четвртак, 28. новембар 2013.

BALTIČKI SUSRET

BALTIČKI SUSRET

Sanjam ga noćas, kao preselio se i živi negde na obali Baltičkog mora. Kako znam da je Baltičko, ako tamo nikad nisam bio, pa znam, u snu znaš i ono što na javi ne znaš, kažem. I šeta u cik zore bos pustom plažom, stopala mu se mrznu u ledenoj vodi kojom hoda, ali on je uporan, trpi hladnoću, sve su mu se prsti zgrčili i poplaveli od hladnoće, i usne mu pomodrele, ali ih je stisnuo i hoda, hoda, celu plažu, a čini se, beskrajna je, kao da hoće da pređe dok najzad ne svane. Koračam za njim tiho, ne primećuje me. Ja gazim po pesku, on po vodi. U moje cipele ulazi pesak pa me žulja, njegova stopala se mrznu i ne vidim da mu to smeta. Požurim, sad hodam uporedo s njim, gledam ga, on na mene ne obraća pažnju.
Zašto to radiš, pitam ga. Zar ti nije hladno i teško da koračaš kroz ledenu vodu. Samo se nasmeje modrim usnama i ubrza. Jedva ga sustižem. Spotičem se, umaram. Ne odustajem. Ni ja, ali ni on. Stižemo do doka. Ribari tiho vade mreže pune lososa iz čamaca. Zatanu, pozdrave ga blagim naklonom. Ja pozdravim njih, ali mi ne odgovaraju na pozdrav, kao da me ne vide. Uklone se da on nesmetano prođe. Provučem se i ja sa njim kraj ribara i čamaca. Stižemo do kraja plaže. On staje. Zastanem i ja. Okrene se prema meni i gleda me skoro tužno.
Jesi li shvatio, pita me. Zurim u njega dugo, beskrajno dugo, dok slušam kako šumi Baltik..
Budim se. Osećam stopala kako su utrnula, a usne mi se stisle od hladnoće. Ustajem iz kreveta i među starim knjigama tražim raskupusani atlas. Probam da na karti nađem  Baltičko more, pokušavam da shvatim.
Zašto su ti noge mokre, pita me žena, bunovna, vidim probudio sam je tumaranjem po kući. A zašto je Baltik tako hladan, pitam, umesto odgovora.
Opet si ružno sanjao, kaže mi. Vrati se da spavaš.
Ne vraćam se. Žao mi onoga sa nogama u ledenoj vodi. Ne vraćam se, strahujem da ne zalutam ja u njegov san, a ko zna šta me tek tamo čeka.

(Todora Škoro)



недеља, 24. новембар 2013.

БЕСЛОВНИК

 
БЕСЛОВНИК

кад би реч од камена могла бити
да је не однесе сваки лахор
и да је не зобљу грабљивице
ни хуље да је не черече
под језик би као Цицерон
најоштрију метнуо
али би ћутао срећан
ћутао

(Тодора Шкоро)
__________________________


среда, 20. новембар 2013.

МИТ НАШ НАСУШНИ (колумна)

На сајту Конкурси региона, данас  нова колумна...

Kolumna Todore Škoro: Mit naš nasušni

            Pre nekoliko meseci, na ovom istom mestu, pisala sam o potrebi očuvanja jezika kod malih naroda, i kao primer navela već legendarni citat „Čuvajte jezik, čedo moje, jer reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu“ (...). Ove reči  sam, kao što bi i svi koji su ih bar jednom pročitali, pripisala velikom srpskom županu Stefanu Nemanji, jer one i jesu iz knjige pod nazivom „Zaveštanja Stefana Nemanje srpskom rodu“.
            Ali...
            Ono o čemu se malo zna jeste da te mudre reči možda i ne pripadaju utemeljivaču srpske države, ocu Svetoga Save. Da možda on nije, kako se veruje, svome najmlađem sinu na samrti u pero kazivao ovu svojevrsnu oporuku. Da je, možda, cela priča (ne)namerni falsifikat, nastao sredinom 90-ih godina kad je knjiga objavljena i, brzinom munje, prihvaćena, a njeni se delovi, poput usmenog narodnog predanja, širili među ljudima.
            Knjiga je objavljena sa potpisom autora, Mileta Medića, književnika i publiciste. U žaru i ushićenju njenim sadržajem, mnogi su tada pomislili da je reč o priređivaču pomenutih zaveštanja, nikako ne o autorskom delu. Tome u prilog išla je i činjenica da je (po kazivanju Radomira Milića, u tekstu „Svetačka visina i inok smrtni“), u doba kad je knjiga nastala, istovremeno plasirana i priča o odlasku delegacije knjiženika i pesnika u Hilandar, gde im je tamošnji monah tobož rekao kako zaista postoji originalni zapis pomenutih zaveštanja, kako im je originalni spis tom prilikom čak i pokazao i – priča o „autentičnosti“ dela starog osam vekova mogla je nesmetano da krene da se širi.
            Nije pomoglo ni to što je sam autor Mile Medić tvrdio kako je sve izmislio, kako su Simeunova zaveštanja proizvod njegove mašte. Ne. Narod je do danas ostao u uverenju da su to istinske reči velikog srpskog župana.
            I to je ono mesto, onaj trenutak, onaj sklop stvari (i osećanja i potreba, iako iracionalnih), kada se u svesti stvara mit. U pojedinačnoj, ali i kolektivnoj. Puna ljubavi, puna mudrosti, vizionarstva, pravdoljubivosti i svekolike čovečnosti, ova zaveštanja su prijemčiva za dušu, naročito u vremenima teškim za jedan narod. Nije zato narodu zameriti što je odlučio da u njih veruje, ničega ružnog nema verovati u mudrost, naprotiv. Čak i onda kad se, i ako se ispostavi da te mudre reči nisu od onoga kome se pripisuju, to je manje važno. Važno je verovanje u vrlinu.
            To najbolje ilustruje reakcija Dobrice Erića (a opet po rečima Radomira Milića), na to kad je čuo da je istinski autor ovih reči Mile Medić. Kaže se da mu je tada rekao: „Svaka čast tebi, ali ja ta zaveštanja i dalje doživljavam kao Nemanjina, pa onda kao svoja vlastita – ti možeš tek na treće mesto:“
            Odavno su prestale da se vode polemike oko autorstva ovog dela, ali se ono i dalje citira u bezbrojnim, različitim prilikama. Mit je prihvaćen kao istina i tu je, otprilike, priči kraj. Osim onda kad neki zlonamerni ljudi požele da celu srpsku istoriju podvedu pod „laž i mitomaniju“, pa  tada posegnu i za pomenutim zaveštanjima, označavajući ih kao falsifikat.
Njima kao odgovor tek sledeće:
„ Ako se svedoči o  postojanju kakve velike mudrosti, je li važnija mudrost ili to da li je stvarno postojala ili nije? Ako se i dokaže da ona nije postojala, znači li da ne treba da postoji? I, najzad, ako ima takvih koji žele da veruju da nije postojala (i da ne treba da postoji), pitam ih – sa čim će, sa svojim malim životima dalje, ako tako o svom rodu i jeziku rezonuju? Biće zauvek  Niko i Nigde.“

 _________________________           

недеља, 17. новембар 2013.

УСХИЋЕНОСТ МЛАДОГА ПИСЦА


Усхићеност младог писца

            Препознаћете га и ви лако.
Било да пише писмо родитељима у провинцији, допис великој издавачкој кући, или тек неку од својих првих ( а све су тек прве, зар не) кратких прича, од којих је једна чак објављена у антологији барабар са причом барда овдашње  књижевности, он то чини са превише усхићења. Не без талента, свакако, али то усхићење свеколиком књижевношћу, од библијске Песме над песмама, па све до Харукија Муракамија, увек ми измами осмех. Кад год га сретнем и препознам (а препозна  га непогрешиво онај исти негдањи студент књижевности у мени и млади писац  који обећава) пожелим да тога младог човека протресем за рамена, да га ухватим за стопала и свучем на земљу из облака поезије у коју се одметнуо, или из пасуса натуралистичких, егзистенцијалистичких или постмодернистичких мајстора прозе међу којима се запетљао и по којима покушава да живи и, што је најгоре, по којима покушава да и сам пише...
            И да му кажем: „Живи, млади човече!“
            Знам, не би ме разумео. Зато му и опраштам све нехотице позајмљене Камијеве синтагме, шекспировску метрику или карверовске дијалоге. Све у име тог усхићења које многоструко надилази оно обично читалачко, усхићење које је у животу младога писца  јекин и оно што је једино извесно, као смрт код Селимовића;  помислим, једино што има је то, и ако му и то узмем, биће руина.(...видиш, млади пишче, није тешко усхитити се и бити као неко други). О, да, и завидим му помало, или много, на толиком усхићењу, давно ме је прошло. А опет, бива ми жао кратковидости његовог још младалачког погледа на свет, истовремено.
            И опет пожелим да му кажем: „Живи, најпре живи...“
            Али како, кад су све могуће претпоставке и његове бајковите визије живота заправо  у књигама и ништа изван књига нема... Кад и све оно што нужно у стварном свету сусреће гледа кроз призму књига, скоро или давно написаних, туђих, прочитаних и можда одлично схваћених, осим једне истине  – да на њега најпре чека његов сопствени живот, да га живи на сасвим друкчији начин од милиона књижевних живота и да тек онда тим проживљеним животом напише своју заиста добру књигу. Тада ће и сам схватити да сви ти књижевни горостаси треба да буду тек неми, али помни стражари на његовом књижевном путу, а никако не златни кипови којима треба да се клања.
            Пожелим, заиста увек пожелим да му кажем... Али, са осмехом, одустанем. Већ ће му то његов сопствени живот рећи кад за то дође  време. Ако би му се то рекло пре, може се догодити да се угаси оно усхићење у очима, а без мрвице тога, неће му бити могуће да икада напише своју најбољу књигу.
            Увек га, заиста увек  препознам кад га сретнем, Препознаћете га и ви лако. Али се тад само насмешите. И не говорите му ништа.


(Тодора Шкоро)

четвртак, 14. новембар 2013.

среда, 13. новембар 2013.

НАСЛЕЂЕ



НАСЛЕЂЕ

У грлу чувам  
горак укус
недозреле очеве трешње

Слади ми ове зреле године
и ове даљине
чемера пуне

(Тодора Шкоро)


недеља, 10. новембар 2013.

САМОЋА

САМОЋА


Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу да нахраним
гладне птиће
Носим тајну  
од гнезда до гнезда
И ниједно није
моје


(Тодора Шкоро)

субота, 09. новембар 2013.

ОДЛАЗАК

ОДЛАЗАК
Док чека да сване гледа уредно спаковану пиџаму, албум са старим сликама, термос и две пластичне чаше.
„Извадићу једну“, каже. „Тамо где идем чај се не пије у двоје.“
Загрће шал и тихо, да никога не пробуди, откључава врата стана.Застаје. Из торбе вади и породични албум, стиска га на груди па га оставља на полици у предсобљу.
„Ако треба да умрем, нека то буде од тог проклетог канцера, а не од туге“, помисли.


(Тодора Шкоро)

петак, 08. новембар 2013.

ПРЕВЕРА

 ПРЕВЕРА


Говорио јој је да зна како су његови чукундедови славили Светог Димитрија, мада се у кући увек о томе ћутало. Говорио је да је Бог један, а да су га људи поделили, рашчеречили. Говорио да је двадесетпрви век и, љутећи се, тврдио како је назадна и конзервативна. Па ипак, опет би долазио и испред њених врата остављао црвену ружу. Она је ћутала углавном. Само би категорично одмахивала на његов позив за први љубавни састанак.
А онда га је ударио ауто, превезли су га у болницу. Пожурила је да га обиђе,  било јој га је жао. Он је био пресрећан што је види, приметила је то по оном једном оку које је једино вирило из завоја око главе. Позвао је да се сагне.
„Знаш, ја сам овде Стојан Трифуновић. Изгубио сам здравствену књижицу и пријатељ ми је дао своју, како би ме примили... Ја сам сада Стојан! Стојан сам... Јесам ли ти сад довољно добар?
„Јадни Самире“, помислила је.
Помиловала га је по руци и окренула се да пође. Како је могла да му каже да га једноставно није волела, и да ту ни Бог ни Алах не могу да помогну.


(Тодора Шкоро)

понедељак, 04. новембар 2013.

Поетски триптих: ПАД

Детаљ са изложбе "Гаврани" Владе Величковића

ПОЕТСКИ ТРИПТИХ: ПАД


О ЗАБЛУДЕЛИМА

Очињи вид изгубише
заслепљени привидом, сјајем
Сјај није био њихов
само опсена и слепило што им остаде
Сад у тами Господа моле
да прогледају душом
али и она од срама
очи склопила



О ОЧАЈНИМА

Потрошише све наде
и на дну испражњене ризнице
пронађоше само гнев
Обрадоваше се
Посегнуше
И тада не остаде ништа више
Ништа после гнева
не остаје        


О ПРИВИДНО ЖИВИМА

Они су што мртвима завиде
како је речено да ће да буде
Њихове угашене погледе познамо
кад их сусретнемо
и ћутке се мимоилазимо
без утехе
једни за друге


(Тодора Шкоро)