РУКА КОЈА ДАЈЕ И РУКА КОЈА ПРИМА

Сасвим случајно задесих се за тезгом са првим зрелим трешњама тик иза његових леђа. Препознах сиви, местимице похабани капут, на лакту пажљиво окрпљен да се једва видело. И препознах та уска, мало погнута рамена,  петнаестак минута раније стајала сам такође иза њих, у оближњој банци.

            -Колико су вам трешње? – упита.

            - Сто динара – рече, скоро фркнуфши дебела, забрађена сељанка, а ја улових њен  омаловажавајући поглед упућен човеку.

            -Може ли за осамдесет?

            Наду се једра, отресита, као да ће наједаред да експлодира, као да ју је неко у саму зеницу убо, а онда се срете са мојим стрпљивим погледом у коме ваљда препозна сигурну муштерију, па поче више да богоради, него да прича невољнику испред мене.

-Може, може... све може. Немате?! Нико нема, немам ни ја, па ме нико не жали... Али  'ајде, први си ми, за сефте, може за осамдесет, ђаво да носи све... Да госпођа не чека...

Одмери  потом килограм, тачно у грам, пружи му кесу, он њој стодинарку, а кад  она хтеде да му врати две десетице, он одмахну.

-У реду је, не треба.

И оде.

Ту забезекнутост на сељанкином лицу није могуће описати.

-Па шта он мисли, безобразник један! Мене је нашао... да се спрда са мном... А ја, к'о велим, жао ми га, можда нема, сиромах, па да му дам испод цене. А он се мени руга. Јесте видели, госпођо, а? Него, колико вама да измерим? Видите како су дивне, сочне, а слатке к'о мед...

-Килограм – одговорих замишљена, без осмеха.

Она узе испод тезге јачу, бољу кесу, пажљиво је напуни и додаде бар за шаку више зрелих плодова, да је вага „претегла“, па ми је пажљиво пружи.

Из новчаника извадих осамдесет динара (стрепећи да ли имам толико уситно, одахнух кад сам видела да имам) и пружих јој. Збуни се. Рече.

-Али, госпођо, трешње су сто динара...

-Знам – рекох. – Са оних двадесет од малопре што сте оном човеку узели, то је таман толико.

Док сам се удаљавала од тезге, размишљала сам како племенити човек излази на крај са неколико хиљада динара месечне социјалне помоћи које добије. У банци, испред мене, подигао је тачно толико. Размишљала сам и да ли  је могуће да га пронађем, и да ли је могуће да му некако помогнем, финансијски, а да то не сазна, или да се не увреди. Схватих како би, све и да га пронађем, то било тешко изводљиво. Јер, он је изабрао да даје, а не да прима милостињу.Од своје беде из новчаника и из хрпе блага у души.

Само о сељанки нисам размишљала. Ипак, одлезећи на пијацу, ту тезгу сам почела да заобилазим.

Тодора Шкоро

____________________