среда, 27. март 2013.

ЛЕПОТИЦА



ЛЕПОТИЦА


            Донела је у коси мирис дунавских предвечерја, а на образима боје зоре кад се уселила у нашу сиву, успавану зграду која за младост скоро да и није знала. Била је веома лепа и млада. Од мене млађа двадесетак, од њега, мог супруга, скоро тридесет година. Блеснуо је његов поглед као да та чињеница не значи ништа, већ на првом сусрету и упознавању на степеништу. Она је била насмејана, љубазна и према њему и према мени, онолико колико је безбрижна младост могла да буде уопште заинтересована за комшије, „старије људе“, у какве смо већ спадали, бар из перспективе њених година.
            Сјај у његовим очима није се угасио ни кад је сутрадан посматрао са прозора како се девојка игра са својим псом у парку. Уздрхтала сам од тог сјаја. Први пут за наше две деценије брака, апсолутне љубави и поверења, мислила сам. Знала сам да се „те ствари“ не догађају само другима, никада се нисам тако заваравала. Сада, суочена са нечим што сам ипак само из литературе и из сведочења очајних пријатељица сазнавала, нисам знала како да поступим, осим да чекам и посматрам.
            „Разних опасница данас има, разоре брак зачас, припази!“, рече ми пријатељица.
            „Не делује ми да је ова од таквих девојака“, одговорих, не сасвим уверена у то.
            Он се повукао у себе, ја такође, једино би његове очи живнуле кад је успут сретнемо, или је он види са прозора. У мени је растао очај.
            Враћајући се из поподневне шетње издалека сам их уочила на клупи испред улаза. Он јој је нешто причао, а она одмахивала главом, потом joj је он дао неки повећи свежањ, она је дуго загледала у то, а онда  га загрлила. Обневидела од бола, окренула сам се и као месечар ходала парковима ко зна колико дуго. Утрнулих осећања ушла сам у стан и затекла га  у фотељи, замишљеног. Деловао ми је као странац.
            „А то ће ти од сутра и бити“, подсмехнух се себи горко, спремна да започнем разговор о разводу, али нисам знала како. Он устаде и крете према мени да ме загрли. Одмакох се грубо. Тада ме нежно ухватио за руку, повукавши ме на софу и сео до мене.
            „Приметила си и сама како има дивне очи“, рече. Претрнула сам.
            „Такве очи, те исте очи сам давно, у младости, волео бескрајно, сећаш се, причао сам ти... Одмах сам их препознао. То су њене очи.
            Полако сам схватала.
            „Она је Еленина кћи, то сам одмах знао“, једва чујним гласом је говорио.
            „Опрости, мила, помислио сам да је та лепотица можда и моја кћер... Причао сам с њом дуго, показао јој слике њене мајке и мене... Али, није, није... Родила се пар година касније...А Елена је умрла пре неколико година, изненада“
            Рамена су му се видно тресла, а онда су почела и моја. Тада ме загрлио снажно.
            „Само тебе имам“, рече.
            „И ја само тебе на овом свету“, помислих, пригрливши га, нежно као дете које никада нисмо могли да имамо.

Тодора Шкоро
_____________

среда, 20. март 2013.

КРАТКЕ ПРИЧЕ У СНН ИЗ БУДИМПЕШТЕ


Од пре неколико бројева лист за српску дијаспору у Мађарској, будимпештанске Српске недељне новине, објављују моје кратке приче. На 7. страни, у рубрици "Литература".
Електронско издање СНН може да се прати на овом линку.



уторак, 19. март 2013.

БЕСОВИ И ЛАЈКОВИ (колумна)

На сајту "Конкурси региона" нова колумна...


Kolumna Todore Škoro:          Besovi i lajkovi




            Priznajem: čitam komentare ispod tekstova u elektronskim medijima. Dok mi stomak izdrži, a moram priznati ne izdržava dugo.
            Nekada, dok je internet bio daleka budućnost, a vesti se prenosile preko radija i televizije, ili bile štampane u novinama, ta mogućnost da i čitaoci komentarišu napisano svodila se na komšijsku raspravu uz jutarnju kafu, uz žučne ili povlađujuće stavove o napisanom, neretko i uz sočno psovanje autora, da bi se na kraju rasprave novine presavile i na njih okrenula šolja za kafu, čemu su, između ostalog, novine uvek i služile, kako je to jednom neko šarmantno primetio pišući na sličnu temu.
            Danas svako, ali baš svako iole vičan kompjuterskoj veštini, može da „dođe“ i „dopiše se“ ispod teksta objavljenog u elektronskoj formi. I onda tu bude svačega! Gneva i besa ponajviše. Na autora teksta (zašto misli tako kako misli, ili zašto uopšte misli!), na državu (o, da, vrlo brzo, već u drugom-trećem komentaru se stigne do nje i njene krivice za sve), besa na druge „komentatore“ koji drukčije misle (razvije se tu, bogami, žestok dijalog, sa sve nebiranim epitetima) itd itd. O tome da većina tih komentara ili promaši temu ili je napisana polupismeno, ili nepismeno, neću da govorim. Zadržavam se na onom gnevu i besu, na onom svađalačkom, oponirajućem tonu, na onom kontriranju po svaku cenu i pitam se da li je moguće da među nama ima toliko razjarenog sveta, nespremnog za istinski dijalog, zapravo nespremnog da pažljivo sasluša (pročita) neku (ipak pažljivo) biranu temu, pa ako se sa napisanim ne slaže, to (ako baš mora) saopšti takođe biranim, civilizovanim načinom.
            Rekoh, stomak mi ne izdržava dugo u čitanju tih „potpisivanja“, ali i onoliko koliko pročitam, bilo je dovoljno da pomslim kako neuporedivo više ima onih spremnih da gađaju, pljunu, ošamare. Rečju, naravno. Ne treba ni da napominjem da su, oderda, sakriveni iza lažnih imena („nik-ova“), što im i daje hrabrost. I ta činjenica me već duže vreme držala u nekom stanju blage depresije sve dok, neki dan, nisam pročitala odličnu analizu Istoka Pavlovića, internet preduzetnika i najuticajnijeg blogera u 2011 pod naslovom „Drugi ljudi na internetu“, objavljenu nedavno u Politici.
            Suština je, tvrdi Pavlović, a na osnovu psiholoških studija, da, sedeći ispred monitora, postajemo neki drukčiji ljudi od onoga kakvi inače jesmo. I suština je u tome (ovo me utešilo) da oni koji gunđaju i misle negativno češće ostavljaju komentare od onih koji se sa napisanim slažu, ali ih je daleko manje, iako njihov broj među „komentatorima“ bude i desetostruko veći od onih „pozitivnih“. Dakle, mudri uglavnom ćute, zaključuje Pavlović.
            U tom smislu valjalo bi, kaže on, ponekad i zabraniti komentare. Ništa strašno. Pa, veli, zamislite da u Luvru, kraj slike Mona Lize stoji tabla na kojoj bi svaki posetilac mogao da napiše šta god mu se prohte ( na primer „ha ha, ružna je“, ili „moja baba bi ovo bolje nacrtala“). Ne ide.
            I da završim osvrt na Pavlovićev tekst – ispod njega je takođe bilo mnoštvo komentara,   dokazavši time upravo ono što je tvrdio: malo manje od polovine su bili afirmativni, a malo više od pola ih je bilo „protiv“.
            Oduvek je važila ona narodna „Nije važno šta se kaže nego ko to kaže“.  U tom smislu trebalo bi da „važnije“ bude ono što je u autorskom tekstu, a ne u komentarima. Međutim, ako se uzme u obzir koliko prostora komentari čitalaca na internetu zauzimaju (zamislimo samo koliko bi to bilo papira, ako bi se štampalo), postaje jasno da je to jedna, bar po brojnosti, „respektabilna snaga“ koja, hteli mi to ili ne, čini nekakav uticaj na opštijem nivou. Kakav, ne mogu precizno da naslutim.
Na mene lično deluje tako da mi se najčešće prevrće utroba, bivam blago depresivna, ponekad ljuta, ogorčena, zaprepašćena, frustrirana... Malo li je?!
A, da, umalo da zaboravim. Osim dve pomenute kategorije komentara postoji i ona vrsta lucidnih koji uspeju da me razvedre, nasmeju, vrate veru u život i ljude. To su oni koji, odlično razumevši temu, kao da poručuju i autoru teksta i komentatorima da je život, ipak, lep, da ga ne treba preozbiljno shvatati, nego ga treba živeti.
Zbog takvih i čitam komentare.
             

ИМАЊЕ


ИМАЊЕ
  
Памтим је с плетивом, увек на дрвеном троношцу. Недалеко од ње, ту на доксату, деда би пунио чибук ситним дуваном дуго, а онда седао на басамке одбијајући густе облаке дима и гледао на целу авлију, поносан. Устајао би потом, вадио на бунару кофу воде, пљускао се њоме обилато, узимао мене и брата за руке и водио нас. До винограда, шуме, ливаде, градине. Ћутао би. Памтим то задовољно ћутање, као што памтим  сваки педаљ  авлије и имања..
Пола века, а као да је трен, прохуји.
Испред двоспратнице стоје два велика аутомобила, терасе поплочане мермером. Фонтана, тамо где је некад био бунар прска около из главе камене девојке, па се безбројни млазеви чине као да је то њена бујна коса.
Камена девојка седи на троношцу.
Осмехнем се. Па заплачем.
Брат хоће да ме уведе у кућу.
„Да обиђемо њиве и шуму... као некад?“, питам.
Погне главу. Тад схватам.
„Лепо вам је... све ово“, кажем.
Он и даље ћути. Мучно је то ћутање. Увек ћу га памтити.

Тодора Шкоро
_____________

недеља, 17. март 2013.

ФЛЕШ РОЈАЛ


ФЛЕШ РОЈАЛ


            1.
            Велика кристална пепељара препуна је опушака, али јој Ина не прилази. Истреса оне  са друга два стола, замењује их чистим и уз благи наклон купи папирне новчанице испод њих. Доноси пића ћутке и спушта их на углове чојом прекривених столова. Ка оном првом баца само повремено брзе погледе Тамо се игра велика партија. Тамо је мир играча само привид испод кога кључа страст коју разумеју само они који су икад почели да играју покер, а онда нису умели да се зауставе.
            Тамо је и њој забрањено да прилази.
Изрекавши ту заповест, негде на половини вечери, први је, тако, своју нервозу показао славни градски адвокат, познатији ипак по маратонским партијама карата, него по успелим одбранама клијената. Остала тројица су се, скоро извињавајућим погледом упућеним Ини, сложила. Али је то не занима. Испод дебелог, тешког кристала већ је повелика гомила новчаница у разним апоенима. Њених новчаница које ће покупити кад све буде готово, кад ова четворка добије свог јунака и свог трагичара.
Kроз полуспуштене жалузине у собу пуну дима и варљивог мира почиње да се пробија зора.
            Мисли на Стојана, он се сад сигурно буди, тражи је, још снен,  руком по кревету,  а онда схвата да је субота, један од „оних дана“ кад Ина, упркос његовом почетном, али  млаком противљењу тој идеји, одлази у стан старе богаташице и „служи заблуделим душама“ и још им за то узима данак. Смеје се у себи на то његово објашњење њеног повременог, необичног и скоро илегалног „посла“  који је нерадо прихватила, али који никако није хтела да одбије већ после прве такве вечери кад се кући вратила са зарадом већом од две његове плате.
Замишља га како се сада сигурно окреће на другу страну, наставља да спава, све док она, тек негде око подне, не дође кући. Осећа  у мислима чак и мирис његовог топлог тела у старој пругастој пиџами са покиданим дугмадима и то је разнежује.
            „Купићу му нову, најскупљу, ону од сатена, што дивно клизи под прстима“, мисли. „Сад имамо новца“.
            Новац. Мрзи ипак ту реч. И пре овог искуства са онима који се, ређајући херчеве и пикове, надају бољој судбини, или је тако изазивају, знала је колико је зло новац.  Онима који га имају превише даје шансу да живот упропасте, онима који га немају не да ни да га икако живе.
            „Кирија, рачуни, храна, гардероба... Мизерно мала Стојанова плата. Морам ... И није важно што се осећам ужасно у овом диму и очају, пребира по мислима.

            2.
„Флеш ројал“, тихо и врло, врло полако изговара адвокат.
Три бледа лица за столом гледају у њега док спушта пет у лепезу поређаних карата са знаком херца. Тишина у соби постаје готово опипљива.
„Госпођице, дођите“, маше јој и са гомиле  новца на средини стола захвата великом шаком свежањ и пружа јој. Узима новац и гура га у већ препуне џепове. Док то чини, стари трговац, саиграч, скљока се крај стола. Прилази му домаћица и остали да помогну, она не. То се већ ње не тиче.
И тако „велика партија“ бива завршена. Не жели о томе да мисли, не жели да гледа у лица тих очајника, не жели да зна да је улог у партији био толики да би се за њега могао купити брод, не жели да мисли да ли ће стари трговац преживети овај удар, ништа од тога не жели да зна. Одједном, више не жели ни да је ту. Мука јој је.
Повраћа у купатилу дуго кад се стан испразнио. Узима најлон кесу и из бројних џепова вади згужване новчанице и трпа их унутра. Док излази из стана и стара богаташица јој даје „напојницу“. И њу је вечерас хтела карта.
„Не могу. Не могу ово више“ мисли, скоро трчећи низ улицу.

3.
Подне је и врло је светло у њиховом стану. Стојана нема. Кревет у спаваћој соби намештен, пругаста пиџама без дугмади сложена уредно. Сложена заправо онако како је она још јуче оставила.
„Он није ни спавао код куће“, каже, можда  наглас.
Седа на под, збуњена, па празна, па очајна. Или обрнутим редом. Истреса кесу насред собе, новац се расипа, много новца. Гледа га и мрзи. Устаје и телефонира. Мами, његовој, па својој. Слуша себе како изговара лажи док их пита је ли Стојан свратио код њих са пијаце.
Није.
Није ни код колеге, ни код пријатеља с којим иде на фудбал.
Схвата, тек сада, да им је данас годишњица. Радосна, мисли како је отишао у куповину да је обрадује поклоном.
„Али он није ни спавао код куће!“, сети се.
 Опет ништа не разуме.
Ипак, прилази комоди, отвара најнижу фиоку, завлачи дубоко руку у њу, али не напипава несесер са сложеним новцем од њених претходних „зарада“ и дела његове плате, спремљеним за нови телевизор и фрижидер. Вади све из фиоке, али међу каишевима, шрафцигерима, поквареним ситним апаратима нема несесера.
Боли је глава, стишће је рукама. Нема снаге да устане и скува кафу.

4.
Отварају се врата, светло из ходника пробија се нагло и устремљује се на чудну гомилу на поду. Због сенке не види јасно Стојанов лик, не види му израз. Ћути.
Он клекне, пружи руку да ухвати њену, она се одмакне. Он угледа згужвани новац, много новца.
„Добро је“, каже.
„Шта је добро, Стојане“
„Добро је, имамо да вратимо дуг... велики дуг. Мој дуг, Ина...“
Она престаје да дише.
„Иначе ће нам узети ауто. А можда и твој накит ако дођу. Или ће ме убити“.
Нема снаге да га погледа, нема снаге ни за шта.Он наставља:
„Била је то сјајна партија... Добијао сам, све до последње руке имао пред собом већу гомилу новца од ове, а онда... Онда... Изненада у рукама тог старца флеш ројал!“
Она ћути. Он наставља:
 „Па ти бар то сад разумеш! Али, добро је, душо... Сад има новца, ево има га, биће све у реду, твојом заслугом, само твојом! Мада, ево сад ти признајем, а рекао сам да никада нећу, ту богату старицу у чији стан идеш ја сам једва убедио да увек тебе ангажује! Матора роспија! Али је добро, мила, јер шта је новац?! Ништа! Сад га имаш, сад немаш и то је величанствено!“
Устаје, једва свесна ма чега. Мисли да сања.
„Идеш да одспаваш? Иди, иди, одмори се, бићу тих...“, чује га да трабуња.
Прилази улазним вратима. Отвара их широм. Погледа га, непоколебљиво. Устаје и он, тромо  Пролази крај ње. Одлази. Она затвара врата, закључава их. Двапут. Окреће се.
На поду лежи расут новац, шрафцигери и покварени вокмен који су некада заједно слушали, свако са по једном слушалицом у уху.
Обучена, сваљује се на кревет. Нешто је жуља. Види да је то последњње поломљено дугме на његовој пиџами, сложеној на јастуку. Баца је на под.

Тодора Шкоро
______________
 





субота, 16. март 2013.

ДУГ

Прича о талантима, XV век, непознатог аутора

ДУГ


Грлимо се снажно
блештава илузија света и ја

До сутона До бесмисла
До Судњег дана

кад ће Господар доћи
и питати

„А колико таланата
теби дадох“

Моја ризница звечаће
празна



Тодора Шкоро
______________

среда, 13. март 2013.

МАМА


МАМА

Кад јој је навукла пиџаму са цветићима, Дора је одједном заридала.
„Ти ниси моја мама, хоћу своју маму, доведите ми маму...“, вриштала је.
Ена је благо помиловала по коси, другом руком јој нежно трљајући леђа, знала је да то воли, а кад се умирила, покрила је, угасила светло и на прстима изишла из собе.
На ходнику, тихи и иначе повучени Алберт покушавао је, дрмусајући кваку, да отвори врата закључаног тоалета.
„Опет смо се загубили, мили“, рече. „Дођи.“
Док га је лагано водила према вратима његове собе, на дну ходника зазвонио је телефон. Није могла да стигне до њега и да се јави. „Зваће поново, ко год да је“, помисли. Враћајући се, успут је само завирила да види је ли заспала и Нина, она јој је била највећи проблем, умела је да сву постељину свуче и заспи на поду. Била је ипак у кревету. Кренула је тек тада да скува себи кафу, већ помало уморна. Иако је била скоро  поноћ, окренула је знани број.
„Мама, ти знаш да те бескрајно волим“, рече  кад се она , буновна, јавила.
„Луда жено, ја сам добро, гледај ти ту своју јадну „децу“ тамо“. И спусти јој слушалицу.
„Добро си, али - докле?“, помисли уздахнувши
Телефон се огласи опет.
„Геронтолошки центар, изволите“, рече.
Неко јој је јављао да ће ујутро добити новог штићеника и нека све припреми за пријем

Тодора Шкоро
___________________



уторак, 12. март 2013.

ПОГЛЕД


                                ПОГЛЕД


Слика преузета са сајта www.galerijaslika-visinka.com
            Питао сам се да ли икада спава. Увек кад бих некуд полазио, пролазећи поред њеног кућерка окреченог у бело и окруженог цвећем, осетио бих да ме погледом прати низ улицу. Нисам је видео, заправо нисам морао да је видим, али сам осећао како ме гледа. Подизао бих поглед  и уочавао је у маленом прозору, између размакнутих чипканих завеса и између две саксије са дивним црвеним мушкатлама постављеним испред  прозорског окна, чинећи тако чудан контраст тој седој избораној прилици што је стражарила.
            Била је ту и кад бих се враћао.Била је ту увек, као усуд, као тајна која пече. "Њена" је, у мојој глави, постала и цела улица јер, како бих завио из булевара у нашу попречну улицу, искрсавала ми је, најпре у мислима, седа и „неминовна“, а онда и пред очима.
            „Нисам приметила никакву старицу“, рече ми супруга једном кад сам јој се пожалио.
            „Срећнице“, одговорих. Она ме зачуђено погледа.
            Прво што сам тога дана угледао биле су усамљене мушкатле. Оно што сам осетио најмање сам очекивао.
            „Како си?, упита ме жена дочекавши ме на прагу.
            „Напуштено“, рекох. „Као да ме оставио анђео чувар. Нема више старице на прозору...“



Тодора Шкоро
_________________

субота, 9. март 2013.

ТРИ КРАТКЕ ПРИЧЕ


КАЗНА

Затварали су је у подрум увек кад би се упишкила.
Тамо је вриштала, лупала у дрвена врата ручицама и остајала све док он не би допустио мајци да је изведе.
Те ноћи је пробудио тресак. Устала је и кроз одшкринута врата видела мајку како крејем блузе брише крв са кухињског тучка. Крв њеног очуха који је лежао на кревету.. Осетивши како јој  клизи топли млаз између ногу, кренула је лагано према подруму.


МУК

Захркала је као и сваке ноћи снажно, да јој се дебело, млохаво тело скоро тресло на кревету тик уз њега. Слушао је тај звук, знајући тачно кад ће да пређе у кркљање, а кад у необично пућкање уснама или шиштање кроз нос. И четрдесет девет година тако.
Нагнуо се преко ње да угаси ноћну лампу и, видевши испијену шољу чаја са тек незнатно беличастог истопљеног праха на њеном дну, одахнуо, заваливши се на јастук. Није дуго чекао. После ропца од неколико секунди и после скоро пола века њиховом собом завладао је мук.
Зачуше се тек зрикавци однекуд испод отвореног прозора.
“Боже”, помисли скоро насмешен “Откад их нисам чуо!”. 



 
ПЕНЕЛОПА


Била је то тиха, усамљена старица из суседне улице.
-Зна ли неко зашто се убила?
-Због парфема, француског. Престао да се производи. Продавачица каже да га је два пута годишње куповала, још од оног рата.
-Свашта.
Лагано обиђох те две даме на уском тротоару, згодне, лепе и миришљаве, у раним  тридесетим годинама и помислих како сам и ја некада давно, на железничком перону мрсио једну дивну дугу косу и говорио како ми мирише на покислу кедрову шуму, мрсио је и шапутао да ћу се вратити, мирисао је, мрсио и отишао.
Нисам се никада вратио.


Тодора Шкоро
_________________

четвртак, 7. март 2013.

ПРОЛЕЋЕ У ЈПГ ФОРМАТУ


Питам се има ли још таквих који, увек на измаку зиме, кукурек или прве висибабе „улове“ у њиховом раном, изненадном цветању, негде по обронцима (градова или села, свеједно) и онда, поносни, те малене букете донесу и спусте на кухињски сто, стресајући се још увек од мартовске хладноће, али задовољни јер пролеће стиже, најпре са овим, а каније и другим својим весницима...
            Волим висибабе. Као и ђурђевак, љубичице и кукурек, уосталом. И барем једном поставим их у оне мајушне вазице кад их донесем са пијаце, срећна што нисам пропустила те дане кад их сељанке у широким сукњама изнесу онако лепо скупљене у букетиће. Не сећам се кад сам последњи пут неки од тих цветова убрала, у трену његовог краткотрајног цветног живота. Не познајем чак никога ко то јесте. Чудно ме, ономад, погледала пријатељица кад сам јој предложила да у такву авантуру кренемо један дан.
            „Висибаба више нема, али бисмо могле да беремо цремуш, за салату“, рече она, осведочени гурман, мени естети..
            Постидех се, помислих да, ако сам се ја одродила од природе, моја пријатељица, ето, није, али промуцах:
            „Како то све знаш?!“
            „Па, са интернета, наравно...“
            И поче да ми нашироко објашњава како има сјајну екипу на Фејсбуку, скоро три хиљаде пријатеља, каже, поред којих јој ни листање новина више не треба, све они то пренесу, са све сликом и оригиналном вешћу, али и са коментарима, обавезно са коментарима, па тако она зна чак и прецизни календар цветања биља јер има неколико пријатељица правих-правцатих ботаничарки и заљубљеница у природу које тако диииивне слике свакојаког цвећа постављају, које само што не замирише, да човек просто и не мора да излази ни да га купи, а камоли да га тражи по ливадама и пропланцима.... Али, добро, ако сам већ запела можемо за викенд у природу, ићи ћемо њеним колима изван града и потражити негде цремуш или шта већ, а ако ништа не нађемо, бар ћемо попити дупли еспресо, зна она сјајну кафану (али у којој имају и одличан еспресо, замисли!), на путу ка Фрушкој Гори, па ћемо се бар сите испричати...
            Зажмурих чврсто и затворих уши. Она ућута. Кад је погледах, видех апсолутну збуњеност на њеном лицу.
            „Извини“, рекох. „Свакако ћемо ићи.У суботу одмах после доручка“.
            Док ме пратила из зграде, помислих:
            „...Али ћемо пити кафу из термоса који ћу понети, а појести, на каквом обореном деблу, као за столом, сендвиче које ћу спремити, и ходаћемо, ходаћемо док можемо, и мирисати земљу и шуму која се спрема да набуја, и гледати небо   док нас зенице не заболе и да се ниси усудила да проговориш о својим ФБ пријатељима који деле слике пролећа у ЈПГ формату, а ни да понесеш онај свој мали модерни фотоапарат, разбићу ти га!“
            Није престајала да прича у стопу ме пратећи док смо излазиле. Зауставих је.
            „Нећу на аутобус, идем на другу страну, врати се ти. И буди спремна у суботу у десет.“
            Брзо сам, од њеног блока, вијугајући међу солитерима, стигла на реку, а онда сам се спустила низ обалу тик до воде и дуго, дуго седела гледајући у мутно речно корито, у гомиле поломљених гранчица, у накупљени отпад који је плутао, али  и у пар сивих патки које су, повремено залепетавши крилима, отпловиле крај мене некуд узводно...
            Враћајући се, ходала сам травњацима, зачуђена како је трава и преко зиме остала зелена, а кући стигла блатњавих ципела, румених образа и шаке пуне мајушних светложутих  цветића, што сам их, не бирајући, жељно набрала иза једног пања.
            „Мама, где си успела да нађеш јагорчевину?! И то дивљу! Ми смо јуче са учитељицом  претражили целу ону малу шумицу и нисмо нашли... Ти си чудо!“, рече, загрли ме, а онда, загледајући нежне цветиће расуте по столу, самоуверено рече:
            „Ово је мушка. А има и женска јагорчевина, знаш...“
            Поражена, кретох ка шпајзу да нађем велики термос за кафу, а онда и старе ципеле за шетњу. Помислих како треба да одмах јавим пријатељици да се случајно не усуди да носи онај свој модерни фотоапарат, али јавићу јој сутра. Неће она мени делити пролеће у ЈПГ-у и ПСД-у  које не мирише. А ако не буде хтела да иде, ићи ћу сама!
            Или са својом девојчицом. И имаћу, тако, сјајног водича.

Тодора Шкоро
_____________________