заједно проводимо празнике и шалимо се и лудирамо као оно некад у Ници, а не да вас ја, са шофером, чекам на аеродромима, уморне, смрвљене, да ли ме разумеш да се осећам кривим што сам и тебе, желећи да те тргнем од самовања у које си после развода запао, а и моју Ану од бесмисла кућног живота, увалио у ово, па сад, не знам, Томе, шта се догодило, али је мене јутрос моја Ана оставила, хладно, без речи, а ја не знам зашто, Томе, све сам јој пружио, све, па бар ти знаш, знате обоје, и реци ми, реци, пријатељу, шта да радим, шта...“
            Врата канцеларије се отворише и кроз њих клизну, попут авети, моја Ана. Обиђе сто за којим смо седели и приђе до Томовог рамена. Наже се, погледа ме оним истим јутрошњим погледом и пружи ми свежањ папира.
            „Само их потпиши, Ник. Том и ја смо заказали венчање за две недеље. У оној малој цркви у Ници, сећаш се..“.
           
Тодора Шкоро



уторак, 15. јануар 2013.

БОЖАНСКО И (НЕ)ЉУДСКО У УМЕТНИКУ


Рече ми Пријатељ како је минулих дана ( а поготово у јучерашњем, некако посебно „књижевном“ дану) остао запрепашћен количином гнева, зависти, злобе, сујете и сваког другог зла међу писцима. А мислио је, каже, да су уметници попут бога, да су оличење врлине, увек.
            Покушах да се глатко извучем рекавши како су и писци људи, с манама, као и други.
            „Чак и они чија су дела увек пуна врлине, скоро божанска?“, упита.
            „Чак и они“, рекох невољно.
            „Боже, каква је то онда казна и осуда! Живети у таквој лажи, проповедати љубав, на пример, а мрзети комшију или, чак, ону која те је родила... А има и тога, је л' да?“
            „Вероватно“, рекох постиђено.
            Покушах да му објасним да је писац (као и сваки уметник) благословен тренуцима у којима скоро досегне божанско, али да су то само тренуци, инспирација, дар, и да тада он ствара. А да, кад ти моменти прођу, он бива проклетник коме сопствени пад у (не)људскост бива још тежи него обичном смртнику, јер је  осетио какво је блаженство у висинама и милина топлоте Божије искре које се, ипак, не могу увек задржати. Није им дато.
            „Чему онда уметност? Ако се, стварајући  је, не постаје бољи човек. И – може ли, икад, да уметност утеши, да узвиси и да од  уметника, и кад доживи пад из усхићења у обичност, створи доброг човека?
            „Може“- рекох.
            Објасних му да они зли, охоли, сујетни које је чуо ових дана нису међу таквима, да они још нису успели да  у својим тренуцима „пада“ у себи задрже сећање на божанску искру којом су, понекад, благословени. И немају у себи наду и устрептало ишчекивање тог новог момента уздигнућа које би их држало бар добрим људима, ако не божанскима све њихово време. И онда када, благословени, стварају, и онда када тог надахнућа нема.
            „Има, значи, и таквих?!“, радосно ускликну мој Пријатељ.
            „Има, наравно. Само, они су тиши, неприметнији...“
            И, то су духовни људи, мислила сам у себи. Њих има и међу уметницима, али и међу неукима, наизглед обичнима. Не рекох му, међутим, да писац, ма колико га надахнуће обилато  служило,  може да буде проклет да до духовности (о којој је, и не знајући то, у овом разговору причао мој Пријатељ) – не стигне никад.
            Нисам могла да му то кажем. Он мене доживљава као писца. Понекад, сведок је мога пада у (не)људскост. Али верује у моје уздигнуће, можда и више од мене. Хвала му, хвала том дивном човеку коме не треба уметност да би био божији човек. Он је то и без ње.

Тодора Шкоро
_______________.

понедељак, 14. јануар 2013.

ЧЕМЕРНА

Радован Војиновић ("Туга"), уље на платну

ЧЕМЕРНА

Не буди тужан
док ти на целов
пружам мирис
корову и  покрову
налик

Изникла у пелин
из тла што ме роди
проклету
само крин у твом оку
и могу да будем

Kао у гробу

Тодора Шкоро
___________________

петак, 11. јануар 2013.

ПУТУЈЕ, ТАКО, ПЕСМА...





Отргне се, тако, песма... И путује, путује... Неким широким и уским колосецима. Дивним гласом изговорена. Хвала, још једном, Александру Шијачићу на прелепом казивању које ме је инспирисало да песму, за ову прилику, "упакујем" у филм који јој пристаје и испратим је у - живот.
Хвала, још једном!

недеља, 06. јануар 2013.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Свим читаоцима православне вере желим да у миру и срећи проведу Божић.
Мир Божији, Христос се роди!


петак, 04. јануар 2013.

ШАПАТ: ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА

ШАПАТ: ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА
Aleksandar Šijačić

Divan glas i kazivanje Aleksandra Šijaćića oplemenilo je moju pesmu "Pesnik pustih perona".
Hvala, Aleksandre!

среда, 02. јануар 2013.

ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА



ПЕСНИК ПУСТИХ  ПЕРОНА


Све моје песме у две, три речи стану
Да могу да их ћушнем у твој длан или ти заденем
иза уха кад ме напушташ првим јутарњим возом
уверена да ћеш се, као и увек,
вратити
И док ме смехом задиркујеш како ме већ и скретничари знају
по песмама расутим по перону
Оним што тек у две три речи стану

Све моје песме хтеле би много да кажу
ал' проклет ћутим, као јатак речима које се не говоре
како би их од зла и упорне кошаве сачувао
за неке боље дане
А ти не престајеш са причом о маленом  пајацу
кога смо заједно гледали у циркусу али је само мени био тужан,
у ципалама превеликим које не могу никуд да га одведу
Све то би моје песме хтеле да кажу

Све моје речи пред тобом остају неме
Задивљене безбрижношћу и даљинама које не признајеш
него их брзином ветра кротиш
као ја кошаву у твојој распуштеној коси
док је милујем и снујем неки миран и сунчан дан за нас,
у коме неће бити возова што немилосрдно пиште
мој  поздрав теби, место речи
које  пред тобом занеме

Сва моја љубав у твоје око стане
И бојим се нестаће ако нешто зажелиш јако па зажмуриш
Онако како ја желим да ти најдужу песму испевам
Да траје и кад воз крене и кад оде и остави ми те устрепталу
жељну да је целу чујеш
Али не умем ја, душо, да певам тако
Ја само песмама  у две, три речи, умем да кажем да те волим,
умем да кажем врати се
опет се врати с љубављу мојом у оку
и остани


Тодора Шкоро
_________________