Школа душе

ТРАЖИМ

2012-01-31T01:40:00.000-08:00

ТРАЖИМ

Има ме

а не знам

у некојречи

изговоренојуспут

без намере

Кажу даме има

у мирисиманеким

једногпролећа

мени неопрезно

прохујалог

У снеговима давним

у целцуи траговима

остављеним

и окопнелим

ме има

У радостима

нечијими у тугама

што каобремена

носе оникојих се

више ине сећам

Има ме

узгредподељеног

вољом времена

и случаја

а не мојом

Има ме

има у свима

осим умени

заблуделом

Тодора Шкоро

_______________________

СУЗА ПЛИШАНОГ МЕДЕ

2012-01-19T08:01:00.000-08:00

„Ја сам твој стриц“, рекао ми је чудним, промуклим гласом док је грубом руком склањао несташни чуперак са могачела.

Погледала сам га неповерљиво. Нисам ималастричеве. Имала сам само тетку код које су ме тата и мама оставили да преноћим доксе они не врате са прабакине сахране. Али је тетка некуд морала да оде и оставиламе саму. Тада је дошао он, откључао кућу и сео крај мене на кауч, тврдећи да мије стриц. Видео је да му нисам поверовала.

„Добро, нисам ти баш стриц, али ћу ти ускоробити рођак, кад се оженим твојом тетком, разумеш? А рођаци се воле, је л’ да? Немојда се бојиш...“

Нисам се бојала, али ми се није свидеоњегов мирис који сам осетила кад је великом јаком руком почео да ме ушушкава покривачем.Нисам ништа рекла. Само сам зажмурила. Нисам се бунила ни кад ме, умотану у ћебекао кифлу, окренуо према зиду. Само сам желела да што пре заспим. Или да тетка штопре наиђе, а знала сам да неће. Нисам пустилаглас ни кад је легао иза мојих леђа на кревет и дрхтао као да му је многохладно и гласно ми дисао у врат. Само самјаче затворила очи и снажније привила свог плишаног меду на груди. Нисам ни покушалада зауставим његову грубу руку која је лутала некуд испод моје пиџаме са цветићима,била је претешка. Стисла сам зубе, нисам ни вриснула, нисам ни пробала да бежим.Кад се умирио, отворила сам очи и дуго гледалау бели хладни зид пред собом, све док се он није замаглио од сузе која ме дуго голицалау оку док није са мог склизнула на мединобраз.

Он је још у затвору, већ двадесет година.Није ми постао теча, недуго после те ноћи постао је и убица, задавио је једну девојкуиз оближњег села. И једну са периферије нашег града. Обе каишем од панталона, иобе отпозади, пошто их је обљубио. Није се ни тетка удала. Ја јесам. Али само Богзна, и мој Адам, колико му је стрпљења требало са мном. Кревет на коме спавамо измакнутје далеко од зида, насред собе, а он, ако се некад превари да ме, уснулу, снажнозагрли слеђа и пољуби ме нежно у врат, сваки пут после тога до зоре ме гледа дрхтавуи уплакану, шћућурену, загледану у зид омалан розе цветовима.

Тодора Шкоро

_________________

ПУТОВАЊЕ

2012-01-17T05:30:00.000-08:00

ПУТОВАЊЕ

Могла је да отпутује било куда. Дапобегне од сивила које се пружало са њеног маленог прозора на цео град,обујмивши га и умртвивши до бесмисла, одузевши му сваку лепоту и чар. Изабралаје Египат, мање због пирамида и егзотике, више због сунца које је побегло изњеног прозора, а тако јој недостаје.

Није оклевала. Спаковала се брзо,жалећи једино што добар део пута има да пређе авионом, што ће јој одузетимогућност да види ишта осим пенастих облачака кроз које буду летели, али се ту ништаније могло. Пре него што је кренула, спустила је жалузине, упалила малу лампуна писаћем столу која је бацала топлу светлост на целу собу и пустила тихумузику. Увек је то чинила полазећи насва своја путовања.

Египат је био чаробан, ништа мање одописа у туристичким проспектима које је помно проучила. Бескрајни беликомплекси хотела уређени до најситнијих детаља, тако да ниједна травка у парковима,чинило јој се, није расла по своме, него вођена жељом и руком неког посвећеногархитекте-пејзажисте, ипак је нису фасцинирали. Оно што јесте, што је знала даће је опчинити јесу бескрајна пешчана пространства пустиње, врелина пескаодоздо и сунца одозго које би се сударале чинећи јару негде између, у ваздуху,којој би се предала сва. Зато је једва чекала да из Каира крене локални аутобуспрема Сахари.

После добра два сата вожње усудила се дабојажљиво, на лошем енглеском упита возача да стане, али на месту одакле бисвуда око њих видели само пустињу, пустињу и небо.

„Желела бих да потпуно осетим врелину сунца у очима и песка подногама“, промрмљала је збуњено.

Погледао је сажаљиво, а онда климнуо главом.

Док су остали путници гацали по песку и фотографисали се, она је забацила главу уназади покушала да упије сву врелину сунца и понесе га назад у своју мрачну, сиву собицу,ако је то могуће. Уживала је тако неколико минута, а онда отворила очи. Около, свудаје светлео сивкасто-жућкасти песак, клизио, као да је жив, под ногама дечурлијекоја су се у њему играла. Био је врео, могла је то да осети и не додирнувши га,али још није знала колико је био мекан под стопалима, како их нежно милује иголица, као да их умива. Сагла се и заграбила шаку песка, па пустила да јојдуго, дуго клизи међу прстима. А онда је то исто учинила и другом руком,уживајући затворених очију. Кад их је отворила, крај ње је стајао тамнопутивозач и снебивајући се упитао:

-Желите ли... Можете ли... Ако хоћете, ја ћу вам помоћи...

Погледала га је бесно, пожелела да му одбруси, али...
Звоно је трже.Помисли да јој се учинило, али се оно огласи поново, снажније, упорније. Кад јестигла до улазних врата и отворила их,пред њима је стајао њен млади насмејани терапеут који је одмах заћеретао:

-Прича из Венеције вам је одлична, уживао сам… Па висте тaмо видели много више него ја који сам у њој стварно био бар петпута...

Онда је заћутао, видевши спуштене жалузине и упаљену лампу.

-Прекинуо сам вас, изгледа, на неком путовању. Опростите... - рече.

Онда јој је пришао, она му је на уобичајени начин склопила руке оковрата и док ју је пажљиво преносио на кауч, прошапутао је:

-Хајде, мадам, да мало вежбамо. Даучинимо да једном читам и истиниту причу о лудом тангу који играте са каквим маркантнимАргентинцем у близини „Плаца Еспања“ уКордоби, на пример. Али да тада до детаља опишете осећај звецкања својих потпетица.Хоћете?

Погледала је најпре његово ведро лице,а онда поглед спустила низ своје ноге које су се беживотно клатиле док ју јеспуштао на кревет.

Само се горко насмешила.

Тодора Шкоро

"ПИСАЦ"

2012-01-15T16:50:00.000-08:00

„ПИСАЦ“

Имао је капут од твида и капу необичног облика од истог материјала сивебоје. Око врата црвени вунени шал омотан два пута, сребрнасту браду и бркове,врло уредно оштуцане, и црне наочари, потпуно непровидне, попут оних какве носеслепи. Учинио јој се познат док је теглио на рамену препуну торбу од телећегбокса из које је, приближавајући се сваком столу у кафани где су људи већдовршавали вечеру, вадио, као унапред припремљене, комплете од по десетактанушних књига, стављао их на крај стола и уз врло благи наклон изговарао:

„Моје су. Пишем и објављујем већдвадесет година. Погледајте их... Нису ни скупе, тек сто динара...“ Кад бисусрео збуњен и неодлучан поглед, додавао би:

„Ако имате, у реду је, ако немате,узмите их на поклон.“

И одлазио би до суседног стола,понављајући причу.

„Боже, ово је тако тужно“, рече жена.

Мушкарац узе једну од књига, овлаш јепрегледа и рече:

„Тешка времена, да... Али се некакомора зарађивати.“

„О каквој заради говориш, побогу! Пасто динара за књигу није довољно да покрије ни трошкове штампе! А он каже чак ида их поклања, онима који не плате... Баш чудак, зар не?“

„То је трик, драга моја, да би свикупили, и платили. А кад пожелиш да их купиш, већ ће рећи да је само једна потој цени, друге су скупље, оне боље, оне тек објављене, и на крају ће, док сети освестиш, он већ бити на добитку, а ти са пуним рукама непотребних књигасумњивог квалитета...Трик, кажем ти, хоћеш да видиш?“

Али кад су се окренули да потражечудног писца, њега већ више није било у кафани, а на свим столовима, као и нањиховом, остале су да леже његове књиге.Нисуих понели излазећи. Он је то предложио, али је она, скоро поцрвеневши од некогчудног стида и нелагоде, то одбила.

„Осећала бих се као лопов, немој...“

И сама је била писац. Док су сеспуштали према здању Културног центра у коме се организовала промоција новезбирке поезије једног од водећих песника, размишљала је о чудном писцу. О томеда га извесно силна љубав према писању наводи да оваквим начином буде на финансијском губитку који није мали.Или је то можда чинила жеља за славом, тако својствена писцима, а коју су ониспремни да увек наглас порекну, мислила је. Или можда неки његов лични бунт, козна, мало је, заправо нимало знала о њему да би то могла да разлучи, па јој намоменат би жао што није покупила остављене књиге за стола. Кад би их прочитала,знала би више о мотивима њиховог творца, овако може само да нагађа.

Песничка промоција је била веомапосећена. У дну подијума млад момак је пребирао по жицама гитаре неку мелодијуправећи угодан штимунг, али су лица тројице критичара који су, један за другим,прилично једнолично изговорили своје процене нових стихова, одавала неку досаду. Једино је аутор сам, читајућисвоје песме, гестикулирао јако, ходао по бини, заустављао се код драмскихпауза, све то чинећи тако да лицем буде окренут према камери, постављеној настативу са стране. После сваке прочитане песме чуо би се млак аплауз, као да ниостали присутни, као ни жена, нису били одушевљени поезијом која се чула,херметичном, прилично неразумљивом, или уопште неразумљивом, али која је билапоследњих година у моди.

Улазна врата сале отворише се и женавиде чудног писца како уђе и стаде са стране, јер места за седење више нијебило. Трже се. Није се изненадила што га види, али је нелагода поново обузе припомисли да би је могао препознати и она се окрете на другу страну, трудећи седа се фокусира на сцену и на стихове које и даље није разумела, нити ихосећала.

Код једне подуже песме коју је ауторбеседио са посебним надахнућем, у моменту кад је направио прилично дугу драмскупаузу у рецитовању, зачу се:

„Ово је ђубре!“.

Са бине се чуше још два стиха, безпаузе.

„Ово је ђубре!“, чу се, сад гласније.„Ово није поезија, ово није ништа!“

Ретки посетиоци са бокова гледалиштаокренуше се према чудном писцу који је стајао у изазивачком ставу и понављаовећ речено, сад опет мало тише. Остали у публици дубоко погнуше главе, одстида. Непријатност је трајала, чинило се, бескрајно дуго. Тада жена виде даписцу лагано, али одлучно прилази организатор књижевних трибина Културногцентра и нешто му тихо прошапута на уво, па се окрете и оде. Жена се уплашикако ће инцидент да потраје, јер бунтовни писац је остао на свом месту, нико ганије избацио, а и ко би, установе културе још нису стигле дотле да ангажујуизбациваче. Гледајући у своје руке на крилу, већ се молила да се све доброзаврши, да се чудак дозове памети и оде.

И отишао је, ускоро, затворившипрегласно врата за собом и мрмљајући и даље како је „то ђубре...“.

На коктелу после промоције било јој јечудно што нико није поменуо инцидент. Кадје упитала свог издавача који се ту задесио о чудаку, овај је био изненађенњеним незнањем.

„Па, то је Аврам Милорадовић, синпознатог писца, како не знате?! Од оца је наследио тај шал и наочари које нескида, као и велики новац који немилице троши, али нажалост - не и његовталенат... Пише и објављује о свом трошку, дели около своје књиге које нико нечита и не купује, јер и не вреде пет пара. И направи понекад овакав инцидент,киван на све. Али га цео град толерише, због покојног оца... Како то нистезнали?“

Жена тад схвати одакле јој се чудакчинио познат. Уз слике човека са таквим шалом и наочарима у читанкама је расла,због њега заволела књижевност, због њега почела да пише. Због оца тог чудногписца који није имао среће да наследи оно највредније.

Тодора Шкоро

______________________

Бесмртност?

2012-01-09T13:47:00.000-08:00

Бесмртност?

корачам

сан посан

животом

судбине

бат побат

сневам

тајпут

крајанема

слутим

а ипак

стрепимод

времена

Тодора Шкоро

__________________________

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

2012-01-06T02:06:00.000-08:00

Свим православним верницима желим срећан Бадњи дан и Божић - Христос се роди!

Жена

2012-01-05T10:14:00.000-08:00

ЖЕНА

у лењости свитања

нуди се дану без отпора

поданица мéнā космоса

гипка и савитљива

играчка ветрова

невидљива

до трена

кад је у нечију збиљу

обликује васиона

па опет постаје пркосна

својеглава

уверена да живот није сан

уверена да је има

пробуђена

Тодора Шкоро

______________________

(илустрација: слика Јелене Стојковић-Мирић)

2011-12-31T05:33:00.000-08:00

Драги пријатељи,
Срећну и берићетну Нову 2012. годину вам желим!

Ваша Тодора Шкоро

КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ - Јован Николић

2011-12-18T07:04:00.000-08:00

КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео не хтео, убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

Кад ме на Рилкеове
Стихове пита
А је л ти се свиђа
Моја нова ташна?

Кад усисава тепих у аљинчету
И кад је уштинем отпозади
А она врисне
Јеси ли нормалан
Могла сам тако да погинем овде

Кад слушамо музику
А она подигне кажипрст
Слушај сад овај прелаз
Како је добар
Рам-тара-рам-тира-там

Кад је погледам на неко место
А она стави руке преко тог места
Каже што си покварен,
Марш тамо!

Кад донесе ћумур
На послужавнику
Ево, мало су ми
Изгореле кифлице каже

Док чита ове белешке
Па се изнервира
Што лажеш, за оне кифлице!

Кад ми каже
Боже, колики ти је нос!
То је зато што ме лажеш
Па ти стално расте
Ко Пинокију...

Кад каже
Ја бих те нешто питала
Ако обећаш да
Нећеш да се смејеш

Кад изађе из купатила и
Кад јој коса личи
На дечији цртеж

Кад шмрца на љубавни филм
И кад опази да се једва
Уздржавам да
Не праснем у смех
Па стане да ме гађа
Корама од поморанџе

Кад ми каже
Ти мене кад би оставио
Ја бих само легла
На патос
И умрла...

Јован Николић

__________________

Јован Николић, немачко-српско-ромски књижевник, пореклом из Чачка, а вољом судбине већ више од деценију житељ Келна. Ових дана, био је представљен у овом немачком граду као најбољи писац ове године, својим романом "Бела врана, црно јагње". Пре њега, ово престижно немачко признање добијали су светски познати писци, међу њима и нобеловац Орхан Памук... О Томе, и о веома необичном животу овог уметника, прочитајте у његовом интервјуу на овом линку.

МОЈА ЦИГАНЧИЦА

2011-12-18T02:19:00.000-08:00

МОЈАЦИГАНЧИЦА

Босаје стопала

нудилађурђевској

роси

у косије

оркане

кротила

и змије

загладне очи

паланачке

штотамнопуто

једро голобедро

гуташе...

Она је

обрвеи тело

извијала

смехомна грех

наводила

иизмицала

измицала...

А јавише

неидем

навашаре

руке ми

остарише

празне

испружене

за чергомтом

што јеу неповрат

однесе

Тодора Шкоро

______________________

Е, мој народе...

2011-12-15T11:16:00.000-08:00

Е, мој народе …

у срцима

и у погледима

тмина

ни псовке

на уснама

тврдим

замуклим

бивши људи

сене неме

тумарају

градом

ресто живота

нуде

у бесцење

у пакту

са некимновим

врагом

проклињући
свевидно око

што се ионо

склопило

Тодора Шкоро

____________________

Илустрација:Д.М.Тапи “Е, мојнароде“

Гладна земља

2011-12-03T02:55:00.001-08:00

ГЛАДНА ЗЕМЉА

Нема јевише

шапућу погрбљене старице

без кривицешто она млада

пре њиходе

И пиштетроје малених

уз оцасвитих

као узстуб пољуљани

И горевоштанице брзо

да облаккишни претекну

(а неће,каже веровање,

никад путујућине покисне)

И земљавећ јако мирише

тражи своје

И све пребрзобуде

Тодора Шкоро

___________________________

Тестамент

2011-11-28T11:16:00.001-08:00

ТЕСТАМЕНТ

Имамсамо

рањавагола стопала

ипредачки грех претежак

наплећима

путтрновит

нахоризонту тек слутим

породасопственог клетву

и небоод срама

обневидело

опроста ниоткуда

Тодора Шкоро

______________________________

УКРАДЕНИ ЖИВОТ

2011-11-25T01:12:00.001-08:00

УКРАДЕНИЖИВОТ

„Ако можеш разликоватидва ока у глави, онда можеш и њих!“

Као мали,често сам од деде слушао ту реченицу, док би у дугим зимским вечерима беседиоуз ватру о којечему, па најзад и о судбини две близнакиње из нашег засеока,досељене однекуд са Кордуна после Другог светског рата. Ја доба њиховогдетињства и раног девојаштва нисам запамтио, родио сам се после, кад се многотога издогађало што је почело да их разликује. Упркос томе њихова физичка идентичност је остала иста, до последњегдана, до сахране једне од њих, минулејесени.

Сиромаштво Стојаниној и Стамениној мајци ниједозвољавало да девојчице, онако како се то радило у градовима или газдинскимкућама, облачи у исте хаљинице. Једва да је имала ишта да им обуче, навлачилаим је често и мушку одећу, поклоњену, различиту. Али, и тако обучене нико ихосим мајке није могао разликовати. Само би она, непогрешиво, дозивајући их сакраја њиве, знала која је која. Чак и онда кад су, поодрасле, почеле ујутросаме да се облаче, па ни мати не би знала која је у каквој одећи. Нико други,па ни отац често, не би их разликовао ни кад стоје пред њим. Као јединеблизнакиње у селу биле су и деци и одраслима атракција, све до смрти њиховеситне, болешљиве мајке. Дотад увек исто веселе, насмејане, хитре и причљиве,већ ту, док мати још није била ни спуштена у раку, догодио се преображај којисе могао очитати на њиховим лицима.

Стојана је, као уосталоми Стамена, била уплакана, али је грцала и јецала гласно, неутешно, дрхтава,прибијала се уз оца, шћућурена, некако као да се смањила... Стамена ју језаштитнички грлила, стискала уснице, гутала сузе, чак је и оцу, поклеклом одбола, прва пришла и придржала га да не падне преко покојнице у раку и чудномирним гласом одрасле, прибране особе, рекла:

„Немој, тајо... Имашнас... Не плачи, биће добро, биће све добро...“

Код куће, на скромнојдаћи, сместивши најпре сестру крај огњишта, пожурила је у кухињу да помогнеженама око пристављања софре. Пословала је цело вече, нудила ракију, износила хрануна трпезу, без речи слушала приче о доброти своје покојне мајке. И није вишезаплакала. Ни тад, ни икад касније.

Ја их памтим с крајањиховог девојаштва. Обе веома лепе, високе, имале су доста проводаџија заудају, али никога у селу није изненадило кад је просца прихватила само Стојана.Иза врата њихове скромне куће, било је, пре свега Стаменином вољом, такоодлучено – удаће се само Стојана, за момка кога ће довести у кућу, а Стаменасе, већ који дан после свадбе и зетовог доласка, отиснула у свет. Ко зна кад икако, успела је она да, преко писама, дође у контакт са фамилијом са Кордуна, аједан од ујака позвао је да дође код њега у Немачку, на рад. Није се нитренутка двоумила. Желела је да својој сестри, коју је и иначе штедела одсваког тежег пољског рада, а и свом већ болешњивом оцу омогући бољи живот. Чулаје од многих, а и ујак јој је у писмима обећавао, да се у Швапској може доброзарадити, толико добро да може сестри да шаље за најбоље хаљине, да ће моћи,кад се деца роде, да им обезбеди све што зажеле, да ће моћи чак и да их школујеако буду хтела. Да ће успети и велику нову кућу да направи да има довољно местаза све њих кад им дође у посету...

Да се било која друга девојкаиз села усудила да то уради, сељани би јој прорекли пропаст и злу срећу, али неи Стамени. Честита и вредна, отресита и способна за сваки рад, уливала јеповерење код свакога ко би је срео. Испратили су је сви из сокака с благословоми лепим жељама да успе. И успела је, тамо далеко у туђем свету. Ускоро, почелису да стижу пакети са гардеробом, кућним потрепштинама, храном, новцем икратким, штурим писмима у којима је мање писала о себи, а више се интересовалаза њих, питајући да ли су сви здрави, шта им још треба, па ће им она тообезбедити. Кад је Стојана прво дете родила, у авлији је био већ изливен темељза велику кућу. Кад је проходало, била је већ озидана и покривена. Ни по оделу,ни по домаћинству, нису се више бројали у сиромахе, напротив. Стамена их јеиздалека кућила, они били безбрижни, рађали и подизали децу, захвални. Ипак,памте сви сељани један период неке чудне захлађености у тим односима кад суписма и пакети потпуно престали да стижу, а и Стамене није било да дође више оддве године. Причали су мешиани да су се сестре завадиле јер је Стамена хтела дасе уда за неког Немца код кога је радила, а да су се зет и Стојана томе жестокоуспротивили, убеђујући је да је он лош човек, да ће јој упропастити живот и даје боље да се окане и њега и удаје.

„Одакле ви то знате, кад га не познајете?“, кажу даје, уплакана, питала Стамена сестру и зета.

„Па странац је, како може да ти буде добар?! Није онкао ми!“

Спаковала се тадСтамена, само децу изљубила и отишла, дуго се не јављајући. Али за један Ускрс,све их је изненадила кад се, у новом аутомобилу, појавила пред кућом, вадећи изкола безброј поклона за све њих. Била је сама, а Немца нико више никад није ниспоменуо. Кључеве од кола дала је зету, а она се по истеку одмора вратила возому Немачку. И опет су писма и пакети почели редовно да стижу издалека.

И сам напустивши село, употрази за бољим животом, ретко сам долазио, али кадгод јесам, како сам мораода прођем поред њихове куће, гледао сам како богатство и изобиље Стојанинепородице расте. Постали су већ давно једна од најбогатијих породица у селу.Најстарија деца су им се већ школовала у вароши, а њих двоје би углавномпословали нешто око куће и у дворишту, јер су имање већ били давно продали,није им требало да се муче и обрађују њиву. Имали су Стамену.

Кад се те јесенивратила, у натовареном до врха луксузном аутомобилу да ту заувек остане,Стамена је изненадила све. Пензионисала се, а Стојана је радозналом комшилукупричала да је њена сестра тако хтела, да јој је пензија велика и да хоће да сеодмори и да мирно проживи старост са њима. Истина је била негде на пола, јер језбиља износ који је стизао сваког месеца за пензију био огроман, али оно штонико није знао, што је само сестра сазнала, јесте да је Стамена тешко болесна,да су јој лекари предвидели тек пола године живота и да се она зато вратила, даумре ту, међу својима.

Сузе и забринутост насестрином лицу Стамена је доживала као мелем на рану, одахнувши што се ни она,ни зет на њу не љуте него је жале и брину се због ње. Дали су јој најлепшусобу, захтевали да ништа не ради, а кад је почело да јој бива све теже, аболови све јачи, молили су је да не излази из собе. Разумела је Стамена у томеонај необјашњиви, а ипак нељудски стид пред светом због болести, али сепрећутно сложила са породицом. Нико тако, осим њих, није знао да је Стаменатешко болесна. Оно што Стамена није знала, а ни разумела, а што је виделаједног дана са прозора из свог болесничког кревета, није могла ни сестра да јојобјасни.

-Секо, зашто си данаспред капијом са комшиницама седела у мојим хаљинама, у мојим ципелама? - питалаје.

Стојана се на тренутак збунила,а онда рекла:

-Па, зар не смем, секо?!Ти и ја смо увек све делиле, шта има лоше у томе што сам обукла твоје ствари...

-Нема... – одговори тихоСтамена. – Нема ничег лошег. Али, зашто си и моје наочари ставила? Па, ти видишдобро! И зашто си говорила „арбајт, арбајт“, онако као ја. Зашто, секо?!

Стојана је поцрвенела,па пребледела. Стисла је усне и процедила:

-Ти си увек имала све,била си у том белом свету, проживела, а ја, ја... Целог века знам само за овоблатњаво село и ову кућерину и ништа друго!

Истрчала је напоље,оставивши своју бледу, разочарану, издану слику и прилику, једва живу, која јеједино молила бога да се угаси.

На сахрану, дошло јецело село, запрепашћено изненадном смрћу близнакиње, крстећи се и одмахујућиглавама. Али знали су сви, као онда кад им је мајка умрла, да ће породицаопстати јер имају стабилну и прибрану Стамену, која ће опет помоћи породицисвоје сестре, ненадано преминуле Стојане, да преживи тај бол, и да преживе усваком смислу. Само, сви су приметили да је Стаменин поглед био некаконесигуран, усплахирен, као да се и она уплашила да неће моћи, опет, да насвојим плећима изнесе сву тугу и бол породице, као онда кад су, као мале,остале без мајке. Није ни личила више на такву Стамену.

Затекао сам се сасвимслучајно у селу кад су двоја полицијска кола стигла пред велику кућу и кад су повели близнакињу у затвор. Опирала се и порицала, махала рукама иговорила неповезане речи на немачком, са лошим изговором, који ју је и издао, икоји је службеници у банци, где је подизала девизну пензију пуне две године подименом своје сестре Стамене, био знак да пред собом има сестру преваранткињукоја се усудила да узме сестрин идентитет, да чак и смрт фалсификује. А свезарад новца, зарад великог новца и благостања на које их је била навиклапожртвована Стамена.

Тодора Шкоро

_________________________

ЗЛАТНИК

2011-11-21T14:22:00.001-08:00

Увериосам се да заиста није имао никога тек на његовом погребу. Осим мене, ту субили, са жељом да што пре оду и склоне се од ситне кише која је упорно падала,још само сеоски свештеник, две покојникове комшинице и стари пас који му је биоједино друштво последњих година његовог живота.

„Немам дугова. Никога немам, али имамблаго које желим теби да оставим. Али ако нешто погрешно урадиш са њим, биће тоза тебе проклетство“, рекао ми је, тутнувши ми старински, велики кључ одкапије, уз кога је био привезан мањи, од кућних врата. Тог чудака видео самтад, кад сам га немоћног, клонулог, мислио сам од пијанства, или од глади, можда, повезао колима до његове скромне куће на крају села, укоме сам боравио тек неколико дана, истражујући легенде које сам сабирао засвоју будућу књигу.

Вест о смрти чудног самотњака затекламе је док сам причао са сеоским свештеником о ономе што сам истраживао. Звонарје ушао, прекидајући наш разговор и рекао да је „луди Митар, вероватно мртав,јер се не миче, ту у цркви, испред олтара...“.Установили смо брзо да је звонару праву, а због приче о томе како није имао никога, због чињенице да сам биотакорећи ту, на корак од места где је дошао да умре, а пре свега због два кључакоја су ми звецкала у џепу и чудне приче старог особењака, отишао сам мусутрадан на погреб.

Нисам очекивао никакво благо, нивидљиво, ни закопано, али сам ипак после неколико дана великим кључем откључаотешка дрвена врата и крочио у његову авлију. Олињалог пса није више било,извесно је и он скапао негде од глади. Или од туге за газдом. Ушао сам у кућу,самачки и старачки неуредну, испоснички скромну, а опет пуну некаквих ситницакоје су могле да говоре много

оједном животу некоме ко би имао времана да их дешифрује.

-Не, не, нисам се осећао ни као лопов, ни као уљез. Само поглед на неколикофотографија, на којима сам, једва, препознао покојног чудака, у гардијској униформи енглеске краљевске војске, као и нагомилу уредно сложених, већ пожутелих мапа, али и књига из историје ратова у целом свету, био ми је довољан да схватим да ме старац није лагао, да је засобом заиста оставио некакво благо, самога је у тој паучини и прашини требало наћи. Али не, нисам се осећао као тат, паон ми је то благо сâм оставио, баш мени! - муцао сам.

-И јесте ли га нашли? - питала ме јеблаго ме гледајући.

-Јесам, нашао сам. Златник. Мојенајвеће богатство. И моје проклетство.

Тргла се, начас се намрштила, а ондами дала да попијем неколико различитих лекова после којих сам утонуо у сан.

Још сам ту, у тој сивој, не баш лепојзгради, али која има предиван парк са столетном шумом, по коме често шетам.Више не пишем, чак ни не читам. Све сам књиге, чак и сопствени, свим наградамаовенчани роман бацио у канту за ђубре. Само сам докторки која је брижно пратиламоје психичко стање, поклонио један примерак тог романа који ми је промениоживот. У посвети, написао сам јој: „Никога немам, и ништа сам. Имам само овоблаго које сам украо мртвом човеку. Зато сам проклет.“

Не знам да ли ми је поверовала, никодруги није, чак ни кад су мене,полуделог писца, сместили у ову психијатријскуустанову, али то није ни важно. Ја сâмзнам да благо које сам нашао у старчевом ковчегу на тавану, рукопис историјскогромана „Златник“, исписан на стотинама пожутелих страница, није требало дапотпишем својим именом. Зато ме стари чудак сада прогони. Најтеже од свега мипада кад у огледалу, уместо свога, увек угледам његов лик.

Тодора Шкоро

_____________________

"УМИРАЊЕ СРАМА", нова књига ТОДОРЕ ШКОРО

2011-11-16T01:46:00.001-08:00

Из штампе је управо изишла нова књига кратких прича Тодоре Шкоро "УМИРАЊЕ СРАМА". Невелика збирка од двадесетак кратких прича, насталих у минуле две године, бави се углавном судбинама обичних људи, њиховим патњама, проблемима, недоумицама, разочарањима... Помало горке, ове приче у читаоцу буде запитаност о неправдама које живот носи, о моралу који се, увек кад наиђу тегобна времена, нужно круни и осипа, о смислу читавог живота, најзад. Ликови "Умирања срама" јесу и рђави и добри људи, али њима аутор не суди, једноставно пушта да они сами себе, својим делима осуде или награде.

У предговору књизи о јунацима ове збирке се каже:

"Они су изневерени, проклети, сами, или се најчешћетако осећају. Оно што их спаја јесте неприлагођеност времену у коме живе. Отудањихов бег у прошлост, у сећања. Јунаци збирке кратких прича „Умирање срама“ утом свом настојању бивају утолико нестварнији, етеричнији, уколико су ситуацијеи људи које срећу ововремскије,животније.

Непристајањена системе вредности које намеће ново време за њих је увек болно, а растанак састарим вредностима доживљавају као лагано умирање. Уверени да је „човек њиховогдоба“ заиста био Човек, који је знао за праведност, морал, срам, они с тугом,али немоћни да ишта промене, гледају умирање тог бившег човека коме су се дивили,гледају умирање срама у људима... У том бегу од стварности, понеки од њихипак западају у замке греха и посрнућа. Али и тако упрљани, у дубини душе имајусвест о лепоти и врлини коју нису увек могли да сачувају.

Они,међутим, не суде. Ни новом добу, ни новим навикама и обичајима, а ни себи, нитидругима. И сами довољно осуђени проклетством несналажења, јунаци и антијунаци„Умирања срама“ поглед упиру у даљину, да тамо нађу загубљену лепоту.

И налазе је, онако како се увек лепота нађе упатинираној прошлости којој време које је протекло опрости сваку несавршеност."

____________________________________

ГЛАГОЛСКА ВРТЕШКА

2011-11-08T10:25:00.000-08:00

-Ја тебе не разумем – рече Презент Плусквамперфекту, тромом и приличноуморном.заваљеном у бержеру.

- Наравно да ме не разумеш – лењо одврати овај. – Зато што си ти самотрен, трептај ока, као и онај Аорист Скоро нико...

Презент се разљути, позва за сведока прозваног Аориста, збуњеног, којине знаде коме од двојице да се приклони. Посведочио би он да је Презентстваран, да је сасвим валидан учесник Историје ( и чак врло, врло неопходан - па стајао је он врло близу и видео све, башсве подвиге Презента!), да га у томежустро није спречио Перфекат, повикавши:

-Брате Аористе, рече ли ти то да Презент оно ономад помисли, учини одлучи... Даон изведе револуцију, скоро, еј! Али знај – нешто си помешао лончиће, није тобио Презент, а ни ти, већ ја! Ја сам мислио, учинио, одлучио и зато је данастако. Е, једино што је данас ТАКО, заслужан је Презент, а све друго је моједело, да се не заваравамо...

Уморни, троми Плусквамперфекат их је сажаљиво посматрао из плишанебержере боје старог злата.

-Е, децо, децо, како ми вас је жао кад вас видим да се тако копрцате иупињете да покажете да сте живи, да вас има... Драги моји, све што се билодогодило, све што бејаше урађено, заслужан сам ја и само ја! Уз сасвим малупомоћ брата Имперфекта. Но, временом, све његове заслуге лагано постајаху моје.И зато вам кажем: од свих времéнā на овом земаљском шару, једино сам јалегитиман.

У елипсоидном облаку од титанијума, шеретски насмешен, седео је игледао их (а да га они, наравно, нису могли видети, јер је по дефиницији бионевидљив!) раздрагани, безбрижни Футур у сребрнастом скафандеру. Викао је премањима, али је опна од титанијума гушила сваки звук и нико га није могао чути. Авикао је, викао:

-Бићу храбар, рећи ћу, све ћу то ја променити, срушићу и поновоизградићу вашу временску кулу од карата... Маштаћу, сањаћу, волећу, променићусвет! И умрећу срећан! А тада, неће ме више бити брига шта ћете са мном дарадите, ви назадни, глупи, анахрони створови...

Тад Футур заплака горко, Презент се беше наклонио Плусквамперфекту дамоли за опроштај, док су Аорист и Перфекат, погледавши се седећиса стране, схватили да сви они, уз браћу Глаголски Прилог Прошли и Садашњи, ипријатеље Инфинитив и Потенцијал, као икумове Императив и Глеголски ПридевРадни и Трпни (који се створише ниоткуда) - да су сви они у једном истомвременском колу, у временској вртешци која се врти, врти, врти...

Тад зазвони сат. Истог трена уђе мама, као да је испред врата чекала,приђе, стрже са мене покривач и рече:

-Хајде, злато, устај, данас имаш важан тест из граматике. Надам се да сисе лепо наспавао и одморио и да ћеш лако изићи на крај са глаголским облицима.

-И научен учим и учићу, макар да сам био учио и да учих, јер учити семора. Једино ако будем учио, бићу научен. И говорићу увек свима: учите, учите учите!

Скочих из кревета, а мама остаде забезекнутог израза лица.

Тодора Шкоро

_____________________________

(језичка пошалица)

НЕВЕРНИЦА

2011-11-08T01:48:00.000-08:00

Није могао да сакрије бес.

„Опет је нема!“, процедио је, најпретихо, скоро нечујно, а онда почео да богоради, да треска књигама о сто,премештајући их с једне стране стола на другу, без икакве потребе. Знао је даће тиме опет пробудити и узнемирити стару мајку. Ни минут касније брава је тихошкљоцнула и она је, седа, слабашна, са вуненим шалом око рамена која су севидно тресла, провирила у собу.

- Опет, сине? Опет је нема... Отишла..?

Због мајке, само због болешљиве мајкеобуздавао се да не вришти, да не урла и бесни. Мајка, као да је то знала, увекби му, на први знак његовог узнемирења, улазила у собу и тешила га, умиривала.

- Не брини, сине, вратиће се...Знаш да хоће, увек севрати... Смири се...

Цептео би бесом у себи, али бар вишене би праскао и галамио. Љут је бивао и даље. Питао се, како то да мајка није нању љута и како јој опрашта све те хирове, изненадне одласке без најаве и то ондакад му највише треба. А она је одлазила, чинила је то често, изневерила га је милионпута досад, доводила га до инфаркта да се клео, сваки пут се клео да више неће,неће...

Мати му донесе врео чај од нане,спусти шољицу на крај стола, па лагано покупи расуте папире са стола и склониих некуд.

- Сине, гледај на то овако: да те је Бог њоме наградио,а не на њу осудио.

Ондаће ти бити лакше, сваки пут кад те напусти - рече му, уздахнувши.

Топлина умирујуће супстанце менте почела је да га греје лагано као и мајчине мудре речи и он осети како запада ублагу обамрлост и у сан. Старица га покри ћебетом и тихо изиђе. Крозпрозор дневне собе виде да ће скоро свитање. Уморна, свали се на софу да јошбар мало одспава.

Јако сунце и знани драги звук изсиновљеве собе је пробудише. Ритмично, уједначено куцкање измами осмех настарачком лицу.

„Добро је... вратила се... Моме сину,писцу, вратила се инспирација која га је била напустила! Он опет пише...“,задовољно је пошла према кухињи да му пристави кафу.

Тодора Шкоро

________________________

Преиспитивање песника

2011-11-06T01:51:00.000-07:00

Преиспитивање песника

с ону странуогледала

гледа мемоја реч

нема мој лик

ако заћутим

коју однас ћу да убијем

Тодора Шкоро

______________________________

Злослутнице

2011-11-01T14:57:00.000-07:00

Злослутнице

Опетвране неке црне

наткриљују

пророкују

зобљу и кљуцају

незараслеране

мојсине

твојестричеве и ујаке

људинебивше

к'о угарке утрнуле

наутрини

посејане

даникну бол

синемој

и сестре твоје

невесте самотне

недарасвелих

одчекања и недодира

што грлекрстове

каомужеве

чедомоје

А типиташ ме у сну

издаљине

онашој кући и ливади

о реции земљи црници

је липлодна

иблагородна

милисине

Јесте,ал' јадом и чемером

преорана

гавранаи врана пуна

штоније им доста

рана

негонове крстове слуте

иутрине

мојсине

Тодора Шкоро

_______________________

(Илустрација: "Бој на Косову" Петар Лубарда)

НЕБЕСКЕ МЕЂЕ

2011-10-26T10:51:00.000-07:00

Небеске међе

Походимих

уверенда ће ми рећи

нештомимо речи исклесаних

давниномпатином и маховином

обраслих

И онипоходе мене

тепрозирне сене у сан ми

дођуда одузму дах страх посеју и

знамењемрачно да неком од нас је

дошаочас

иходимо тако

пунизазора с обе стране небеског

синораразасути

утишини која слути тај

двосеклимач као лаж

теккад се нови плач

изколевке разлеже

Тодора Шкоро

__________________________________

Вукашин Цонић, писац кога Лесковац памти

2011-10-22T03:44:00.000-07:00

Отишаоје пре тридесет и једне године. За собом оставио „Далеке беле путеве“ , „Укусземље“, своју породицу и свој Лесковац који га и данас памте. Вукашин Цонић, приповедач, романсијер,песник и маштар није стигао да публикује много онога што је написао, претеклага је болест и прерана смрт. Збирка прича „Укус земље“ (1971) и роман-хроника„Далеки бели путеви“ (1969) живе уместо њега, у својим поновљеним издањима, алии у живом сећању породице и суграђана...

Верица Баторевић-Божовић и Татјана Цонић

Дирљивоје било како су његове некадашње колеге, школски другови или они из студентскихдана, пре неколико вечери окупљени у свечаној сали Технолошког факултета уЛесковцу, на вечери посвећеној Вукашину Цонићу, али и новој приповедачкој речи,оличеној у књижевном конкурсу за најлепшу причу који носи Цонићево име, о њемуговорили, како су га се живо сећали, како су једноставно одбијали да га немавише од три деценије. На видео-биму вртеле су се црно-беле Цонићеве слике из давних дана,председница Удружења писаца Лесковца Верица Баторевић-Божовић говорила је оЦонићевом кратком, али силовитом књижевном раду, читане су његове необјављенепесме које ће ускоро, најавила је његова ћерка Татјана Цонић, и сама заљубљеник у писану реч, бити објављене упесничкој збирци, а затим је уручила награде и плакете Симону Марићу из Земуна, АлександруМаксиму Поповићу из Обреновца и ТодориШкоро из Беграда, чије су приче, по оцени жирија, ове године, друге по редукако се конкурс организује, биле најбоље..

Симоон Марић, првонаграђени

Потврдиласе она мисао Црњанског и ове вечери да „...смрти нема само сеоба има“ и да јеједина коначна смрт заборав. Татјана Цонић, ћерка овог лесковачког писца,идејом да установи и књижевни конкурс у знак сећања на свога оца, пожелела је,и успела, да то не буде тек протоколарно, безлично вече где ће најбољи примитинаграде и отићи, него да се, на овај начин, установи својеврстан клубпоштовалаца Вукашина Цонића, чије приче, топле, страствене, сентименталне и текпомало горке, због туге печалбарства, о чему је највише и писао, и из даљине одтри деценије маме сузу, или уздах.

Скоро стотину присутних, међу којима је био и Саша Хаџи-Танчић, писац, добитникАндрћеве награде, али и бројни други, старији и млађи поклоници лепе речи, сапажњом су послушали и три овогодишње награђене приче које су једном сетномдозом коју носе, подсетиле на оне Цонићеве.

Тодора Шкоро

„Пролећни ветрови и кише сатерали су снег сабрегова у јаруге. Неколико ноћи је хучала јаруга испод нашег прозора, мотали сусе облаци и ветрови, кише су умивале пропланке и кровове, а онда је убрзозамирисала коприва по камењару. Млада трава се стидљиво пробијала измеђунатруле сламе око штале и између тараба.

Печалбарису одлазили“

( из приче „Кад дођу летње ноћи“)

Акад печалбари оду остаје чекање, туга, жудња младих навеста за њима. ВукашинЦонић као да је завирио у сваку душу која је чекала свог печалбара и сликао је,танано, нежно, сву бол, све сумње, сву срећу кад се печалбари у јесен врате.

Ал. Максим Поповић

Уроману „Далеки бели путеви“, опсежној хроници о животу, борби и страдањима интернирацаса подручја бившег лесковачког ратног округа у нацистичким концентрационимлогорима у Норвешкој, Вукашин Цонић је свом завичају, али и српској књижевностии историографији даривао монументалну заоставштину. И вечни траг о страдањудеведесет и шесторо, од две стотине заточених у „норвешком белом паклу“.

Пишућио њима, Вукашин Цонић није дозволио да стварно умру, јер ће се тако памтити.Исто онако као што ће и он сам, у сећању свога града, сваке године у јесен,поново бити жив, у неком поновљеномиздању својих дела, или у објављеном новом делу, заосталом у рукопису. И узприче које ће догодине, трећи пут, пристизати на књижевни конкурс „ВукашинЦонић“.

__________________________________________

ЦРНА МОБА

2011-10-19T11:13:00.000-07:00

Црна моба

на моме родном

брегу

више неничу

кровови

само гробови

џикљајуцрни

као тужнистогови

после мобе

коју смртживоту

узврати

Тодора Шкоро

_______________________________

(Илустрација: фотографија Штефана Тота, румунског фотографа)

ДУГОВЕЧНОСТ ЈЕДНОГ НОВИНСКОГ ТЕКСТА

2011-10-19T01:25:00.000-07:00

На молбу уредништва дипломатског часописа "Voices of peace", има томе више од годину и по, написала сам текст на задату тему: шта за Србе и Србију значи повратак на белу Шенген-листу. На моје изненађење, уредник је текст објавио у целини, без иједне измене и скраћивања. Исти текст ових дана ме поново изненадио кад сам га прочитала. Овога пута својом актуелношћу и данас, али и извесном "прозорљивошћу" кад су у питању догађаји који су тада следили, а сад су неки од њих већ за нама. Знано је да је век новинског текста кратак, траје тек до наредног издања. На овај свој текст сам поносна јер је трајао много дуже, али сам и тужна због - истог. То само значи да се наша драма и наши проблеми развијају оним истим ритмом којим развијени свет корача напред.

ШТА ЗА СРБИЈУ ЗНАЧИ УКИДАЊЕ ВИЗА

КАО ПОВРАТАК КУЋИ

          БЕОГРАД.- Минулог Светог Николу кога православни Срби веома цене и славе у огромномброју, дакле 19. децембар 2009. памтићемо и по једном необичном лету, тачно у поноћса сурчинског аеродрома Никола Тесла, чијим путницима за Брисел, после безмало дведеценије, први пут није била потребна виза за улазак у земље Европске уније. Србијаје од тог дана, поново, на такозваној белој шенген-листи.
          Шта то за Србију и Србе значи?
          Одговор на ово питање зависи којој Србији и којим Србима јеупућено. Ипак, једногласни одговор и „обичне“ Србије, и оне која представља политичкуи сваку другу елиту, и оне национално опредељене, као и оне европско-грађанске провинијенције,био би: повратак на белу шенген-листу је као – повратак кући. Србија јесте одувекбила и биће део Европе, кроз историју значајан њен чинилац, а „гето“ у који смо,због ратова, санкција и бомбардовања били затворени морао је једном да се заврши,можда није ни морао да траје оволико дуго, а да ли ће он бити забележен и памћенкао мрља срама тој истој Европи која је Србију у гето била ставила, или Србији каоевентуалном кривцу за бурну балканску драму, сва је прилика још дуго неће бити расплетенои одлучено.
          Слободно путовање без виза у земље Европске уније, осим конкретнемогућности да велика већина младих први пут крочи ван граница Србије ( уколико тоуопште финансијски буде могла да издржи, с обзиром на економску кризу која је погодилаионако осиромашену Србију у транзицији), безвизни режим значи и корак ближе пријемуу Европску унију.Али, пре свега, једну ширу могућност за економску, културну, финансијскуи сваку другу сарадњу са земљама Европе.Тој сарадњи, снажнијој и богатијој, убудућеће моћи да дају печат и појединци, и групе, неометани условљеним кретањем. А тосвакако није мало.
          На једном општијем плану, кад је реч о евро-атланским интеграцијама,безвизни режим тек је нешто што се подразумева, али ништа не мора да обећава. Пани бржи пријем Србије у Европску унију, о чему уосталом владају подељена мишљења.Србија, и кад су њене унутрашње ствари у питању, била је увек подељена, тако јеи кад је реч о Европи. Оно што је извесно,јесте да свако у Србији, после две деценије назадовања и изолације, свакако желинапредак и пут у бољу будућност. У том смислу пут у Европу и њену породицу развијених,напредних земаља и за већину Срба значио би логичан избор, кад тај пут, бар кадје Србија у питању, није омеђен и условљен многим компромисима на које је Србијамање или више неспремна да пристане.Сарадња са Хашким трибуналом коме је Србијаизручила безмало цео политичко-војни врх из минулих времена, дуго је била условза било какав дијалог са светом. Српске институције годинама су приљежно сарађивалеу хапшењу хашких оптуженика, али су из Брисела увек стизали нови и нови захтеви.Сада, двојицу одбеглих, а још неухапшених оптуженика Ратка Младића и Горана Хаџића,додуше више нико не поставља као услов ни за шта, али је питање – докле?
          Док је Србија изручивала своје грађане Хагу, догодило се Косово– под заштитом и благословом неколико великих светских сила отцепљен је део Србије,самопроглашен и од тих земаља признат као самостална држава. Србија и данас, и тоне само њен народ, него и комплетна власт, не одричу се Косова, не желе да икадпризнају ту срамну независност, без обзира на став великих сила по том питању, ибез обзира какав би то утицај могло да има на даљи пут Србије ка Европи. Међутим,у последње време питање српског признања Косова као самосталне државе, као условза дијалог са Србијом – нико више и не поставља и то је оно што тренутно збуњује.Рекло би се да је тиме мукама Србије, кад су уцене и условљавања у питању, дошаокрај и да нам је пут у Европу широм отворен.
          Ипак, да ли је тако? И да ли је Европа Србији једини избор?
          Геостратешки, и политички, Србија јесте део Европе, њој најближа,па се питање избора не би требало ни постављати.Али, оно што Србију чини специфичном, и кроз историју, и данас, јесте управо тоњено место које је увек било негде између Истока и Запада ( у свим њиховим еволутивнимзначењима), и то у свим сегментима: и политичким, и етничким, и културолошким. Стогасу и осећања Срба према европском избору амбивалентна. Прецизни овдашњи хроничарису већ српску нацију поделили по том основу на „евро-сумњивце“ и „евро-оптимисте“.Чак се помиње и расписивање референдума о уласку у Европску унију, мада позивницуза то Србији још нико није уручио...
          Истовремено уз сарадњу са Европом, по свим могућим питањимаи условима који су нам били наметани, српска власт се не одриче сарадње ни са неевропскимделом света. Сарадња са Русијом јача ( мада многи то могу да крсте као кокетирањесрпске власти), а контакти са некадашњим такозваним „трећим светом“ скоро да суравни контактима са Европом. Можда Србија тиме жели да покаже да Европа за њу јестелогичан, али никако не мора да буде једини избор, ко зна.
          Реално, транзиција и приватизација је у Србију већ довела, каовласнике, и европски и неевропски капитал. И то је истина која ће, извесно, одредитимного тога, која ће трасирати пут Србији, хтели ми то да признамо или не. Новацје у свету одавно попримио својства божанства – он све може, њему се сви клањају,од њега све зависи... Да ли ће и Срби то схватити, остаје да се види. Засад, отвореннам је пут у Европу, да је походимо, обиђемо, видимо који то нови Бог светом владаи – пристанемо или не пристанемо на то.
          Не усуђујем се да предвиђам шта ће се десити и који ће српскиизбор бити у тој новој-старој дилеми: материјална(земаљска) Србија или – она друга ( небеска, своја)...
_____________________________________

* Текст је објављен у марту 2010. године

Као песму о Јову поново о Косову тýжим

2011-10-16T01:14:00.000-07:00

Онима који ће рећи да је ово непотребно, да је „политичкинекоректно и фолклорно-национално претерано“ онима који се данас веселе и одвесеља не виде ни сутрашњега дана, онима који ме можда разумети неће јер од јуче пишем самоћирилицом (а било ми свеједно, сад вишеније!), онима који не могу да појме како „Косово није шака пиринча да гапозобље свака врана која туда пролети“ , онима који „веру за вечеру...“, онимакојима душа у стомацима станује, којима све туђе је боље, онима који напредачке гробове не поглéдају јер се, мним, боје да би и они, такви какви су, надњима видели проклетство које прети ако се изда, а издали су, издали, издају и умоје име, а не питају... Њима, дакле, таквима, и не пишем, залуд је. Себипонављам (можда касно!), ову кратку, о Јову, или Косову, свеједно је. Исто je. И молим се.Песмом, то једино знам. Стога je понављам.

СТАРОЗАВЕТНА

Чује се само

плач икона

и она

старозаветна

од искона

све Јов доЈова

широм Косова

( из збирке „Поднебом Србије“)

„Нада се ствара изпамћења. Ако се избрише памћење, ње нема. Овде би многи да оперишу памћење и даостане само нада. Неодржив је концепт реалности у којем заборавиш Косово.(...)Митолошки човек је једини човек који постоји. И зато нама нема пропасти. Имасамо сеоба.“

Емир Кустурица

(у данашњем интервјуу „Вечерњимновостима“): "Косовом не бих плаћао Европу"

_____________________________________________________

МАТИ

2011-10-15T12:56:00.000-07:00

Мати

Познаосам сву њену тугу

свелу руку кад сам

целивао

на босиљаки тамјан

је мирисала

а ни уочима суза

а ни изгруди јецаја

тек црнa земљa под ноктима

као даје мртвога хтела

да ископа

и не могадеда ми каже сине

док меје по коси

миловала

Тодора Шкоро

(фотографија за илустрацију преузета са блога

http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2011_02_01_archive.html

Мирослава Б. Душанића)

.

2011-10-14T01:39:00.000-07:00

реч ловим

као гуји

на репјој стајем

да будемелем

она отргне се

и отрујеме

Тодора Шкоро

Без

2011-10-13T02:59:00.000-07:00

Без

Замукла

рéчи сита

а празна као просута

зобница

Смислу сестру тражи

уместо стиха

утеха да јој

буде

И не налази

Тодора Шкоро

________________________

Pogrešna

2011-10-11T04:40:00.000-07:00

POGREŠNA

jutrokome se

nežuri u dan

prekidamisao

u nespretnu reč

pretočena

ljutnjabez smisla

hladnakafa

krajuzglavlja

posteljaprazna

maglaiza prozora

umestozastora

svesakriva

Todora Škoro

_____________________

Nagrada za priču

2011-10-10T05:17:00.000-07:00

Žiri saopštava imena pobednika

Na konkursu "Vukašin Conić" priča autora ovoga bloga "Autobus koji je zakasnio" osvojila je drugu nagradu.Između pristiglih 169 priča na drugom po redu konkursu koji organizuju Udruženje pisaca Leskovca i kćerka pisca čije ime konkurs nosi, titulu pobednika poneo je i ove godine Simon Marić iz Zemuna za priču "Aranžman". Treće mesto pripalo je Aleksandru M. Popoviću iz Obrenovca za priču "Bele ruže".
Dodela novčanih nagrada i povelja pobednicima biće organizovana 18. oktobra u svečanoj sali Tehnološkog fakulteta u Leskovcu.
Opširnije o ovoj manifestaciji može se pročitati ovde.
Drugoplasiranu priču Todore ŠKORO možete videti na ovom linku.
___________________________

ŠAH DŽAHAN SANJA

2011-10-07T12:02:00.000-07:00

Šah Džahan sanja

Zidanicu

od snova gradim

Da je vetar ne nosi

Da je voda ne plavi

Da je zemlja ne guta

zidanicu za tebe

gospodarice mog srca

gradim

ni belim ni crnim mramorom

nego tek čistim snom

Zato prsima drhtavim

zoru uspori

utišaj usnama krila leptira

i poj slavuja dahom

nadjačaj svojim

Ne daj ne daj da se

probudim

Todora Škoro

__________________________

(ilustracija: Tadž Mahal)

Na dženazi (Na sahrani)

2011-10-05T01:52:00.001-07:00

Na dženazi

(Nasahrani)

Alahuakbar

ihalal bratu na mezaru

inama grešnima

Ibog da prosti

iotac i sin

iduh sveti

Kadzemlja zemlji

iprah prahu

tadsmo isti

Ispodnišana

ilikrstova

ležaćezablude

aljubav i ljudskost

ćese vazneti

Todora Škoro

__________________________

(umesto poslednjeg pozdrava-selama dobrom komšiji)

Ilustracija: Lars Raun (preuzeto sa bloga mesa-selimovic.blogspot.com)

Visoke potpetice

2011-10-04T10:36:00.000-07:00

„Ti,dušo, zaista imaš ukusa“, opet joj jerekao dok su pregledali katalog sa ženskom obućom, a ona, bez dvoumljenjaprstom pokazala na visoke salonke, klasične, ali sa detaljem sa strane koji imje davao poseban šik i efekat modernosti.

„Zaštonećeš da ti ih kupim? Divno bi ti stajale. Molim te, učini mi to...“ molio je.

Odmahnulaje glavom, kao i svaki put ranije kad su bile u pitanju tašne, haljine,mantili. Nije dozvoljavala da joj kupi ono za šta su se oboje složili da jenajlepše i da bi joj divno pristajalao. U kupovinu je odlazila sama, odlučujućise za manje upadljive, manje moderne i manje skupe komade, verujući da će itako, u njima, biti dovoljno privlačna, a umerenost takve garderobe davala jojje sigurnost tako neophodnu u godinama u kojima se našla, godinama koje supočele sve vidljivije da se pokazuju na telu i licu, godinama sa kojima se biloteško miriti, ali je ona to uspevala. I mislila je da je to samo njena bitka, ada on, njen muž, treba da ostane izvan toga. Mislila je da će ga timepoštedeti. Čega, ni sama nije znala.

Bilaje još uvek lepa, vitka, šarmantna žena. Njena ženstvenost i poželjnost krilase i u nekim ranijim godinama, u nečem drugom, tananijem, nečem što se otkrivau pogledu, pokretu ruke, a ne u kostimu ili u cipelama koje nosi, mislila je. Zato ni sada nije htela da ištamenja, bojeći se da ne sklizne u neukus, a sve oscilacije raspoloženja, čudneporive i želje koje bi joj se povremeno javljale, suzbijala je, ne deleći ih nisa kim, pa ni sa njim. Znala je da je to danak prelaznom dobu.

Ipak,kad ju je nežno zagrlio i rekao:

„Ada ti ih ipak kupim, divno bi ti stajale? Kupiću ih...“, odmahnula je ponovoodlučno, ali je iznenadila sopstvena misao kako bi - volela joj te cipele kupi. Ovihdana im je i godišnjica, pa što da ne?

On je nastavio da gledatelevizor, a ona, zbunjena sopstvenim mislima, krenula na spavanje zamišljajućisebe u tim šik-salonkama i u haljini kojom su pre nedelju dana oboje bilizadivljeni ispred izloga luksuzne radnje, ali je i nju tada odbila. Odlučila sese za suknju ispod kolena i džemper od kvalitetne vune mirnih boja. Zamislilaje sebe u toj staromodnoj kombinaciji na večeri za njihovu godišnjicu inasmejala se. Bilo bi smešno! Zašto i ona sebi da ne dozvoli hir, ludost iekstravaganciju i za to veče se obuče mladalački, izazovno... Ali, već mu jebila rekla da te cipele ne želi. „Ništa onda, kupiću ih sama, pa ću gaiznenaditi. A i sebe, verovatno“, mislila je, tonući u san i verujući kako ćeta čudna želja ujutro da je prođe.

Nijeje prošla. Stojeći ispred igledala sutradan, opet je sebe zamislila u raskošnojhaljini i vrtoglavo visokim potpeticama. I čitav dan, a i naredni. I dok jeobilazila radnje, bivajući tužna što su haljinu koja im je oboma oduzela dahprodali. Ništa zato, naći će drugu. Njenjoš devojački stas omogućava joj da ponese bilo koju smelu, izazovnu haljinu.

„Dali sam ti lepa?“ iznenadila je i sebe i njega upitavši ga dok je vozio premanjenoj firmi narednog dana.

„Naravno,dušo. Kakvo je to pitanje?“ bio je zunjen. „Tako si elegantna i otmena“, dodaoje, nameštajući joj kolir bele bluze preko revera strogog poslovnog sakoa kakveje uvek oblačila za posao.

Kad je to popodne, dan prenjihove godišnjice, na zadnjem sedištu njihovog auta, ispod jakne otkrilakutiju sa cipelama i zavirila u nju, umalo je vrisnula od sreće. U njoj su bilecipele iz snova sa visokim potpeticama koje su njih dvoje gledali. To joj jedalo krila, Izišla je u grad, obilazila najbolje butike i najzad se odlučila zadugu crvenu haljinu čiji kroj je isticao njeno savršeno telo, a dubokirazrez duž butine izmamio je uzdah čak ikod prodavačica kad ju je probala.

Našminkana,sa isfeniranom frizurom i u haljini koja joj se sad ipak učinila previšesmelom, nestrpljivo je čekala da se on pojavi. Malo ju je zbunilo što je togjutra samo cmoknuo i rekao „Srećan sam pored tebe već dvadeset godina, draga“ iotišao na posao. Nije joj ostavio kupljene cipele, nije pomenuo večeru, ali gaje ona, pozvavši ga na posao telefonom, obavestila da će večerati u gradu.„Dobro“, rekao je. Kasno popodne, dok je ona, spremljena, već čekala, obuvšicrne visoke salonke koje je imala, ali ih nikad do tada nije obula, javio jojje da će da zakasni pola sata. Unervozila se, počela da se znoji, postalaplačljiva.

„Dođavolai svi ti napadi kritičnih ženskih godina... Ne, ne danas...“

Onda je zgrabila tašnu, pozvala taksi ikrenula prema njegovoj firmi koja je ionako bila u centru grada. Tako ćeuštedeti na vremenu, pomislila je, a i ona svojoj nagloj neobjašnjivoj nervozineće dati da nabuja.

Zadivljeni pogled portira naulazu u firmu njenog muža joj je prijao, ali onaj zbunjeni, kad mu je rakla daide do muževljeve kancelarije nije razumela.

Zakucalaje tiho na vrata, sačekala malo, a onda ih lagano otvorila.

Najpreje ugledala šik-salonke sa vrtoglavo visokim potpeticama na lepim dugim nogamana dvosedu ispred njegove kancelarije koje su nervozno lupkale o pod. Potomhaljinu, onu koju su prodali, a kojom su ona i njen suprog bili zadivljeni.Najzad, podigla je pogled na lice. Ljtito, mlado, preko svake mere našminkano,kao i njeno, uostalom, Mlada devojka je besno ustala i stala pred nju izazovno.Nije govorila ništa. Nije ni trebalo. Izvesno, obe su se osećale kao predkrivim ogledalom koje im se ruga. Pomislila je koliko je jadna, i ona, i tadevojka pred njom. Poželela da vrišti, da pobegne, proklinjala usku crvenuhaljinu na sebi, a i onu na toj devojci.Samo je stisla zube i osmehnula joj se.

Kadje njen muž izišao iz svoje kancelarije besna devojka je već zalupila vratimaodlezeći, a ona je samo jednim pokretom skinula visoke cipele, okrenula se,bosa istrčavši napolje, povlačeći rukom razrez na haljini koji se otvarao.

Kroz suze videla je da joj momak sa portirnicezove taksi dok je drugi, u kome je sedela prelepa mlada devojka u „njenim“cipelama i haljini već kretao.

Todora Škoro

______________________

Otuđeni

2011-10-03T09:01:00.000-07:00

Otuđeni

Ako ni so i hleb

nemogu da spoje

nećeni san

ipogled u daljinu

otvorenerane

ištuvidara i vreme

asurova jutra nadiru

nireči kao melema nema

daspoji dve duše

ujednu

svako samoću svoju

guta u grcaju

kradom

stranacdo stranca

žalosnog

dok rasuta so

sluti koricu tvrdu

nepojedenu

Todora Škoro

_________________________

Pitanje

2011-09-29T11:13:00.000-07:00

Pitanje

Pomislišli,

doknesan zbrajaš misli rasute

pozaraslim stazama

islikama zamagljenim od čekanja

da je vredelo preći taj put

Pomislišli

kakou ova jutra septembarska

višene miriše zrela kruška

ivinogradi oporom tamnjanikom

negotek zemlja preorana

gladnakao neman

Pomislišli

ikako suton prebrzo pada

ati slabašan vremenu na uzdarje

nemašništa sem duše

dadaš

Pomislišli

ili

čoveknikad ne misli

nakraj

i zato umire pogleda

začuđena

Todora Škoro

_____________________

Zašto pesma

2011-09-27T09:55:00.000-07:00

Drago Dedić "Žena s pticama"

Zaštopesma

Ikad mi

oduzmureč

ostajezev

misligladnih

poput

lastavica

itako nem

puštam ih

dapolete

upesmu južnu

kaou drugi

zavičaj

Todora Škoro

__________________________

SA DODELE NAGRADE "PESNIČKE RUKOVETI"

2011-09-24T11:05:00.000-07:00

„Danas sam svojim krikom

probudio neke ljude.

Neka žive!“

Zlatna plaketa za pobednika

Todora Škoro čita pobedničku pesmu

Saša Skalušević uručuje nagradu

Mokranjčeverukoveti tek su utihnule, ali je nad Krajinom ostala pesma. U grlu, na papiru,u srcu. Posle višednevnih svečarskih dana posvećenih velikom kompozitoru Stevanu Stojanoviću, u Negotinu jeodržana i pesnička manifestacija – jubilarne, dvadesete „Pesdničke rukoveti“.Na Malu Gospojinu družili su se pesnici Timočke Krajine i njihovi poklonici u Domu kulture na večeri na kojoj jepredstavljena pobednička pesma i njen autor, ali i poslednja četiri broja„Buktinje“, časopisa za književnost Krajinskog književnog kluba.

Malavaroš, ali ume srcem zvonko da peva... To bi bio utisak namernikakoji kroči u Negotin. Reč, izvorna, srpska, neotuđena, iznad svega im je. Ustihovima ovdašnjih poeta i sad kao da se odnekud čuje glas Svetog Save., KnezaLazara, Vuka, Dositeja... Ima i sete i nostalgije za tim junačnim vremenima unjima, ali više pregnuća da tako i ostane. Profesor Ljubiša Rajković Koželjac, pesnik, dobitnik Vukove nagrade,ali i entuzijasta u sakupljanju narodnog pesničkog blaga jedan je od njih. Onje i predsedavao žirijem ovogodišnjih Pesničkih rukoveti i odlučio da je pesma„Pismo kćeri u tuđini“ Todore Škoronajbolja. Adam Puslojić, pesnik, prevodilac i član Rumunske Akademije nauka,bio je takođe tu. Besedio o Vuku i Dositeju, nadahnuto, kako inače čini. I uvekje tu, u Krajini da podrži pesmu ipesnike. Pola u šali, pola u zbilji, tvrdi da kao mesto boravka, zvanično,navodi - Beograd i Kobišnica. Ali on samo ne govori, nego i čini tako. Uvek je,kad Negotincima treba podrška, rečita, glasna, pesnička, tu, u svojoj rodnojKobišnici, i sa njima. Bio je i te malogospojinske večeri u Negotinu, čestitaopobednici Pesničkih rukoveti, podržao mlade timočke pesničke nade, s pažnjomslušajući njihovu poeziju, podičivši se i time da je Krajinski književni klub,i on lično, imao čast da učestvuje u otvaranju minulih Međunarodnih susreta pisaca uBeogradu, ali i da učestvuje u zvaničnom programu upravo završenog Vukovogsabora u Tršiću, predstavljanjem časopisa Buktinja, posvećenih Vuku i Dositeju.

Goran Vučković,glavni urednik Buktinje, neumorni pregalac krajinskog književnog kluba, dobardomaćin gostima te svečarske večeri, predstavio je detaljnije časopise, ukazaona neophodnost očuvanja tradicije i britke i čiste reči pesničke, ali onimakoji su to veče bili prisutni u Sali negotinskog hrama kulture to se i nijemoralo govoriti, oni su toga svesni, počim su bili tu, sa poezijom u srcu ižarom u očima. Baš tako su izgledali i zvučali dok su čitali svoje divne pesme Saša Stanimirović, Danijela Pavičić, Tamara Lucić-Dinić i drugimladi pesnici zastupljeni u Buktinji. Aplauz i za njih, buran, od srca. Odbrojnih starijih kolega pesnika, već znanih.

Dragoljub Firulović Firul

Kadje predsednik Krajinskog književnog kluba SašaSkalušević pobednici rukoveti TodoriŠkoro iz Beograda predao povelju i zlatnu plaketu, zahvalivši se domaćinimana ukazanoj časti i priznanju, ona je govorila o svojoj poeziji, osvrnuvši sena usud ovdašnjeg naroda, na seobe, one pečalbarske, ali i seobe u ratu, seobe u vreme i nevreme, seobekoje nisu uvek geografske, i o tuzi i bolu koje one uvek nose, o čemu i pevanjena nagrađena pesma „Pismo kćeri u tuđini“ . Aplauz koji je usledio bio jepotvrda njenih reči da „ova pesma koja peva o kapijama-čekalicama kao da seobraća upravo ovdašnjim majkama i njihovim otišlim kćerima...“

Na krajuvečeri krik. Istinski. Iz grla AdamaPuslojića, posle koga je, ne zbunivši prisutne, svikle na njegov neobičantemperament, izgovorio pesmu svog kolege i sugrađanina

„Danas sam svojim krikom

Razbudio neke ljude.

Neka žive!“

Majstora pera i kičice, ali i vrsnog baritona, autoraove kratke forme, negotinskog umetnika Dragoljuba Fiulovića Firula, slikara i pesnika,domaćin večeri Goran Vučković zamolio je da iziđe iz publike i da na najlepšinačin, pesmom završi ovo lepo druženje. Učinio je Firul to, ovom danu u čast.Zapevao iz sveg glasa vlašku pesmu „Živote, živote...“ Probudio tako neke ljude.Neka žive!

A prisutnisu ga burno pozdravili i poslušali. Život se, uz pesmu i svečarskumalogospojinsku trpezu nastavio do u noć.

Jubilarnedvadesete pesničke rukoveti su utihnule tek pred zoru.

Tekst ifotografije: Ivan Ignjatović

Bojažljiva

2011-09-20T11:28:00.000-07:00

BOJAŽLJIVA

nisamnaga pred tebe

stala

navukohstare rane

kaorite

ati mi halju belu

odnevinosti belju

spremaš

ine znam

kakoda je

bolomne uprljam

Todora Škoro

____________________

Stamena

2011-09-19T06:45:00.000-07:00

STAMENA

Ne zamerite mi

što ime joj kršteno ne pamtim

a zlatnim slovima bi ga valjalo

urezati

nasred Metohije

Da sija po vedrini i pomrčini

da svedoči da sve što jeste

bilo nije onako kako su zli jezici

ispalacali

Ne zamerite mi

što joj ne pamtim ime

bila je to junak-žena

Stamena bi se mogla zvati

dolikuje joj

Što devetoro odoji a deseto joj pod prsima

što pušku na jednom a motiku na drugom

ramenu je nosila

božurom i molitvom prkosila

ognjište grejala

i kad su najljući vetrovi duvali

i kad su mnogi jači poklekli

(neka su im tragovi prokleti

i glava Lazareva svetla neka im sudi)

Ona je strah preko ramena bacala

ječam poljem s pesmom žela

i ostajala, ostajala

A ja, ja joj se ni krštenog imena,

ne zamerite,

ne mogu setiti

Znam samo da je bila

stamena

Todora Škoro

__________________________

(S)KRIVENA

2011-09-18T10:26:00.000-07:00

(S)KRIVENA

svilenesvatove

sanja

setna

samotna

suzomsazdana

stidomsatrvena strastvenica

saputnicastraha

saveznicasrama

surovog svevida sena

sebi samoj

(s)krivena

suparnica

sama

sama

Todora Škoro
_______________________________

Ilustracija: rad Milene Pavlović-Barili

Okamenjena

2011-09-17T02:49:00.000-07:00

Mislilaje na čarapu, pocepanu visoko na butini, i nadala se da žica neće da krenenaniže i otkrije pogledima znatiželjnih taj peh. Suknja od crnog tvida sezalaje do pola kolena, kako dolikuje, a ta prokleta čarapa je bila baš tanka ipoderala se jutros kad ju je navlačila.Drugi par nije imala u kući i zato sadplaća danak tom ženskom neoprezu i to je opterećivalo više nego što je trebalo.A crna je, naravno da je crna i videlo bi se ako žica krene. „Valjda neće“,pomisli.

Poželeda skine tamne naočare, ali shvati da sujoj suze još sinoć usahle, a i inače nije mnogo plakala u ta dva dana, ne znazašto, možda će kasnije plakati, sad ne može. Shvati da su joj, dakle, očimanje crvene, manje natečene, manje izgubljene nego što bi to trebalo da bi stotinepogleda, kao nehotičnih i ovlašnih, a zapravo ispitujućih do srži, bilezadovoljne i zadovoljene. Umesto toga naočare samo bolje namesti na nosu.

Trnulajoj je i ruka, savijena u laktu, koju je pridržavala, stišćući je u pravilnim,samo njoj znanim razmacima, sestra njenog muža. Drugu bi čak povremenoprebacila preko njenih ramena obgrlivši je onako kako nikad do tada nije.Nikada za dvadeset pet godina braka sa Petrom nije bila ni približno bliska sanjegovom sestrom. Sad je osećala kako joj je ta njena ruka na ramenu teška,kako je peče. Smetala joj je i avgustovska žega paleći je po sveže ofarbanoj, upunđu zategnutoj crnoj kosi. Kapljicu znoja, stvorenu negde u vlasištu,koja se neumoljivo sporo slivala niz potiljak, zakrivudavši prema uhu, papored, preko žile kucavice, osećala je kao nož koji je para. Nije je otrla maramicom koju je inače držalastisnutu u šaci.

Ileđa su je već bolela, i tabani joj goreli od neudobnih, preuskih elegantnihcipela, ali se nije pomerala. Kao slika, onakva kakvu želi da vidi taj velikiskup, stajala je okamenjena. Prava prilika skrhane udovice.

Prvulopatu bačene zemlje koja je potmulo odjeknula udarivši u poklopacsanduka, dočekala je skoro saolakšanjem. Ali je znala da mora da izdrži, a onda, kad večeras bude pala nakolena nasred njihove zajedničke sobe, može da vrišti, da urla, da pusti da jebol satre. Ali to mora u osami. Mora.

Todora Škoro

________________________

Pasja

2011-09-15T02:16:00.000-07:00

Pasja

Imao sam psa

dopola pojedenu kosku sam mu

iz usta vadio

a on mi lizao ruku

Drugome bi je odgrizao

Imao sam i prijatelja

pola života smo delili sve

a onda mu je moja nevolja

postala gorka

Sad bezruk ližem rane

i na dlanu, onom preostalom,

gledam zapisane hirove sudbine

i puštam pse da mi sve kosti

oglođu

Todora Škoro

_________________________________

Zamukla

2011-09-14T11:19:00.000-07:00

ZAMUKLA

ogrnta tišinom

kaoplaštanicom

begunica

odpreglasnih slika i urlika

ućutanje

kaou grob ležem

iveć je treći dan

ivaskrsenje čekam

ineverna kao toma

znam

tesnoje tvoje nebo

zamoja nadanja

Todora Škoro

_______________________

Tokata otrežnjenja

2011-09-13T04:23:00.000-07:00

Tokataotrežnjenja

„Tonije dobra ideja“, mislio je dok je brižljivo pakovao svoju staru, ali jošdobru violinu, u još stariji kožni, po rubovima iskrzani kofer. Strepeo je oddanašnjeg dana, od ludosti koju je direktor filharmonije odlučio da učini, kivanna državu, na krizu, na ceo narod koji, ipak nije bio kriv. Svako se dovijajaoda preživi, sa manje li više stila, sa manje ili više para, sa manje ili više srama, ali je njegov direktor, zanesenjak,isključivao sram i nemoral u borbi za opstanak, ma kako ona teška bila. Verovaoje da čovek treba da ostane čovek i kad je gladan, go, bos. Ulicama našegagrada ipak je bilo malo gladnih, golih, bosih, začudo, ili su se oni veštoskrivali. Naprotiv, bilo je i onih vrlo sitih, vrlo lepo obučenih, i takvi,upravo takvi već dugo su smetali ovom umetniku bez kompromisa, kad se, najzad,odlučio na ideju za koju je ceo orkestar verovao da ništa dobro ne može doneti.Naredio je da će to popodne provesti svirajući na ulici, na toj najprometnijojulici u kojoj se nije moglo primetiti da veći deo ove zemlje gladuje.

Odsvih članova orkestra jedino se Filip usudio da ga pita:

„Štaćemo postići time? Kako će se to protumačiti? Ipak smo mi ozbiljnainstitucija...“

„Kako-god“,odgovorio je namršten. „Svako će protumačiti to u skladu sa sopstvenom dušom.Ako je prazna, isprazno će biti i tumačenje. Ako je ima, naša misija će postićicilj...“

NijeFilipu baš bilo jasno koja je to njihova misija, ali je pretpostavio da je toočajnički pokušaj da se skrene pažnja na kulturu, na jad u koji je zapala u ovodoba krize, krize morala pre svega. Već dugo koncerti su svirani u svepraznijoj sali, plate umetnicima nisuisplaćene skoro pola godine, a način da se stanje poboljša nije bio ni navidiku. Ipak, nemaština je zahvatila sve, a kultura nekako prva bude na udaru,tako je uvek bilo, mislio je. Pa, ipak, preživi se. Na sreću, uvek u kući ukojoj ima umetnika, postoji neko ko je racionalan, neko ko ume da se snađe daga nemaština ne slomi, nego se bori, zarađuje hleb, plaća račune, odgajadecu... Sa nežnošću je pomislio na svojuEmu, borca i lavicu koja nije dala da trpeza ostane prazna, da on ostane bezsvečane košuje za nastupe, da njihova mezimica, sad već studentkinja, vikendomsedi u kući nego je doterana i namirisana izlazila u grad kao i sve njenedrugarice. Zabrinuo se pomislivši na Mariju, njihovu kćer, lepu i pametnu, aliu duši ogorčenu, to nije mogla da mu sakrije. Da bi sprečila tu ogorčenost danabuja njena majka je ni iz čega stvarala dinar koji bi ulagala u nju, u upisgodine, u haljine, baš lepe haljine. Pitao je jednom Filip Emu ne preteruje limalo sa trošenjem na Mariju i hoće li njihov kućni budžet to moći da izdrži,ali je ona samo odmahnula kategorično rukom i rekla:

„Zanju mora da ima. Radim i honorarno...“ Onda je zaćutala, i dodala zasuzivši:

„Pozajmilasam od mojih roditelja lani... Mnogo para. Ali je sve otišlo. I nije tonajgore. Nije najgore ni što oni ne očekuju da im to vratimo, niti ćemo imvratiti... Najgore je što ni to, ni sav moj rad nije bio dovoljan nego je našadevojčica morala da počne da radi. Da, i to naporan posao hostese u nekomluksuznom hotelu, svakoga vikenda do kasno u noć... Dobro je plaćaju, kaže, bašdobro, i zadovoljna je, ali je ja, moj Filipe, ponekad čujem kako plače u svojojsobi i to me boli, boli...“

Filipje ćutao. U prvi mah je pomislio da odgovori ženi kako to nije ništa ni strašnoni neobično, pa i oni su kao studenti radili, ali pomisli tad na noćni rad, na zahtevne goste u luksuznomhotelu i to ga sneveseli. Njihova devojčica je bila nežne građe, pitao se kakoizdržava taj napor. I upitao ju je sutradan da li joj je teško na poslu, smušenkao i svaki otac koji shvati da je podbacio u ulozi hranitelja porodice. Trglase naglo na to pitanje, a onda neodređeno odgovorila:

„I lako je, i teško, tata. Zavisi...“

Ondaje otišla da se spremi a Filip je sa nekom mešavinom stida, zabrinutosti iponosa gledao kad se pola sata kasnije pojavila iz svoje sobe u prelepojhaljini cvetnog dezena kakve su sad bile u modi i kranula na posao. Ovlaš ga jepoljubila, a njemu su pred očima još dugo titrali beli ljiljani kojima je bilaukrašena njena raskošna haljina.

Danje bio sunčan, ali ne i pretopao, pa je gradsko jezgro bilo puno šetača. Oni,sa violinama, oboama i saksofonima, u smokinzima na kojima je samo pažljivo okomoglo da prebroji mnoge godine,privlačili su pažnju i dok su samo prolazili šetalištem. Kad su se zaustavili ipočeli da sviraju, vrlo brzo se u širokom luku oko njih skupila masa sveta.Svima je u očima video začuđenost, to ga nije čudilo. Zaćuđen je bio i on, alije sa nelagodom nastavio da svira, i dalje misleći kako ova ideja nije dobra. Direktorfilharmonije, naprotiv, bio je kao unekom zanosu. Uzdignute glave, stajao je sa strane, njišući se u ritmu muzike,a onda, kad je melodija završena, stao je pred orkestar i svečano objavio:

„Idemo još na jedno mesto da sviramo. Njima svakako moramo da pokažemo dapostojimo!“ A onda je odlučno krenuo ispred orkestra koji ga je nevoljno pratio.Filipu je već bilo dosta. Možda je on konzervativan čovek, ili možda nijie biodovoljno ogorčen, ali ovo poigravanje sa umetnošću na ovaj način je već počeloda ga vređa. Nije želao ćak ni da osmatra lica gledalaca ne bi li videoreakciju, nije imao snage za to. Zato se pitao zar to nije bilo dovoljno i štaje to još smislio njihov direktor koga su se fotografi, niotkuda se stvorivši, fotografisali izbliza sa sve onim njegovimprkosnim izrazom i Filipu je već bilo muka što će sutradan uz jutarnju kafu, nastranicama koje bi treblo da govore o kulturi, gledati slike njihovog orkestrakako se ponižava, sad je o tome već tako mislio.

Mladioboista koji je stajao do njega tiho se zakikota:

„Sadćete tek da vidite šta je cirkus!“, reče mu.

Filipga zamoli da mu objsni, a kad mu je mladić ispričao da je saznao kako će ih direktorpovesti da sviraju ispred kafića u kome sede jedino devojke sumnjivog morala ibuljuk bogatih, uglavnom praznoglavih, ali bahatih ljudi kojima je jedinasvetinja novac koga inače imaju jako mnogo i koji, kao na pijaci, tu biraju ikupuju najlepše devojke među njima, koje nemaju protiv da budu „kupljene“,naprotiv, one su tu i došle da se ponude, da se prodaju, za poveliku svotunovaca, Filip je ostao zaprepašćen. Čuoje on da takvo mesto u gradu postoji, ali nekako nije verovao, mislio je da jeto neka od onih urbanih legendi, čista izmišljotina, ali sad kad mu je oboistarekao da idu upravo tamo, gađenje koje je već bio počeo da oseča pretilo je da ga natera na povraćanje. Ćutećije išao ukorak sa orkestrom, na dati znak se zaustavio, sve vreme gledajući ukaldrmu pod nogama, mrk, ponižen. Svirao je kao u snu, ne misleći na note, nato hoće li pogrešiti. Želeo da se ovaj cirkus što pre završi i da ode kući. A onda je odjednom pomislio kako to njegovozabijanje glave u pesak i jeste upravo ono protiv čega je direktor njihovefilharmonije želeo da se bori ovim izlaskom na ulicu, ovim suludim činom. Tektad ga je u trenu razumeo. To što on, Filip, kao i većina poštenog sveta ne želi da mislida kal i nemoral oko njih postoje, ne znači i da ne postoje. A on je sad tu,suočen i sukobljen sa tim svetom, stoje jedno nasuprot drugome kao kobra imungos i sad više nije trenutak da Filipgleda u vrhove svojih cipela, nego da podigne glavu i suoči se sa jadnomstvarnošću, i ove i one od dve zaraćene strane.

Prvipogled mu nije govorio ništa posebno, ili on nije bio vičan takvom prizoru.Gomila sveta za stolovima, ali da, doteranog sveta, veoma lepih devojaka imanje lepih, ali ne manje doteranih muškaraca. Prelazio je pogledom sa lica nalice. Sa punih, koralnocrvenih usana devojke koja se mazno naslanjala na ramepodebelom i postarijem gospodinu koji je u ruci nervozno vrteo zlatni Dipon. Aonda je osmotrio lica četiri devojke, u sjajnim i previše dekoltiranimhaljinama za ovo doba dana. Sedele su same, ali ustreptale, afektirale i bacalepoglede okolo. I kikotale se preglasno. Od tog sjaja i šarenila, od istine kojamu je blesnula pred očima, Filipu se već vrtelo u glavi. Aplauze i osmehe pune silikonai simpatija sa napućenih usana, doživeo je kao šamar. Okrenuo je glavu, dostamu je bilo svega, ali je tad krajičkom oka, za najudaljenijim stolom, videolepršavu tkaninu sa šarama belog ljiljana. Zateturao se. Pomislio da sanja, dagreši, a onda video žensku priliku u toj haljini kako se nevešto zaklanja izaširokih ramena nekog muškarca, sedog i sa perfektno oštucanom bradom. Uspela jesamo da sakrije lice, a duga plava kosa koju je Filip to jutrokradom, dok je još spavala, poljubio i tiho izišao iz njene sobe, vijorila sena suncu i povetarcu. Kao i svilena Kavalijeva haljina sa belim ljiljanima.

Osetioje tad kako gubi svest.

Todora Škoro

___________________

Starina

2011-09-12T11:38:00.000-07:00

Starina

Gledam ga

zastaje i korakom

i pamćenjem

i glas mu u grlu

zapne

pa samo odmahne

i zasuče dugi brk

mrk i namršten

promrmlja psovku

na račun mladosti

A onda kad misli da ga ne

gleda niko

tešku suzu staračku pusti

ali je brzo otre

i u daljinu upre

pogled bistar

i to ga načas umiri

Todora Škoro

__________________________________

Ilustracija : Starac iz Erla Van Gog

Usnula

2011-09-11T13:03:00.000-07:00

Usnula

Molio si

probudi se

više ne sanjaj

zori u oči pogledaj

zvezdanu prašinu sa bosih stopala otresi

do sunca se vaznesi i zasvetli malena

ti danu a ne noći pripadaš

molio si

A ja

ustreptala

još samo za jednom zvezdom

pod tvojim grlom sam tragala

mesto nje strah brala

i drhtala

drhtala

a negde je proticao

dan

Todora Škoro

_______________________

Ilustracija: Usnula devojka Pablo Pikaso

Nani na dar

2011-09-09T01:24:00.000-07:00

Nani na dar

Govorila je tiho

i nema je davno

a ja još čujem njen glas

Uslišenu joj molitvu

romorenu nad mojom kolevkom

polažem mesto dara

na kamen pod koji je legla

kao na dragi dlan

Osmeh joj ostavljam i odlazim

dok me nemo prate

mermerni stražari sećanja

i začuđeni pogledi

inače ravnodušnih grobara

Todora Škoro

________________________

Ilustracija: "Starica", Slavo Striegl ulje na staklu (oko 1965.)

Priča sa šetališta

2011-09-07T15:16:00.000-07:00

Priča sa šetališta

čovek lagano korača

ka zapadu

u smiraj dana

„hoće da stigne sunce“

reče dečak ocu upirući u šetača

čovek se prenu i pruži korak

„deca su uvek u pravu“

pomisli

„možda ga i sustignem

ako požurim“

Todora Škoro

________________________

Uboga

2011-09-06T11:24:00.000-07:00

Uboga

Dajem sve

za strepnju na peronu

dok me grliš hoću li se

vratiti

Sve dajem za mržnju

u pogledu ka nekom osmehu

meni usput podeljenom

Dajem i ne pitam

samo da sjajim kao ti

u jutra maglovita

dok me studenu greješ

Dajem i sve bih dala

za taj bol kojim te nehotice

bolim

A uboga ništa sem sebe

u tebi nemam

da darujem

Todora Škoro

__________________________