понедељак, 06. април 2015.

Гордана Симеуновић: ПЕСМА-РОМАН "РЕТУШИРАЊЕ" ТОДОРЕ ШКОРО

Гордана Симеуновић
Ретки су тренуци у данашњем књижевном свету, кад се један песник искрено задиви песмом другога. На срећу, има таквих. На моју, још већу срећу, дивљење према једној мојој песми ("Ретуширање", из збирке "Две слике", 2014.) дошло је из пера које је исписало стотине сјајних песама, из пера песникиње, антологичарке и приповедача из Београда, Гордане Симеуновић.




"Песма Ретуширање садржи две строфе. Прва је увод у роман, друга је потпуни роман. Толстој би рекао: "Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна породица несрећна је на свој начин." И потом написао роман од неколико стотина страница. Тодора Шкоро је у четири стиха описала брак без љубави: "али његову надмено подигнуту обрву/ и њен бескрајно тужни осмех/ који су слутили живот без љубави/ није могао ничим да избрише". 
Зато је Тодора песник"

(Гордана Симеуновић)
Нова књига поезије Тодоре Шкоро

РЕТУШИРАЊЕ


стари фотограф је мајсторски умео
да доцрта бисере око мајчиног врата
и цилиндар на глави мога оца
на слици са њиховог венчања

али његову надмено подигнуту обрву
и њен бескрајно тужни осмех
који су слутили живот без љубави
није могао ничим да избрише

Тодора Шкоро
("Две слике", Етностил, Београд, 2014.)




 За ову прилику, издвајам неколико сјајних минијатура Гордане Симеуновић.


ОБЕЋАЊЕ
Антологија коју је приредила Гордана Симеуновић

Нека твоја пут буде мој пут
Нека моја пут буде твој пут
Путоваћемо

ЗЛАТНА КОЧИЈА

Долом ти је стигла златна кочија
Обрадован, оставио си мајку, Бога, сина
Долом дошла, долом и отишла

ПОВРАТАК

У ребро бих се твоје претворила
да безгрешан у самоћи останеш

ТИФАНИ ЛАМПА

Од разбијеног стакла направити лампу!
Има ли веће уметности?
Мој Боже, светлим!

(Гордана Симеуновић)



субота, 21. фебруар 2015.

О ЗБИРЦИ "ДВЕ СЛИКЕ" У "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСИМА"

У редовном суботњем избору "Новости", у рубрици "Садам књига за седам дана" нашла се данас и моја нова збирка поезије "Две слике" (Етностил, Београд, 2014).

недеља, 04. јануар 2015.

PRIKAZ KNJIGE "DVE SLIKE" U DANAŠNJEM BLICU

U današnjem "Blicu" kritičar Milan B. Popović napravio je prikaz moje nove knjige poezije "Dve slike" (Etnostil, Beograd, 2014.).

"Pesnikinja Todora Škoro ispevava metro sopstvene duše, i to se prepoznaje u svakoj, doslovce svakoj pesmi. To nije slučaj kod drugih pesnika i pesnikinja (...)", kaže se u kritici.

Na strani 22, "Blic" (dodatak "Blic knjiga")

недеља, 02. новембар 2014.

BEOGRADSKE PROMOCIJE JAGODE KLJAIĆ

Todora Škoro, recenzent, i Jagoda Kljaić, autorka "Rascvjetane trpeze"
Književnica Jagoda Kljaić iz Gline (Hrvatska) promovisala je minulih dana u Beogradu svoje nove knjige - zbirku kratkih priča"Rascvjetana trpeza" i knjigu poezije "Pepeo na pragu", obe objavljene ove godine.

Na beogradskom Sajmu knjiga


Najpre je održana promocija na Sajmu knjiga, u sali Borislav Pekić, 29. oktobra, a dva dana kasnije i u zemunskoj biblioteci Sveti Sava. Ispred izdavača, Presinga iz Mladenovca, na sajmu je govorio Predrag Milojević, moja malenkost kao recenzent "Rascvjetane trpeze" i autorka. Priče je čitala Dragana Momić. U Zemunu, besedilo se, osim o knjizi priča, i o poetskoj zbirci Pepeo na pragu, a program su ulepšali i polaznici muzičke škole "Kosta Manojlović" instrumentalnim i vokalnim izvođenjem numera klasične muzike.

Jagoda Kljaić je pesnikinja, pripovedač, esejista i kolumnista nakoliko književnih portala u regionu. Ima već objavljenu knjigu kratkih priča "Pjesma za korzo - glinski spomenar", posvećenu njenom rodnom gradu i njegovim žiteljima, a u ovoj novoj zbirci bavi se pričama iz života malih, običnih ljudi sa prostora celog Balkana koji je imala prilike da upozna

To su priče koje, uprkos težini svagdanjeg života koji autorka živi i o kome piše, nude jedan fini, ali nepokolebljivi optimizam i jednu svojevrsnu zapovest kako se u životu, bez obzira na sve padove i posustajanja, nikada ne sme stati ni odustati. Životne, pisane pitkim stilom i ritmom, priče Jagode Kljiaić otkrivaju je i kao izuzetnog poštovaoca jezika, što se može videti iz svake rečenice u pričama, gde nema nijedne suvišne, nepotrebne ili pogrešne reči, te se stiče  utisak, zbog te izbrušenosti, da je svaka priča pesma. Što i ne treba da čudi, jer autorka jeste i vrsni pesnik.

 (Fotografije načinio Miljko J. Radanović)


Dragana Momić, Todora Škoro, Jagoda Kljaić i Predrag Milojević

четвртак, 23. октобар 2014.

ТОДОРА ШКОРО, "ДВЕ СЛИКЕ" (ПОЕЗИЈА)

"Две слике", моја седма књига




Из штампе је управо изишла моја седма књига, збирка поезије "Две слике" (Етностил, Београд).
У њој су сабране песме настале у последњих пет година, многе од њих награђиване и објављиване током тог периода у књижевним часописима и зборницима.
Рецензију је написао песник Горан Ранчић, идејно решење корица урадио је Иван Игњатовић, а за помоћ при избору песама захвална сам професору Стојану Богдановићу, математичару и песнику из Ниша. Захвалност за штампање књиге дугујем једној песничкој доброј вили која, као и све чаробнице, а и истинске мецене, није желела да буде именована.








ЗАПИТАНОСТ КАО МОЗАИК НАШЕ СВЕСТИ И САВЕСТИ

реч ловим

као гуји
на реп јој стајем
да буде мелем


Зашто треба (про)читати поезију Тодоре Шкоро?
Одговор ће свако од нас, који завиримо у тај лавиринт  пресликане душе, наћи приликом читања било које песме, јер постављена питања терају на тражење одговора према могућностима сопствене загледаности.
Горан Ранчић, рецензент књиге
Недвосмислено верујем да је Тодора Шкоро обдарена и таквим моћима да, поред сагледавања свакодневне реалности која најчешће промакне већини, а коју претаче у песме, успева да завири у будућност и сагледа наше муке или радости, које нас чекају, самим тим, види и наше реакције, нас слабих, или јаких, свеједно, који ћемо се, некада, кајати због почињеног или непочињеног. Њена поезија је бумеранг у том смислу, јер се остварује сада и овде, пред нама, опомињућим стиховима, али, мајчински  забринуто, као да нам даје шансу, да се сагледамо у нашој будућности и не учинимо оно што бисмо учинили или пропустили да учинимо.
Вероватно никада нећемо сазнати тајну како успева да прелети те временске удаљености и помири их у песмама, да са папира не одлете у бесмисао, притом, дарујући нам мелем кроз призму речи, који нам може олакшати долазећа времена наших живота, ма каква она била.
Аутор(ица) нам стиховима дозване савести, у истом трену док држи за руке времена прошла и времена будућа, пресликава са тих дланова истину наших живота кроз просторе сопствених очију. Управо у томе видим вишезначност и вишеспратност, надреалног у одсликавању реалног, на тај начин досегавши суштину садржаја поезије, јер нам на један специфичан начин, изазивајући наш рацио запитаношћу, пружа могућност двојства, да гледајући лице листа можемо сагледати и наличје, а да притом гледамо кроз њен поглед који рефлектује својствен колорит људскости. Наиме, поред врцаве рефлексивности, у нашим ''рукама'' је и њено срце, (ма колико ова тврдња изгледала као фраза) које уплиће у сложеност личног израза, и у том двојству речима исплете наше емоције и недоумице у стихове.


Пратећи отиске Тодоре Шкоро, не могу се ослободити утиска; да се њена поезија, објашњавајући саму себе препознаје у речима великог песника Борхеса: '' Верујем да песник не говори, или не треба да говори нове ствари. Треба да изражава оно што су сви људи неки пут осетили или ће осетити у животу. То јест, треба да нађу музику речи за та осећања која су суштинска за свачији живот. И, песништво је важно управо зато што изражава вечне чињенице које одговарају не само песниковом искуству већ одговарају или могу одговарати осећајном искуству читаоца''.
Наравно, индивидуално је до које висине ћемо успети да савладамо планину, да бисмо сагледали што дубље поезију Тодоре Шкоро, но, морамо се сложити да је у потпуности, ношена снажним крилима двојства, успела да надлети изазов свевременог огледала, у којем се можемо препознати, и храбро запева о крхотинама истог, стапајући  виђења свих нас, у своје искуство које ће се оречити у поезији, која буди нашу свест о долазећој савести.
               
Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу
да нахраним гладне птиће



Горан Ранчић
Калуђерево, септембар 2014.
_______________________________________________



среда, 22. октобар 2014.

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ "ПОЗНАЈЕМО ЛИ СЕ, МАЛИНОВСКИ" ЈАГОДЕ НИКАЧЕВИЋ




Из штампе је управо изишла прва књига поезије Јагоде Никачевић, "Познајемо ли се, Малиновски". Зналачки оформљеној, брижљиво припреманој, имала сам част да, уз врсног песника Менсура Ћатића (БиХ) и Ану Поренту (Словенија), будем рецензент њеног песничког првенца.









ПОКЛОН ОНИМА ЧИЈЕ СУ РУКЕ НАЈДУЖЕ БИЛЕ ПРАЗНЕ
(О збирци поезије Јагоде Никачевић „Познајемо ли се, Малиновски“)
                                                      


„Песма жели да дотакне Другог, тај Други јој је потребан“
Пол Селан


            Најпре одговор. Мање ауторки (она га зна!) , више будућим читаоцима, на  наслов-питање – „Познајемо ли се, Малиновски“. Добро се познају и препознају славни антрополог и етнограф Бронислав Каспер Малиновски и врсна песникиња Јагода Никачевић чију се прву збирку песама, ево, исплатило чекати. Онако како је пољски научник, у потрази за смислом међуљудског функционисања, међу урођеницима Тробријандских острва открио савршен систем размене добара, познат као кула, тако је и песникиња, путујући међу песмама славних претходника и савременика-песника открила оно што је знао још Пол Селан – „да песма жели да дотакне Другог, да јој је Други потребан“.
У овој зналачки оформљеној збирци, која је заправо ода стварању и ствараоцима (највише песницима, али и уметницима уопште), Јагода Никачевић је тај одлични Селанов Други, тај неопходни Други коме је уметност и намењена, али и онај Други који, остајући задивљен, у тој задивљености бива способан за одговор песмом, такође, како би се круг (дословно значење куле о којој Малиновски пише) наставио и како би размена добара текла у бесконачност.
 Малиновски је морао да разапне шатор у селу међу тробријандским урођеницима како би изучавао ту тако необичну, а посве људску размену њихових добара, коју је карактерисало стално циркулисање, и то вредних огрлица у једном правцу, а наруквица у супротном, са острва на острво. Али не само наруквица и огрлица, него и свих других вредности које би се, тако, селиле из руке у руку, па се нужно догађало да све до свакога једном стигне, а нарочито да ти поклони стигну до оних чије су руке биле најдуже празне. Јагоди Никачевић било је потребно за заплови стваралаштвом врхунских уметника, да пред тим песмама, сликама, скулптурама, представама застане и да, инспирисана, напише песму. И тако настави круг даривања и учини да многе жељне руке не остану празне. Отуда, још једном, категорични одговор на наслов-питање гласи: да, познајете се, Ви и Малиновски.
Јагода Никачевић
            Намерно или не, Јагода Никачевић овом збирком поезије показује нам да њена очараност и њена инспирација не проистичу из реалног живота него из уметности. Списак оних пред чијим делима она застаје, диви им се и на њих даје свој поетски одговор је подугачак  - од Шекспира, Борхеса, Ахматове, Цветајеве, Селана, Киша, Црњанског, преко Далија, Милене Павловић Барили, Каравађа, Ван Гога, па до свога савременика и пријатеља, песника Менсура Ћатића. Често посветом у наслову, а ређе само успутним помињањем у песми, песникиња ће читаоца упутити на чије стваралаштво она песмом даје одговор. Некада, неће поменути ни име, него тек део из биографије уметника о чијем животу пише, што може да буде сметња, али и изазов читаоцу да до тих сазнања (а како би Јагодину конкретну песму што боље разумео) сам дође.
            Начин на који песникиња на уметност одговара (као кад се на изазов одговара) је различит. Понекад, њена песма је из визуре уметника о коме пише, понекад из угла његове музе или љубавнице, а некад само из перспективе обичног гледаоца (уживаоца). У сваком случају, увек то буде онај захвални, помни и привржени Други, тако неопходан песми, о коме Селан пише. Тако ћемо у песми „Порука Марине Иванове Цветајеве“ , читајући стих

Твој кофер је трошан, мали (...)“


неизбежно помислити на причу из биографије ове руске песникиње, када јој је Борис Пастернак, пакујући јој кофер и везујући га конопцем рекао како је он довољно дебео да би се о њега могло обесити, а да је она недуго затим то заиста и учинила. У песми „У ноћи пастира“, посвећеној Данилу Кишу, Киша бисмо препознали и да то није у посвети назначено, јер, сасвим намерно, Јагода Никачевић уме да понекад преузме и ритам, метрику, лексику, метафорику песника кога нам описује, како би нам га што више приближила, или једноставно зато што његовој поетици није могла да се отргне. Из те песме, пажљивом читаоцу никако неће промаћи величанствени стих

                        Ходати се мора
И кад сумњаш у стопала

            Селећи се на трен у кожу конкретног уметника, песникиња ће покушати да одгонетне његове стваралачке тајне, па ће се у песми „Дилеме“ запитати, градећи једну величанствену поетску слику-поређење, да ли је сликар, сликајући Голу мају,

„...обучену оголио, или ју је голу рупчићем покрио (...)“. 

У песми „Априлски перикулум“ Црњанском ће је приближити поглед на лукове мостова, свеједно што је њен овај београдски, железни, преко кога клопара тремвај број седам.  „Сунцокрети“ у истоименој песми сањају Ван Гога и управо у тој, скоро минијатурној поетској форми, откриће нам своју огромну тежњу – да песма буде налик богу

                        ова би песма да има
сунца, ветра и тебе
прострта пољима
заличила на Бога

Једна од изузетно снажних песама је и “Дан када сагореће(мо) месец”, посвећена Милени Павловић Барили, затим “Милена Јесенска”, па циклус “Пет глава шибица”, “Ћовеков аутопортрет” , “Снови” и, најзад, насловна песма “Познајемо ли се, Малиновски”. Заправо,  нема песме у овој збирци која није снажна и поетски довршена. Мањкавост би једино могла бити у недовољној претходној информисаности потенцијалног читаоца због које  би му разумевање неких песама представљало проблем. Међутим, ова збирка и до таквих читалаца допиер. Схватиће и они тежњу песникиње да овим делом створи омаж чину уметничког стварања, макар да сви њени читаоци и не буду онај најбољи Селанов Други. или, како Јагода у песми “Lhasa” каже
                                                     
“Од монаховог ребра
не постаје се
жена”

Али се жена, као и песма, могу разумети.



Тодора Шкоро
У Београду, 28. августа 2014.


понедељак, 20. октобар 2014.

ПЕСНИЧКА ПИСМА СА ЛОШЕ АДРЕСЕ

Мирослав Тодоровић и Тодора Шкоро
Тодора Шкоро: ПЕСНИЧКА ПИСМА СА ЛОШЕ АДРЕСЕ
 (Нови текст објављен на порталу Конкурси региона)

Уз дозволу цењеног песника Мирослава Тодоровића из Трешњевице, уместо данашње колумне објављујем његов текст, у форми писма, песнику Мирославу из Рашевице, као и мој (тражени) одговор на немиле теме о којима је у писму реч – о београдизацији и провинцијализацији, о песницима са лоше адресе и онима другим, о поделама, јазовима песничким које уметност тешко да може и да оправда и да разуме.

МОЈА ТОПОНИМИЈА – Мирослав Тодоровић
(Мирославу из Рашевице)

Одавно називе места преименујем и дајем имена по писцима који у њима раде, или живе. Тако је Ариље све више Ненадић, Пожега Миленко Пајић, Чачак је одавно Ристовић, Неготин Власта Младеновић, Зајечар Тома Мијовић, Ваљево је већ Бели Марковић, Књажевац Раде Томић, Крушевац је Ђидићево, Пријепоље је Шелогово, Рашевица Мирослав, Прокупље је Иван Ивановић, Врање је Борино, Мишљеновац већма Лукићево…

Када год чујем име неког места везујем га за име писца који у том месту подвижнички бди над својим списима бавећи се проклетим занатом списатељским, како то овај занат назва онај мудри Грк.

Када год читам или прелиставам књиге „мојих“ писаца са њима водим дијалог. Разговарам са књигом, чујем њеног писца. Ми смо братство по речи и по несаници. Оној речи што је на почетку свега с којом ће се све завршити. Везује нас судбина писаца изван тзв. матице књижевних дешавања, кланова, кухиња, медијске халабуке и светлости велеграда…

Ми смо писци са „лошом адресом“ како то каза Црњански. Бавимо се најусамљенијим послом на свету. Ми смо наследници оних што су ство-рили српску књижевност, носимо бреме исте судбине. Оних чија имена красе „књижевне награде“ Дис, Станковић, Томић, Гордана Тодоровић, Попа, Ракић…, оних што су, као и ми, живели за књижевност.

Ми смо писци без „својих критичара“, верујемо у да нам је само време наклоњено, да ће нас оно у своје књигу уписати, на његовом решету оставити. Да неће вазда, као у овом худом времену, само вредности пропадати.

Српску књижевност су створили писци из унутрашњости, наши претходници са лошом адресом. У нашим речима је живот овог времена, ми смо „савест свог времена“. Живимо тегобно као и наши претходници, изван видног поља оних што мере немерљиво, оно за шта нема мерача. Тешимо се знаним истинама о земаљском значају провинције, тог географског појма, који нас у свему успорава. Ако смо ми, како веле унутрашњост онда су они спољашњост. Знане истине да све долази из унутрашњости овде не важе. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“. Шта ми да кажемо, и коме?

Својевемено ми је списатељ Данило Николић причао како су негда оцењивали чиновнике.

Приљежан. Истиче се. Нарочито се истиче.
Да ли су овим обухватили све?
Не, нису, рече стари чиновник.
Треба унети и Узалуд се истиче!
То важи за писце унутрашњости. Узалуд се истиче.
Али ми имамо занимацију, теши ме Данило…

Књижевна пијаца је у Престоници, али престоница не хаје за писце унутрашњости. Маћехински однос је правило. Ако неког и награди, то је како каза својевремено добитник Андрићеве награде М. Д. инцидент. Писах о томе, али узаман… Коме писац из унутрашњости да пише.

Мрвице са престоног стола ретко, као божја милост, падају изван круга повлашћених.

Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе… Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“.

Требају ли власти писци изван центра? Требају ли провинцији уметници? Они који мисле својом главом, који држе перо, што могу да виде на други начин. Да прозборе, умно и разумно. Такве власт неће. Али ни унутрашњост не уважава свог писца. Бави се, веле, залудним послом… Пише, а то од њега нико не тражи. Још је спреман да се свега одрекне, е да књигу трукује. Има провинција преча посла, још није дорасла до уметности.

Каже у једном разговору песник Јагличић да писац унутрашњости  „мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно (они само кмекну и већ су академици!).

У праву су они који кажу: „Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време…“ Али шта би онда било? Да сиромаштво провинције оставимо и без то лечка духовне светлости. Без наде…

Минуле је, ево, више од века како је Бора Станковић 1910. написао Матошу у   писму:

…Веруј ми не надам се од свега овога ичега каквом добру. Ово је више инат да се види: да ли се може код нашег народа, а без партија и котерија, са једним не кажем добрим литерарним, али бар солидним, штогод постићи…Твој Бора Станковић
још порезник, још у завади коју ти већ знаш.

Коме данас писмо да упути писац са своје „лоше адресе“, да пита оно што је овај писац питао? Нема коме доли да  емигрира у самоћу, да у тој самоћи чује Рилкову поруку: „Удуби се у себе!“ И пиши, јер то је твоја судбина.


ПИСМО ПЕСНИКИЊЕ БЕЗ АДРЕСЕ ПЕСНИКУ СА ПОГРЕШНОМ АДРЕСОМ
(Одговор на текст Моја топонимија Мирослава Тодоровића)

Поштовани песниче!

Ваш текст, Ваш вапај (а сваки Ваш текст то јесте), крајње добронамеран, знам, а опет упозоравајући, узнемирујући темом и истином о којој збори, надмашује моју маленкост, моја незнатност не усуђује се да одговори на задати проблем, као на загонетку, а да се не огреши. А опет, мрва неког мог друкчијег једа (и не само мог) нагони ме да Вам кажем како, можда, у једноме грешите. Недорасла значају онога о чему овде беседите, тој страшној подели на престоничке и писце са погрешне адресе (провинцијске), желим да Вам кажем да од судбине вас, таквих, постоји можда и гора, а то је удес оних који у престоници живе, у њој ишколовани, у њој проводећи цео свој век (многи у њој и рођени), па опет сличну судбину вас, писаца из унутрашњости, имају. Или још гору! Говорим о онима чије је престоништво само географски појам, а суштински, судбина им је као и онима из Врања, Мишљеновца, Трешњевице… То су они који, поштењем истинског уметника, нису желели у кланове, нису желели чак ни да им чињеница како су из главнога града буде важна пред другим ствараоцима, пред читаоцима, пред сопственим делом. Замислите тек њихов бол и њихове муке, драги песниче!

Ви можете, из „заборављене провинције“ , у своме мање или више оправданом гневу, да будете љути на престоницу, њен сјај, медијска светла и „буразерске“ односе за које кажете да овде владају и да су кривци за маргинализовање уметника изван Београда ( а штету коју уметности тиме наносе нећу ни да помињем!). А кога они да криве? Ви можете да утеху налазите у тој истој провинцији (скрајнутој, уметнички изопштеној, угроженој, али вашој), а где утеху да нађу престоничани само по адреси… Они на Београд неће и не могу да се љуте јер га воле! Моја једина утеха, засад, јесте да је кривица у мени, мање у моме поштењу и личном избору да никада, али баш никада нећу своју „престоност“ (извињавам се, мањкавост српскога језика ми намеће овај погрешан термин за некога ко живи у престоници), истицати, ма где, као квалитет, јер он то, по себи, није. Утеха може да ми буде, кажем, једино признање да је моја маленкост, својим радом заправо још истинска незнатност у књижевном свету, и главнога града, и уопште, ако то може да буде утеха. Мени, засад, може, али шта је са великим, а скрајнутим ствараоциама са тзв „праве адресе“, београдске, чија је судбина можда и гора од оних јужно и северно од ње? А има их, има… Завапили би и они, верујем, али немају коме, а ни против кога…

Желим заправо да кажем, драги Песниче, како ме је ово Ваше писмо растужило, поделама о којима говорите, не зато што о њима говорите, него зато што оне постоје. А, бојим се, ни ја овим писмом-одговором нећу поправити ту ствар, подсећајући Вас и на још једну потподелу, која мене лично  погађа, и која би ме ускоро и убила, да се нисам већ досетила како треба „емигрирати у сопствену самоћу“, зарад писања, зарад човечности… Јер тако морам! Из мога маленог Доброг Дола крај Смедерева сам отишла давно, у престоници живим већ дуго, али ни као човек, ни као писац не спадајући у оне који из ње не виде даље од Авале, па бих, да није те добровољне измештености у самоћу, помислила како сам, заправо, Нигде. Али, знам да нисам, јер нисам усамљена, међу истомишљеницима одавде, али и међу онима јужно, северно, источно и западно од овога града кога ипак волим.

Сад би требало да уследи потпис, онако у Вашем маниру, топонимски, а ја га, видите – немам! Бар по томе сте, ви из Чачка, Ужица, Трешњевице, Боњинца, Мишљеновца, у предности. Написати,Из Београда, не значи ништа, и значи много, а може да значи свашта.
Зато, само,

Тодора Шкоро
19. октобра, 2014.године