понедељак, 25. јул 2011.

EKO ZA SVAKOGA


Piše: Todora Škoro

Pobeda tehnologije nad umetnošću? Mediokritetstva nad genijalnošču?Podilaženje masama ili samo hir velikog pisca? Tek, minulih dana dogodilo se da slavni italijanski i svetski romanopisac i filozof Umberto Eko svoje kultno delo „Ime ruže“, posle tri decenije od nastajanja izmeni, skrati, pojednostavi i tako osiromašeno ponudi svetskom tržištu na kome ona prva, potpuna i slavljena verzija romana živi u više od trideset miliona primeraka, na 47 svetskih jezika, oživljena i na platnu filmom koji je ako ne bolji, a ono bar uz rame pisanom izvoru.

Kako je saopšteno iz izdavačke kuće „Bompiani“, Umberto Eko je iz romana „ izbacio nerazumljive delove, skratio preduge opise, delove na latinskom, ali se suština i radnja romana nisu promenili...“. Izvesno ,tako će se dobiti „Eko za svakoga“, razumljiv, prijemčiv, jednostavan.

Ali – zašto?

Veliki umetnici obično nemaju svom delu (kad je jednom završeno i postalo poznato) šta ni da dodaju, a kamoli da oduzmu. A kad bi im neko drugi ( pa makar to bila deca u školama, koristeći „dajdžestirane“ verzije za potrebe lektire) činili, izvesno im ne bi bilo pravo. Sada, međutim, veliki pisac to čini sam, dobrovoljno, svojevoljno. Skraćuje i pojednostavljuje svoje delo, rizikujući da na sebe navuče odijum eruditske svetske javnosti.

Umbertu Eku milionski tiraži i veća slava nego što je već ima nisu potrebni. Nije mu potrebno ni da se dodvorava masama čiji intelektualni dometi sežu tek do internet-izdanja čega-god ( a originalna verzija roman „Ime ruže“ u tom smislu baš i nije pogodna). Ostaje onda da je ovaj čin velikog Eka čisti hir, ali i hir iza sebe mora da ima neke razloge. Jedan od njih bi mogao da bude, ne podilaženje, nego bacanje u lice rukavice svetskom mediokritetstvu, tako vidnom u ovoj digitalizovanoj eri, gde se živi na brzinu, gde je sve instant, površno, lažno, gde se ima vremena samo za lagane sadržaje... Možda, možda bi to mogao da bude razlog. Da je osamdesetogodišnji Eko tako hteo da osrednjim umovima ponudi prihvatljivu za njih varijantu, da ih nasamari, kao kad se u igri sa detetom, dete ustvari nauči mnogim stvarima, a da to i ne primeti. Sociološki, i dalekosežno, to bi mu bilo ubeleženo kao veliki plus. Međutim, sa čisto umetničkog stanovišta, ovaj čin teško da ima opravdanja jer će u bibliografiji velikog pisca, osim one značajne, objavljene 1980. godine i širom sveta slavljene knjige „Ime ruže“ stajati i ova „osakaćena“. Ili je veliki majstor pera i misli zaista uspeo da i u ovoj novoj verziji stvori umetničko delo ispod koga ga nije bilo stid da se potpiše?

U svakom slučaju, stvoren je presedan koji bi trebalo to i da ostane. Zbog umetnosti,

_____________________________

недеља, 24. јул 2011.

KORAK DO VRHUNCA

Upozoravajući je da se pita skoro ispekla, miris vrelog cimeta golicao joj je nozdrve koje su se ritmično i željno širile. Ovlažila je usne jezikom,ostavivši ih tako otvorene, tople. Užarenih očiju ubrzala je ritam, čak je, u željnom iščekivanju, isturila malo i grudi, dok joj je sva pažnja bila usmerena na ruke koje su vitkim prstima žurile, prosto letele, videvši da je cilj blizu. Sjedinjenje, o kome je danima maštala, najlepše stapanje muškarca i žene bilo joj je tu, nadomak, i ona mu se sva predala, utonula svom čežnjom u najnežniji poljubac i najstrastveniji zagrljaj, ne mareći ni za šta drugo na ovom svetu. Ni za miris cimeta koji se polako pretvarao u nešto drugo.

Na samo korak, na samo tren do kraja, grunuvši vratima uleteo je besan i zaurlao: „Požar ti je u kuhinji, a ti pišeš! Ti opet pišeš svoje smešne ljubavne priče... Nikakva domaćice i nabeđena spisateljice!

Dok ga je gledala kako prelazi ulicu i ulazi u pekaru, miris gareži joj je naterao suze. Prišla je pisaćoj mašini, ali od sve malopređašnje čežnje i zanosa njenih junaka videla je samo nedovršeni pasus jedne ponovo neuspele priče. Izvadila je papir, zgužvala ga i krenula prema kuhinji koju je trebalo pospremiti.

Todora Škoro

____________________

понедељак, 11. јул 2011.

Studengradska

Zazvonio je svojom najružnijom melodijom. Pola sata kasnije od neophodnog vremena da bi uopšte stigla na početak ispita koji nije dovoljno spremila, a koji je bio ključni u polaganju godine i prelasku u narednu, na koji je znala da svejedno neće da iziđe još sinoć, samo je tražila opravdanje.

Stoga je još popodne, čuvši za žurku koju organizuje brat njene koleginice sa grupe koga nije čestito ni poznavala, odlučila da tamo ode, da se zadrži što duže, da popije više nego što može da podnese, da igra što luđe, ne bi li se izmorila, pa ujutro uspavala i zakasnila na fakultet.

Ideja da uradi nešto potpuno ludo rodila joj se tamo, u tom muškom apartmanu krcatom pripitih mladića i napirlitanih cura. Izbor je pao na tihog studenta veterine koji je stanovao u bloku kraj Studengrada. Kad je i kako pošla sa njim, nije se sećala. Ni ičega drugog. Mislila je da je tako učinila sve u pronalaženju izgovora za posrnulost kod najtežeg ispita, na najtežoj godini, za posrnulost u životu uopšte. Ali je alarm koji je zvonio najružnijom melodijom pola sata posle idealnog vremena da na ispit stigne (kako je mislila), zaustavio neko drugi. Otvorila je oči, ugledala neku drugu, a ne svoju studengradsku sobu, a onda i njega kako joj prinosi kafu.

- Hajde, ustani, možeš ti to. Vratio sam alarm dovoljno da stigneš na vreme. Idi i položi. Znam da možeš...

Položila je. Nije mu se više nikada javila Stid je ipak bio jači od zahvalnosti.


Todora Škoro

( ilustracija: Jovan Bijelić "Devojka s knjigom")

_____________________________________________

четвртак, 7. јул 2011.

Hridi


Hridi


Samo stene dve

neme

kao mome tek razdevičene

a udovičene

tihuju


niti da u more utonu

niti se u nebo vazdignu


usudom granica

između neizmera

životnih mena

traju


Todora Škoro

___________________