среда, 31. јул 2013.

ТРАГОМ КОЈИМ


ТРАГОМ КОЈИМ


Сад разумем Исаче
твоје прозоре зором отворене
и твоје тихе речи како су тужна предграђа
у свитање
Блато се овде никад не суши, говорио си
и свака рђа у њему остави траг дубок као рана
да и остало звериње намами на грех

Знам Исаче
да било је дана кад си пожелео да затвориш
своје раскриљене руке као прозоре
и кроз облаке фабричког дима спустиш се пругом
бројећи прагове
све док те неки воз не сустигне или те нека
очајна а лепа жена остављена
својим разапетим телом преко шина не пресретне
и покаже ти границе

Верујем Исаче
да су те мамиле планине изнад града
кад више ниси могао међу људима човека
да препознаш
И да би и вуку тада радије био брат
јер вукови браћу не убијају а тебе су твоја
убила и уробу ти разнела
да цела махала на крв мирише
вековима

Тешко је, знам, Исаче
да док се корак сан и поглед крати
веровати у неке лепе далеке  хоризонте
У сунце што надире кроз прозоре зором
раскриљене низашта
осим да у грудима заболи јако
и да се негде неком далеком као мени
дрхтавом руком напише
како су бескрајно тужна предграђа
у свитање.


Тодора Шкоро

субота, 27. јул 2013.

POVRATAK


POVRATAK

poželeo sam da se vratim ulicom istom
drugog imena
među jablanima do neba izraslim
sreo sam samo čuđenje u pogledima
i pse naučene da kidišu na stranca


(T.Š.)

петак, 26. јул 2013.

ВОЗ У ПЕТ (две минијатуре)


ВОЗ У ПЕТ

            Уредно је куповао жетон за улазак на железничку станицу свакога дана у четврт до пет по подне. Сео би на клупу између билетарнице и шина и углавном непомично седео тих петнаест минута. Кад би воз дошао, устајао би и са групом пристиглих путника напуштао станицу и враћао се назад у град.
            Никада му, окренутог леђима, није могла видети лице док је и сама, гледајући кроз окно, ишчекивала воз. Кад би од ње затражио перонски жетон, видела би му само руке, док јој кроз отвор пружа ситнину, не и лице. Касније, у гужви, кад воз стигне, такође би јој промакао.
            Долазећи на посао и пробијајући се кроз гужву избезумљених људи, болничара са носилима и ватрогасаца, издалека је угледала покривено тело на шинама. Дотрчала је и без даха полицајцима повикала како га зна, како га је сваког дана виђала на том месту, увек док чека воз у пет, али се на њега никада не укрцава, како је то, извесно, он и како је, ето, долазио да се убије, а њој то није пало на памет, није...
            „Морате да буде сигурни“, рече јој инспектор, док је лагано откривао несрећниково лице. Није могла да га види ни сад. Било је крваво и размрскано. Ипак је рекла:
„Сигурна сам, он је. Не бих га никад заборавила.“
                       


ЖЕЂ У ПРЕРИЈИ


            Врелина је разливала боје хоризонта, на месту где је оставио свог изненада угинулог коња и кренуо даље пешке кроз непрегледно ниско растиње, гушен жегом и жеђи.
            Тамнопута девојчица играла се у прашини пред кућом откинутим вратом виолине. Из бочне собе су, кроз отворен прозор, допирали уздаси налик пригушеним  јецајима. Девојчица је повремено ослушкивала.
            „Добићу брата, знаш. Или сестру. А онда ћу њих да повијам“, каже и размотава из  крпе поломљени део инструмента.
            Човек застаје, рукавом брише зној. До следећег ранча је два сата хода. „Издржаћу“, мисли. Девојчица га радознало гледа, пита шта хоће.
            „Ништа“, каже „Само ти настави да чекаш брата“.
            Из куће се, уместо јецаја, зачује слабашни плач. И дуго пљускање воде.
            Путник се окреће се ка  хоризонту, али од врелине не може јасно да га сагледа.
            Док се удаљава, свестан је само шума воде.


 Тодора Шкоро
________________

четвртак, 25. јул 2013.

УКЛЕТ



УКЛЕТ

моји су дланови
гнезда давно одлетелих
птица

а трагови
оштре беле кости предака
у ноћима ветрова

самоћом вука
проклетство севера носим
међу зубима


(Тодора Шкоро)
_________________

субота, 20. јул 2013.

RAJNA I SVI MI (kolumna)

O tome šta sve (ni)je postigao jedan govor za koji su svi čuli. O savetima u nedoba. O sjaju u prljavim
vremenima...
 U novoj kolumni na Konkursima regiona...

Kolumna Todore Škoro: Rajna i svi mi

            Više nego u dosadašnjim, iskoristiću privilegiju kolumne da o jednom događaju govorim iz sasvim određenog ugla i iz tog ugla taj događaj i procenjujem.
            A događaj, evo već čitavog meseca, jeste famozni govor profesorke Rajne Dragićević izrečen diplomcima Filološkog fakulteta,  kao savet za stvarni život u koji treba da zakorače.
            Neću pisati o tome je li ili nije profesorka (ne)pravedno prozvala svoje kolege profesore i čitav obrazovni i društveni sistem. Neću se mnogo zadržavati ni na njenom poređenju po različitosti njenih svršenih studenata sa raznim starletama, pevaljkama, kvazi-menadžerima i kvazi-intelektualcima uopšte. Reći ću samo da je ovo drugo bilo krajnje neprimereno i za onoga ko to govori i onome kome se to govori.
            Neobičan, dakle - ponešto ili previše emotivan govor, namenjen prevashodno za „internu“ upotrebu - postao je preko noći top-tema internet-društvenih mreža i elektronskih medija. Podigao prašinu zbog rečenih profesorkinih kritika, a opet stekao bezbroj lajkova i šerovanja zbog njenih, skoro majčinskih saveta svojim studentima...
            I kad sam ga prvi put pročitala, odmah po objavljivanju, i uočila već istogа dana ogromno interesovanje za pomenuti tekst, ostala sam zbunjena, mnogostruko. Kasnije, skoro čitav mesec, koliko se o tom govoru pisalo i raspravljalo, moja zbunjenost nije jenjavala, sve do danas.
            A ostala sam zbunjena sledećim:
-          Da li je moguće da je u našem društvu ovakav govor toliko retka pojava da se njemu ima diviti ili o njemu raspravljati cela nacija danima?
-          Da li je moguće da ovakav govor koji bi se, u najkraćem, mogao sažeti u jednu profesorkinu rečenicu upućenu studentima, a koja bi glasila „Budite dobri ljudi!“ treba da bude izrečen već formiranim, iškolovanim mladim ljudima i to kao da je to nešto što čuju prvi put? Umesto mnogo ranije, i mnogo puta ranije.
-          Da li je moguće da je ceo sistem, kako profesorka kaže, toliko u blatu, pa njeni svršeni studenti, a i sam njen govor spadaju u elitne vrednosti? A ne bi trebalo. Oni su samo obični svršeni studenti, a njen govor tek uobičajeni ljudski gest pedagoga kome je očito bila sklona i tokom školovanja svojih studenata, a ne samo na kraju. Za razliku od drugih kolega-profesora, izgleda. Nažalost.
Sve vreme dok se dešavala euforija oko Rajninog govora, prisećala  sam o reči svoje dve bake, upućivanim mi još od momenta od kada sam počela da razumem svet. Mislila sam o rečima svog prvog učitelja, svojih nastavnika u osnovnoj školi, zatim svojih dobrih komšija, svoje starije braće i sestara i njihovih drugova. I prepoznavala te Rajnine reči u rečima svih njih. Naročito one da dileme između materjalnih i duhovnih vrednosti ne sme da bude. I da biti pošten i dobar čovek nema alternativu u životu. Sve to što je profesorka rekla, imalo se tim istim mladim ljudima reći mnogo, mnogo ranije, a ne na kraju školovanja, kad oni imaju već dvadeset i tri-četiri godine i kad bi  ovakvi saveti tada, trebalo da im zvuče čak i uvredljivo.
Moju generaciju bi sličan govor profesora Vladete Jankovića ili pokojnog Nikole Miloševića, na primer – uvredio. Jer se podrazumevalo da smo tim stvarima već mnogo ranije  bili podučeni. A današnje generacije?  Njih izgleda nije imao ko da poduči, pa im je govor Rajne Dragićević dobrodošao.
Ali, čak ni svi studenti  nemaju Rajnu.
Ne znam da li su imali bake, majke, učitelje, dobre komšije...
Izgleda da nisu i to je ono što je strašno.  Jer, jedna Rajna neće moći da promeni sve(t)

_________________________.

            

четвртак, 18. јул 2013.

НАГРАДА ЗА ЦЕЛОКУПНИ КЊИЖЕВНИ РАД


Лепа вест из мог родног града!
 Удружење "Културно наслеђе града Смедерева" доделило ми је специјалну награду за целокупан књижевни рад у оквиру конкурса за најбољу књигу смедеревских аутора - "Смедеревско перо 2013."

Удружење КНГС Смедерево почетком јуна расписало је конкурс за најбољу књигу поезије и/или прозе смедеревског аутора.
Чланови жирија које је Удружење Културно наслеђе града Смедерева именовало за награду Смедеревско перо 2013 одлучили су да се награда распореди на следећи начин:

1. Награду Смедеревско перо 2013 за најбољу књигу прозе смедеревског аутора жири додељује Данилу Филиповићу из Смедерева за роман Пукотине који је објавила издавачка кућа Алма из Београда, 2012. године. Данило Филиповић рођен је 1987. године у Смедереву. Дипломирао је на Машинском факултету у Београду.

2. Награду Смедеревско перо 2013 за најбољу књигу поезије смедеревског аутора жири додељује Милану Бутрићу Танкешу из Смедерева за збирку песама Туђинци . Ово је прва његова песничка збирка.

3. Специјалну књижевну награду Удружења Културно наслеђе града Смедерева жири додељује ауторки Тодори Шкоро, за целокупан књижевни рад.
Тодора Шкоро:  Објавила је шест књига:
„Варке душе“ (збирка прича, 2009),
„Неизмер“ (поезија, 2009.),
„Под небом Србије“ / „Сотто ил циело ди Сербиа“ ( коауторска, двојезична, српско-италијанска збирка песама, 2010.),
„Суђаја ми дала“ ( поезија 2010.)
„Умирање срама“ (кратке приче, 2011.)
„Сенке и свици“ (кратке приче, 2013.)

Песме и приче су јој превођене на италијански, енглески, немачки, бугарски и хинду језик. и објављиване у бројним домаћим и интернационалним часописима, зборницима и антологијама.


Награде ће ауторима бити уручене на јесен.
__________________

понедељак, 8. јул 2013.

СУСРЕТ У КАПИ РОСЕ (The best of Trava 2013.)

Песма "Сусрет у капи росе" изабрана је у десет најбољих на овогодишњем конкурсу "The best of Trava" у оквиру манифестације "Косидба на Рајцу" која ће се одржати од 12. до 14. јула.



СУСРЕТ У КАПИ РОСЕ – Тодора Шкоро


Бирам пут воде
а ти пут сунца
Надирем, плавим
и отичем
без повратка
А опет ме има
као кад плима наиђе
ниоткуда
Негде између истока твог
и запада
схватам
да ће нам се путеви
у трави пронаћи
И у капи росе
што зором клизне
низ зелену влат
да је дан не убије
и да нам умије стопала
од дуга пута
израњављена

____________________