недеља, 25. август 2013.

ОКРУТНОСТ (три прозне минијатуре)



ОКРУТНОСТ

Волела је Пикаса. И приче о загубљеној рукавици.
„Нема таквих“, смејао јој се.
Дурила се и тврдила да има и да су ужасно тужне.
„Зар су тужније од загубљеног шешира?“, и даље је задиркивао.
Расплакала се. Говорила му како је окрутан. И како не схвата разлику. И како никад неће разумети колико туге има у погледу на ту преосталу, другу рукавицу, све док се једном не одлучиш да је бациш, а нико се не одлучује на то лако.
Тако уплакана личила му је  на Дору Мар. Разумео је најзад зашто воли Пикаса.
                „ Ето зашто ни ја нигде нећу окачити свој шешир“, помислио је.



СМЕТЊА

Кад год на улици сретнем босо дете, пожелим да напишем причу. О осећају слободе, безбрижности, о радости. О житком блату које милује стопала и клизи између прстију. Или о мекоти прашине у којој седи на углу испред њихове куће чекајући да  мати, која га већ безброј пута зове, дође и одвуче га за уво на скромни ручак.
Увек кад видим босо дете пожелим да напишем причу. Али се уместо тога и сам изујем и босоног пређем тај део пута до стана, срећући изненађене, осуђујуће или сажаљиве погледе мојих комшија. И то ми засмета, ти погледи ми не дају да напишем ту причу.



  
ПРОБУШЕНИ ЏЕПОВИ


                Није волео вашаре. На једном смо се ипак срели, после скоро педесет година, кад ми је открио и зашто.
                „Мајка ми је била купила три најлепша и највећа кликера која су се могла замислити.  Био сам најсрећнији дечак на планети. Кад смо се са вашара вратили кући, уместо њих у џепу ми је била само једна рупа на шаву.“
                Гледао сам у његове прилично прашњаве ципеле и неопеглану кошуљу. Покушавао је да сакрије искрзане рубове у рукаве и тугу у очима.
„Био сам ожењен“, уздахнуо је. „Оставила ме. Смучило јој се, каже, да ми цео живот ушива већ ушивене, целе џепове кад ионако никад ништа у њих не стављам још... одавно.“

(Тодора Шкоро)





петак, 23. август 2013.

СИРОТИЦА

СИРОТИЦА

Из куће у коју се тек била доселила с родитељима, излази девојчица да се игра са децом окупљеном на улици. Деца је најпре чудно загледају, а онда почињу да јој се смеју и упиру прстом у њене превелике ципеле са штиклама и у прешироку похабану блузу, очито из мајчиног ормара.
„Ја немам своју хаљину, ми смо сиромашни“, каже она, трен пре него што ће заплакати.
Из групе јој прилази једна од девојчица у уредној лепој хаљиници и грли је. Сиромашна девојчица је, кроз сузе, упитно гледа.
„Ја немам мајку“, каже ова.


(Тодора Шкоро)

четвртак, 22. август 2013.

НОЋ КАД ЈЕ НЕСТАЛА ИСАКОВА СЕНКА

НОЋ КАД ЈЕ НЕСТАЛА ИСАКОВА СЕНКА


                Седео је често, у сивом изношеном оделу, у бистроу на углу код железничке станице. Или у канцеларији на двадесетдругом спрату, држећи главу међу шакама док је пред њим стајао давно охлађени чај и док је већ давно било прошло пет поподне. Виђали су га, кажу, и како је недељом, кад је већ падао мрак, пребирао по тезгама на тржници тражећи да купи тек два пристојна чврста парадајза, мало броколија и један целер. Или, како се сагиње да помази малог лајавог пекинезера у парку док га његове газде не повуку даље на повоцу. Или док храни птице и нешто им шапуће кад му слете на длан. А онда једном,  увече, иако није било касно, неки припити младићи на кеју су га напали док је седео на клупи и мирно гледао према реци. Патрола је направила рутински увиђај, али су полицајци знали, док су помагали да се његово беживотно избодено тело смести у пластичну врећу, да ће већ за неколико дана тај случај убиства бити смештен у одељак оних нерешених.
                И неће бити ниједне читуље у јутарњим новинама. И ко зна колико их има у овом граду. Ја их све зовем Исак. Сенке међу људима.



Тодора Шкоро
_______________

уторак, 20. август 2013.

ПУТ ЗА АРКАДИЈУ (колумна)

Нова, августовска колумна у Конкурсима региона...


 Пут за Аркадију


Драги колега Бериславе Благојевићу,

Верујући да нема оног читаоца који твој запис „Хармсовско-аланфордовска фаза“ није разумео друкчије него као вапај очајника у овој предугој, донкихотовској борби војске гладних у подераној одећи и са рупама на ђоновима (али чистога срца) против задриглих Господара Света - са радошћу ти јављам: твојим (нашим!) мукама је крај! Постоји земља Аркадија, довољно велика за све нас, а пут до ње почиње тамо негде испод Алпа! Глади и закрпама је одзвонило! Неће се, изгледа, обистинити она библијска о игленим ушима и богаташима, јер су они, чини се, одлучили да своје богатство поделе и пре Судњега дана. Како би  сви имали, како нико више не би био гладан. Издржи, зато, драги пријатељу, још мало... Близу је Дан Благостања! Моћи ћемо тада, не само ципеле, него и књиге да купујемо! А ово досад, како си и сам рекао, била је само фаза коју, ето, остављамо за собом...
Срдачно,
Твоја по перу и подераном оделу сапатница
Тодора Шкоро

******

Читала сам, и нисам могла да поверујем у оно што читам у прошлој колумни магистра географских наука и изузетно талентованог бањалучког писца Берислава Благојевића. Читала сам и морала сам да поверујем у сваку његову написану реч. Поглед на моје подеране ципеле ме је терао на то...
Питала сам безгласно свог, мислила сам јединог Бога, докле ће Госод Бог Новац да влада светом?
Покушавала и да будем безбрижна, као што птице на грани не мисле ни шта ће јести ни пити, покушавала да не бринем о сутрашњем дану јер ми је доста мука и дана данашњега...
Ни вера ми није више била јака утеха.
А онда, сасвим изненада...
Из земље у којој се вековима није ратовало, у којој је концентрисана највећа финансијска моћ, у којој се, рекло би се, већ живи живот достојан човека, из такве земље – Швајцарске – сасвим ненадано, стигао је наговештај да  миран, спокојан, срећан живот треба да живе сви, да на њега имају право самим рођењем. И да такав живот за све – није далеко.
Из једне од најразвијенијих земаља света стиже више него занимљива иницијатива: да се сваком одраслом њеном грађанину има додељивати месечни износ од око две хиљаде евра (а сваком детету по четвртина те суме), без обзира да ли је запослен или не, да ли је високообразован или без школе, да ли има могућност да ради и зарађује или нема. Петицијом је већ прикупљено сто тридесет хиљада потписа за увођење тог будућег „универзалног новчаног додатка“, а потребно је само сто хиљада да би Влада те земље била у обавези да распише референдум о тој ствари и да онда резултате тога референдума поштује...
Тумачења у вези са овом, крајње необичном иницијативом су разна: од оних људских, да право на пристојан живот треба обезбедити свима, преко оних који мисле како би овим поступком била бар донекле укроћена бахатост богатих и смањен енормни јаз између једних и других, па све до оних који верују да је ово само први корак на путу ка неком новом друштву једнаких у коме би се „радило према способностима, а узимало према потребама“ и где би, тиме, новац као категорија био сахрањен.
Је ли то дошло време да сит гладном поверује или сам ја нешто погрешно разумела?
Јер, није овај апел стигао од гладних Сомалије, Кеније, Зимбабвеа (или скоро-гладних-народа са Балкана, на пример, сасвим је свеједно). Стигао је из те исте, богате, уређене и стабилне Швајцарске која никада није знала шта је глад. И то је чињеница која ми не дâ да у ову причу о земљи Аркадији поверујем.
Сумњу ми рађа и прилично немушто објашњење ових ентузијаста да изворе (фондове) из којих би црпели новац за „сиротињу рају“ још нису дефинисали, да, практично, не знају одакле би свој хумани изум финансирали. Додуше, лепо им је објашњење да ће овим начином, кад човак поседује загарантовану суму новца, он бити растерећенији у тражењу посла (који би се, наравно, плаћао, али им Обавезни Додатак тиме не би био ускраћен); да би тиме свршени студенти без психолошког притиска немања посла прихватали само изабране послове за које су се школовали, а не било какве; да би тако и сви потенцијални послодавци морали да према потенцијалним запосленима буду предусретљивији....
Речју: милина једна.
Оптимисти тврде да ће се ускоро земљама Европске уније проширити ова иницијатива, да, додуше, тај „социјални износ“ неће свугде бити тих швајцарских две хиљаде евра, те да ће се тако, у врло скоро време створити и сви услови за једнакост и равноправност.
Звучи познато?
А вероватно?

Или је иза свега овога нека нова игра Запада, као у филму „The game“. Па, ако преживимо – аплаудираће нам.
_______________

недеља, 18. август 2013.

ОБИЧНА, О РАСТАНКУ



ОБИЧНА, О РАСТАНКУ

Ништа се није променило, кажем
Симана јесте отишла
али бегоније на њеном прозору још миришу
и трамвај број дванаест
довезе ме као и увек тачно у пет поподне
пред њену кућу у предграђу

Њен мали црни кокер  и ја
разменимо кроз ограду завереничке погледе
(две блене уверене да од њих ишта зависи)
и враћамо се погнути својим животима без Симане
покушавајући да разумемо
ствари неразумљиве

А није се променило, кажем
И купујем опет на углу два сладоледа од чоколаде
У длан збуњене продавачице спуштам ситнину
и у њеним очима гледам питање
О зашто људи воле да питају кад их се не тиче, мислим,
јер Симана је, и кад је нема,
само моја

А већ је и црвени трамвај окренуо круг
Исти сиви возачев лик, исте улице и иста раскршћа
њишу се, промичу
И ја не знам да ли све то сањам
и хоћу ли се пробудити  тек кад зазвони и Симана викне:
последња станица, излазимо овде, пробуди се
Хеј пробуди се


(Тодора Шкоро)
______________



четвртак, 15. август 2013.

ДЕДА И ГРЕДА (песма за децу)

ДЕДА И ГРЕДА
Илустрација Младена Анђелковића

Чудан је чова, кажу, мој деда
И када ради и када седа да одмори се
титра му под брком осмех неки
Није мој деда ко други што су
па кад се уморе буду преки
и све им около смета
Мој деда с осмехом оним под брком
почиње и завршава дане
А кад му не иде не љути се и не богоради
већ само каже: „ма није греда“
Тако то мој деда ради
И још каже: није посао зец
да побегне
И оде да легне усред некога посла
а бака, мама и тата га  у чуду гледе
и једе се, једе
А ја им кажем
сетите се греде и зеца што неће да побегне
па одем и ја  крај деке мог
да легнем.
А греда, питате се,
где је ту греда
То ћу вам рећи кад ми једном
објасни мој деда
Али ја мислим да је она  ту ради реда
да би увек кад уморан седа
махнуо оним осмехом под брком
зецу што хоће трком
и из ове песме да побегне.

(Тодора Шкоро)
_______________

уторак, 13. август 2013.

АНТОЛОГИЈА ЉУБАВНЕ ЛИРИКЕ СРПСКИХ ПЕСНИКИЊА КРОЗ ВЕКОВЕ



Ускоро излази из штампе Антологија љубавне лирике српских песникиња, у издању издавачке куће "Граматик" из Београда. Међу 99 песникиња - од монахиње Јефимије до најмлађе Ане Илић - заступљена сам и ја са песмом "Исконска". Приређивач антологије је песникиња Гордана Симеуновић.





Исконска

Узми ме

пред свитање
кад трубе затрубе,
зајече гајде,
ма ајде узми ме,
док тупан тупа
и вриште зурле,
а петлови поју
ону моју и твоју

Узми ме

у змијско клупко
увиј ме,
опиј ме појем
док пољем цвиле
ветрови,
отруј ме вином
пијаним

Узми ме

па нека усним
на уснама тим
опојним,
само ми шапни име
док ноћ узмиче
пред свитањем


Узми ме


Тодора Шкоро
_____________________

недеља, 11. август 2013.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА МРЗИ ЦРВЕНИ КАРМИН


ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА МРЗИ ЦРВЕНИ КАРМИН

            „Дођи. Желела бих да те видим. Данас између два и четири, Улица Н, број три, први спрат.“
            Читао је поруку једном, двапут, трећи пут. И са сваким новим читањем рађала се у њему нова потреба да се оглуши о њу. Читав дан налазио је себи послове, бесмислене и непотребне, не би ли заборавио на оно што тамо пише. Али је у ушима звонило: „Дођи. Дођи. Дођи...“
            Већ је било давно кад ју је повредио и понизио као никога, никад. Али не толико давно да би у њему то протекло време убило стид због онога што је учинио, стид који је умео да га често, и без неког видљивог разлога, изједа, а сад, после ове поруке, осећао се као једна лепљива маса ничега, слузава, љигава.
            А онда је постао бесан. Питао се шта сад, дођавола, хоће, после толико година? Ништа ја њој не дугујем! Живот је то. Увек удеси да неко пати...
Заспао је пред зору. Кад се пробудио, сјурио се на улицу, зауставио такси и  издиктирао адресу из поруке. Пред великом  зградом стајао је дуго, а онда се трчећи успео уз степенице, па дугим ходником лево сударајући се са људима који су личили на сенке. Неко је покушао да га заустави, да му нешто каже, али он ништа није видео, јурио је према крају тог дугог белог ходника. Према крају.
„Веома ми је жао. Ноћас је... Није се мучила.“, говорила су му претерано  нашминкана уста дежурне медицинске сестре,  а он згрожен мислио како су ружна, тако црвена.



Тодора Шкоро

субота, 10. август 2013.

POSLEDNJI STRAH



POSLEDNJI STRAH

тvoje raširene zene kao bezazlena meta
i tvoji damari što zvone izdajom
u stvari su rog usamljenog ratnika
koji će u sudnji čas
pod grlo krvnikovo staviti strah
i sklopljenih ruku kao u molitvi
zahvalan tami sačekati zoru
da spere krv lepljivu
njegovu ili tvoju


(Todora Škoro)


четвртак, 08. август 2013.

ГОСТОВАЊЕ У ЛЕТЊОЈ ШКОЛИ "СВЕТИ САВА"



Већ традиционална, Летња школа "Свети Сава"  за малишане из дијаспоре, одржава се ових дана у Београду осамнаести пут. Под руководством директорке ове необичне школе, Радмиле Кунчер, деца из Румуније, Чешке и Шпаније уче о српској култури, традицији, обичајима, језику. О важности очувања српског језика, ма где да живе, говорила сам им илуструјући то причама и песмама, а на крају овог дирљивог сусрета, пожелели су да они мени одрецитују. Наравно, песме Мике Антића, Десанке Максимовић, Бранка Радичевића.
Осим сусрета с писцима, мали "Светосавци" су упознали и све знаменитости Београда, али и околине. Имаће излет на Авалу, а у Баваништу ће присуствовати манифестацији "Дани ћирилице". На крају свог боравка организоваће једну праву велику изложбу својих радова са креативних радионица, међу којима су најупечатљивија лицидерска срца која су сами правили.
И, обећали су да ће догодине поново доћи. И да Србију и српски језик неће никада заборавити. Ови, будући ветеринари, инжењери, преводиоци, математичари и једна - књижевница! Тако су се изјаснили. И пожелели да се, сви заједно сликамо за успомену...


Тодора Шкоро
_____________________

понедељак, 05. август 2013.

ОЧЕВА СУЗА


















ОЧЕВА СУЗА

Кад си ме пратио у свет оче
гњечио си убрану зрелу шљиву пред
кућом као дреновину
само да суза
не потече

Мати је већ била пронашла рајске вртове
и некуд одозго је пазила на нас
чувала нам снове
и дане
да не клонемо

Видео сам ти веру колебљиву
осветљену кандилом пред свецем
и руке склопљене
као да ломе се
а не моле

У зору си рекао иди сине
потапшао ме по рамену пожелео срећу
и поновио ми трипут а ја обећао
да нећу и нисам се
окретао

Годинама и миљама далеко
застанем некад пред иконом  и помислим
док она крене
опрости ми оче сада знам
и син сам и отац

Онда зрелу шљиву као дреновину
стиснем дланом јако
а другу руку дам малишану
што више на тебе личи
него на мене

 (Тодора Шкоро)