уторак, 28. септембар 2010.

Obasjana



čekam te

tamo gde jutro prestaje
da među dlanovima ti
nestanem vrelim
da me upiješ
kao kap rose
sunce
u trenu kad jutro
u dan uvire

čekam te


Todora Škoro
________________

недеља, 26. септембар 2010.

Zavet


Ako treba


upaliću luč

na tvojim

dlanovima


biću miro

na čelu tvojih

sanja


nafora tvoga

lažnog

pokajanja


zbog ljubavi

i greh u podvig

pretvoriću


Ako treba

_________________

четвртак, 23. септембар 2010.

Iluzija




ni jutro nije htelo
da me umije
istinom

tminu trpam
u ćoškove
duše

ali mi nevidelo
iz očiju
izvire

Todora Škoro
_______________

среда, 22. септембар 2010.

Tajna


noćas sam bila

mladež

pod grlom

tvojim

čula sam

svaki damar

tih

i huk krvi ti

razumela

jutros

opet si tajna


Todora Škoro

__________________

уторак, 21. септембар 2010.

RUKE


Nije ni znala koliko je lako bilo dotaći drugu ruku. Učinila je to bog zna zašto, i sebe je iznenadila time. Jedostavno, dok su sedeli na klupi pogleda uprtih tamo negde ka drugoj obali , onoj banatskoj, i dok je oko njih promicalo nebrojeno malih musavih od sladolada usta, ili pasa raznih rasa, njušeći se i ponekad zaskačući jedno drugo, ona je jednostavno svojom šakom poklopila njegovu ruku koja je, kao zaboravljena, počivala između njih na klupi na kojoj su sedeli, okrenutoj Dunavu koji je mirisao na ribu i ranu jesen.
Zažmurila je i lagano zabacila glavu unazad dok je ispod dlana osećala svaki zglob, svaki prevoj, svaku nabreklu venu te muške nadlanice, i svaku malu malju na njenom obodu, tamo ispod malog prsta. Ruka je na tren bila mirna. Nije se opirala, nije se zbunila. To joj izmami osmeh i pobedonosnu rečenicu koja joj zazvoni u glavi : „Bože, kako je ovo jednostavno!“.
Onda se šaka, ta muška, zarobljena pod njenom, lagano pomiče, poče da se oslobađa, nekako se osokoli, kao da poskoči, željna igre, uzvrte se, kao da bi da pobegne, ili da krene u napad, osmehivala se u sebi. Onda oseti kako se, ne napuštajući njen dlan, ta muška, zarobljena ruka, lagano okreće, rotira se u njenoj i začas je to bio dodir dlanom o dlan. Prijalo joj je i to. A onda se ti muški vitki prsti uzjoguniše, razigraše, kao da krenuše u pohod, počeše da se probijaju između njenih, da se prepliću s njima. Osmehnuta, lagano razdvoji prste da omogući tim nestrpljivim osvajačima da se prepletu sa njenima.
Umirila se, ta velika topla, pouzdana šaka stopljena s njenom, grejala je nekom snažnom toplinom koja je, strujeći kroz njene ruke, telo, svu nju, začas obuze celu. Sklopljenih očiju i dalje, nije je napuštala misao o jednostavnosti, o lakoći sa kojom ljudi mogu sve, mogu da stignu do najveće sreće i blaženstva, a to nekako ne uspevaju, komplikujući sebi i drugima život ko zna čime i ko zna zašto. Znala je da sve to što joj se sa tom čarobnom rukom događalo, traje tek tren, ili dva. Ni minut, verovatno, ali je u njenoj svesti to bila večnost. Večnost u kojoj je, žmureći, poverovala da je sve jednostavno, da je sve moguće, da je sve lako. Sad kad se ima ruka u ruci. Da su dvoje stvoreni da budu jedno, da uvek budu spojeni.
Osmehnuta, znala je da mora da otvori oči. Učinila je to, verujući i dalje kako je sve jednostavno, i sve moguće.
- Kod tebe ili kod mene? Imam malo vremena – kao da su je to, prozuklo, jedva razumljivo, upitale goruće oči, a ne usne. Oči u kojima je, zagledavši se u njih, videla samo požudu, požudu i sebe, zbunjenu, namah uplašenu, izdanu sopstvenom iluzijom kako je sve lako i sve moguće.
Ništa nije bilo lako, shvatila je. Ne, kad se otvore oči.
- Kod mene, ali ne danas... Izvini...
Dok je hodala nazad prepunim kejom, jedva da je išta videla od suza koje su navirale. Pognuta, ipak je, uočila bezbroj ruku koje se drže isprepletanih prstiju, čvrsto ili lagano stisnutih, dok promiču kraj nje.
One kojima je to bilo lako i jednostavno..

Todora Škoro

_____________________

недеља, 19. септембар 2010.

Mlada udova


raspletene kose

kao magle je

ovijaju crne,

lelek da jače

poteče,

tuga da crnja

bude

od rana i

od gavrana

dok čedo

nerođeno

pod prsima svija,

da srce pukne

nadvoje

kad ne može

da utrne



Todora Škoro

_____________________

ilustracija: Gojko Berkuljan "Udovica"

субота, 18. септембар 2010.

Čekajući raj

Tebi,

kome su i vile

robinje bile

i kome su bogovi

vinom nazdravljali,

tebi što vode krotiš

i plam u nedrima nosiš,

Tebi se nadam,

nevina, uzdrhtala,

bela kao krilo

anđela.


Todora Škoro
__________________

петак, 17. септембар 2010.

BAJKA O SUDBINI (OSVETA MUME PADURI)


„Šta god želiš, reci, ispuniću ti. Bilo šta...Ja to mogu, ne pitaj kako, samo znaj da mogu“

„Ništa neću“ – reče pognuta.Kad je podigla pogled vide začuđene oči pune neverice. Ta čudna vila, ili boginja, šta li, nije mogla da veruje da postoji neko ko ne želi na dar mogućnost da dobije sve što zaželi, samo treba da zaželi. Ova devojka pred njom, toplog i nevinog pogleda za koji je osećala da nekome, jednom, neće dobra doneti, nije htela da je uvredi, nije je namerno odbijala, imala je jednostavan odgovor:

„Ništa neću. Neka bude kako je suđeno...“, rekla je.

Pokušla je još jednom:

„A ako je suđeno da pred tebe stanem ja i ponudim ti lepšu sudbinu, kao ovo sad?

Blago se nasmešila:

„Možda, jednom, kad budem želela nešto... nešto što ne mogu imati... nešto tuđe... nešto gde mi vi možete pomoći ... Sad ne...“, mucala je

Iskusnim okom koje se mnogih patnji nagledalo, pa i onih koje je sama izazvala svojim skrivanim moćima, znala je da će ovu devojku ponovo sresti, jednom. Da bi svako dobio svoje. Sudbina se ne može izbeći, znala je to čak i ona koja je mislila da se njome poigravala.

Posle dvadeset godina to više nije bila ona drhtava devojka, bila je to žena, zrela, izmenjenog lika i stasa, ali je te oči, tople preko mere, ipak poznala.

„Ipak si došla, znala sam da ćeš doći“– prošaputa starica , pognuta, drhtava, senka nekadašnje vile kakva je bila.

„Da, sudbina, valjda“, reče mlada žena, osmehnuta nekako sigurno.

„Želiš li sad nešto? Reci. Nazovi to i sudbinom, ali dug mora da se vrati. Tebi, mislim, dugujem da ti ispunim šta želiš...“

„Želim...samo jedno. Ali se bojim da mi opet ne možete pomoći. Bojim se da od svega na svetu, jedno to ne želite da mi date.

Starica zadrhta. Reče:

„Kaži...“

„Vašeg sina želim. Ne, ne želim, ja njega imam već neko vreme... Želim vaš blagoslov...“

Iza mlade žene pojavi se prilika staričinog sina, zaštitnički stade iza nje, obgrli je rukama čvrsto, a ona mu uzvrati onim toplim osmehom, onim za koji je stara majka znala da će jednom nekome da nanese bol. Samo nije znala kome.

Dok ih je gledala stopljene u zagrljaju i pogledu, osećala je kao da stoji na krhotinama svog sveta koji je decenijama stvarala. Sećanjem su joj prohujali svi oni parovi koje je unesrećila, razdvojivši ih svojim mađijama, da bi napravila neki drugi spoj, po svome, ili po ćefu onih koji su joj se obraćali... Milioni ranjenih duša su zavrištali iz nje, a poslednje čega je mogla da se seti je njen očaj kad je njen sin, posle dvadeset godina napustio kuću, dom, ženu, decu, otrgao se, sa nekim čudnim sjajem u očima, koji ni ona nikakvim bajalicama nije mogla da spreči. Sad je gledala sudbini u oči.

Bilo je to poslednje što je videla pre nego što se srušila. Samo je još prozborila:

„Muma Paduri, Muma Paduri... Zašto?!...“

уторак, 14. септембар 2010.

Željna


Pod prstima tvojim

i voda, kažu, umire

i kamen tajnu otkrije

i more ima uvire


Luda,

ja vatreni san ti

darujem


I neka ga svitanje

ubije


Todora Škoro

___________________

четвртак, 9. септембар 2010.

Tuga ravnice



Zagubljeni u prašini

šorova dalekih

ostaše naši davni dani,

da ih vetar raznese,

da o njima samo

praporcima uzdrhtalim

svedoče

nečiji tuđi vranci

dok jezde nedeljom

razuzdani.


Todora Škoro

______________________

уторак, 7. септембар 2010.

Bajalica


Ne duvaj vetre

istočni,

pusti da u stopu mu

stanem,

trag da mu zarobim

bosiljkom i ugarkom

da mojim krene

radostan,

da meni sav pripadne

Ne duvaj vetre

istočni,

ne briši trag

peščani.


Todora Škoro

___________________

понедељак, 6. септембар 2010.

"Tupan mi tupa" - izvorna narodna pesma



Tupan mi tupa u selo, male,
tupan mi tupa u selo,
na sami danak Veligdan, male,
na sami danak Veligdan.

Todora kolo vođaše, male,
Todora kolo vođaše,
na sami danak Veligdan, male,
na sami danak Veligdan.

Dunuše vile vetrovi, male,
dunuše vile vetrovi,
Todore oči napraše, male,
Todore oči napraše.

Todora Boga moljaše, male,
Todora Boga moljaše:
"Nemojte vile vetrovi, male,
nemojte vile vetrovi."

______________

субота, 4. септембар 2010.

Imena ti



Od imena ti

kao od zlatne niti

pletem san.

U nit bih da te

ulovim,

u niti da te

zarobim

i na njoj, zlatnoj,

najlepšu pesmu

o imenu ti

na niti toj

ispevam.



Todora Škoro

_____________________

четвртак, 2. септембар 2010.

Princ svetlosti


Ti blediš tminu

i sivu pretvaraš

u zlatnu

Tišinu vedriš

kad u svitanje

me pesmom

budiš

Sunce iz tvog

oka

iskri ono moje

utrnulo

I svetli

kosmos celi

od ljubavi


Todora Škoro

___________________-