петак, 28. фебруар 2014.

"ПОУЗДАНА СЕЋАЊА" МИЛАНА БАЛИНДЕ (приказ књиге)

Мој приказ књиге кратких прича Милана Балинде, објављен на сајту Амика 


БАЛИНДИНА ПОУЗДАНА СЕЋАЊА

Пише: Тодора Шкоро  


Може ли се сећањима веровати? У новој књизи кратке прозе Милана Балинде, „Поуздана сећања“ („Градац“, Рашка, 2014.), аутор недвосмислено показује да може. У оној мери у којој иначе сећања живе у човеку – бистра, јасна, али увек фрагментарна. На тим фрагментима, и од њих, Балинда плете десетине животних прича, смештених тек у по неколико редака или реченица, али сасвим довољних да се опишу читави животи, или бар да се разумеју. И запамте.
            Јунаци „Поузданих сећања“ су, уредничким захватом скоро наизменично – латиноамерички и овдашњи, балкански, такозвани „мали људи“. Мање да би се показала разлика у менталитету, више сличност кад су интимне људске судбине у питању. Историја, митологија, обичаји Мексика и целе Латинске Америке којом аутор путује, и коју воли, несумњиво су знатно различити од балканских (београдских), где се родио, које је на кратко напустио и којима се најзад вратио, али су зато лична бол, несрећа, преиспитивања и стремљења, у ствари веома слична. Или иста, чак и на свим меридијанима.
            Путујући и трагајући, можда неким сасвим другим и другачијим послом него што је то књижевни, Милан Балинда не држи бележницу у руци, не замара се детаљима и обиљем чињеница. Он посматра, оштрим оком и умом који ће у сећање да урежу најснажније сцене, као на доброј фотографији, оној начињеној у правом моменту, оној којој је и аутор ове збирке такође склон на својим путовањима. Ту урезану слику он потом (кад она постане оно „поуздано сећање“) преточи у прозну минијатуру, оштре резолуције и савршеног контраста. Избегавајући све оно што у поступку стварања веома кратке приче мора да се избегне, у Балиндиним причицама остају да се заувек запамте сликар који је, оставши без средстава за живот ( и за хлеб, чак!) појео тубу боје и умро. Али остаје упамћен јер се на тај корак није одлучио због глади, него из очаја јер више није имао ниједно празно платно на коме би сликао! Остаје упамћен необични професор-лингвиста са Дорћола који се, пред крај живота, поиграва са својим животним опредељењем језичког чистунца, почињући да пише граматички потпуно неправилне стихове... Остају у сећању многи из палете јунака зато што им је аутор подарио дуговечност, изабравши прави моменат у њиховом животу који је насликао.
Са промоције књиге у УКС-у 20. фебруара 
            Многе приче из збирке, због задате краткоће форме, нужно прелазе у фантастично и надреално, али је то већ квалитет (или бољка, како се већ узме) свих прозних минијатура. Ни то им, међутим, не одузима на упечатљивости, напротив. Необичност ове књиге кратких прича је и у томе што се она завршава поглављем које чини – циклус песама. Можда необична уредничка интервенција, али песничким сензибилитетом компатибилна свом претежнијем, прозном делу књиге.
            Порука  ове невелике збирке Милана Балинде је, најзад, сасвим једноставна - да су од свега у животу најважнија сећања. Као у његовој (најкраћој) причи управо таквог наслова:
„Мала плетена столица бесповратно је пропала на киши.
Али  све то више није важно јер је прошло.“


_________________

ИЗБОР ПРИЧА

Прозор

            Пре отприлике десет година одлучио је да, када год би то било могуће, искључиво прави прозоре. Знао је да направи упечатљива и веома јака врата као и предивни кухињски елемент, полице за књиге, па чак и стилски писаћи сто. Волео је дрво, волео је даске, које је називао посећеном природом, пријао му је мирис струготина, кривудање шара, елеганцију оборених ивица… ипак, највише је волео прозоре. Ситним словима утискивао је своје име на тешко доступним површинама оквира. Добро прикривено, али ипак присутно.
            Једнога дана неки његов прозор гледаће на тропску плажу и на палме благо нагнуте ка песку. Највише је обраћао пажњу на чврстину прозора јер човек никада није могао знати који ће од њих морати да издржи силину удараца неког снажног урагана. Можда чак и најјаче, пете категорије.


Живо платно

            На самом јужном крају Белиз Ситија имао је своју кућицу млади сликар који је одбијао да туристима за лепе новце продаје осликане сувенире. Озбиљно је схватао своју уметност и достојанствено трпео глад. Пронашли су га једног поподнева како лежи мртав усред свога атељеа. Аутопсијом је утврђено да је извршио самоубиство тровањем. Желудац му је био пун уљане боје. После се по граду причало да није имао другог избора јер је остао без и једног празног платна.


Банана

            Професор Огњен Миловановић, избегавам да му откријем право име, већ више од осамдесет година живи у Душановој улици, на Дорћолу. Он је на самом почетку, код Калемегдана, а ја сам у броју 22. Комшије смо. Он је наш чувени филолог, а ја држим омањи дућан. Објавио је професор Миловановић преко хиљаду стручних радова и на десетине књига. Он је наш најчувенији граматичар, ако се то тако каже. Граматика је била, и то је, колико се ја разумем у ствари, и данас његова најдража љубавница. Флертује професор и са правописом, али се куне искључиво у граматику. На факултету је умео да гунђа себи у браду да су сви они који не знају граматику обични мајмуни. У најбољем случају – примати.
            Последњих година променио му се карактер те није више мрзовољан већ бескрајно расположен и симпатичан старчић. Сваког дана, добро, скоро сваког дана, застане на врата мога дућана, значајно подигне кажипрст и упути ми увек исте речи:
            „Слушајте шта сам записао, младићу:
            Скачем са грана до грана, са платана на платана, и грицкам банана!“



Чоколада

            Кроз решетке прозора кухиње хотела „Еxцелсиор“, која се налазила у сутерену, гледајући на Лазаревићеву улицу, кувари су ми давале комадиће чоколаде. Трчао бих преко дворишта ка стану вичући: „Мама, мама, чика курвар и тетка курварица су ми дали чоколаду!“ Још се топи у устима, мада је укус почео да јењава.

_______________________

четвртак, 27. фебруар 2014.

MOM MUČITELJU


MOM MUČITELJU


proglasiću beznačajnim
sve moje tuge
i gledaću mirno
kako tek kad ih nema
umeju da te zabole



(Todora Škoro)



уторак, 25. фебруар 2014.

ОДГОВОР

ОДГОВОР

Питао се често хоће ли,
кад дође време последње,
у њему пре умрети човек или песник
И шта ће више болети
И кога

Уместо опела неко је  прочитао
његову недовршену песму
а улични пси које је годинама хранио
завијали су за поворком
као да наричу

(Тодора Шкоро)

субота, 22. фебруар 2014.

SJAJ



SJAJ

Ona je samo silno želela da nauči
da gleda u sunce
a ti si se smejao njenim suznim očima
i govorio joj kako jedino može da oslepi
ne shvatajući da je ona već davno
svoj pogled u tebe kao u sunce
uperila

(Todora Škoro)



петак, 21. фебруар 2014.

ISKUSTVO

ISKUSTVO


Ne pokušavaj da prevariš ovu dušu,
mili dečače
Ona je stara bezbroj života
i jedno gorko iskustvo da se sve učinjeno
uvek vraća
Ne pokušavaj da je prevariš tužnu zbog sudbine
koja te tom obmanom čeka
tužnu i zbog jedne svoje davnašnje prevare
koju plaća ovom igrom sa tobom


(Todora Škoro)


недеља, 16. фебруар 2014.

NEMOĆ

NEMOĆ

Bilo je glupo
(i ujedno užasno surovo)
govoriti njoj da voliš prozore
jer na jednom takvom je uvek vidiš
kako te čeka dok dolaziš
hitrim korakom

Ona ih je
(a morao si to da znaš) sve mrzela,
a najviše taj na koji je
svojim beživotnim nogama
što više nisu  mogle nikud da je odvedu
bila osuđena
kao i (na) tebe

(T.Š.)


четвртак, 13. фебруар 2014.

NE

 
NE

Divljenje je posezanje,
govorio si
I nije bolelo to,
koliko ravnodušnost
o kojoj ni reč
nisi rekao


(Todora Škoro)

среда, 12. фебруар 2014.

ODLAZAK

Ilona Molnar, Stara ulazna vrata, ulje na lesonitu

ODLAZAK


Škripa kapije i lepet krila
uplašene golubice u zoru
Inje i jedna neubrana dunja
na grani pred kućom
bila bi tiha slika koju bi poneo miran
da rundov na lancu nije besomučno lajao
kao da je znao da se nećeš
vratiti nikad
nikad više



(Todora Škoro)


PRED IZLAZAK

PRED IZLAZAK

Izjutra
uglancaš lakovane cipele
još od velike mature
ali držeće
u rupicu na reveru sakoa koju je progrizao moljac
pažljivo staviš cvet
fazoniraš blago svoj crni šešir bez postave
i metneš ga na glavu
uveren kako si se i ovog puta
vešto sakrio

                                                                                     (Todora Škoro)



понедељак, 10. фебруар 2014.

НА УГЛУ КОД ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА






НА УГЛУ КОД ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА

Ти не мораш да подижеш поглед
са дна свог наопачке окренутог шешира
у који ретко, врло ретко падне новчић
Не мораш да подижеш поглед
према црквеном торњу окованом у злато
да би знао да су се вредности претумбале,
да ниједан сјај не може бити јачи од сунца
и да ће међу онима  што погнути недељом хрле
под куполе Цркве Светог спаса
мало утешених из ње изићи
Ти не мораш да будеш као они
Твоја кривица нема име ни њен опрост свој храм
Теби је довољан дрвени расклимани троножац
и важно ти  је само да киша не пада
јер за тебе одавно нема уточишта
А све друго већ знаш
биће за кору хлеба за тебе и твога старог пса,
а можда ћеш успети једном да купиш и
лек болесној мајци
да је не би више гледао како се мучи
Не, ти не мораш да подижеш главу према небу
јер ако то учиниш можеш само да завапиш
да те узме
Учини то тек онда кад звецне новчић
да би видео кoје су боје те милосрдне очи
и да би пролазницима могао да причаш
како си управо упознао бога.
Не, ти не мораш да подижеш главу

 Тодора Шкоро


недеља, 09. фебруар 2014.

NAIZGLED


NAIZGLED

kako bi se ljudi iznenadili
kad bi videli iz kakve neugledne sobe
i iz kakve iskrzane  sveske sa širokim linijama
izlaze pesme kojima se dive
I  kako su pesnikove crte lica
zapravo nepravilne i grube
kao da se nijednom nije oglednuo
u sopstvenoj pesmi



TodoraŠkoro




четвртак, 06. фебруар 2014.

SIROTICA



SIROTICA

A mogla si u tu zemlju da posadiš
još bezbroj muškatli
Da meni od nje blato napraviš
od koga bih dvorce zidala
Mogla si, kao na struški pred kućom,
da je sa kaljača otreseš
A ti si pustila da ti je lopatama
ti ljudi zemljane boje lica bez osmeha
na grudi, na ruke, na kosu nagrnu

(Todora Škoro)


уторак, 04. фебруар 2014.

ŠINDLEROVA DECA



ŠINDLEROVA DECA

Osećaš li
miriše jutro na vrući macot,
rekla je i drhtala
Miriše i divno hrska, draga ahot, zar ne čuješ,
govorio je a onda su dugo slušali
cvokot sopstvenih zuba
Strašna je pasha u logoru, rekli su
i zagrlili se pažljivo da ne povrede
kosti onog drugoga

Todora Škoro

·         Macot – praznični beskvasni hleb kod Jevreja
·         Ahot – sestra (hebrejski) אח
·         Pasha –najveći jevrejski praznik





недеља, 02. фебруар 2014.

(ANTI)RATNA


(ANTI)RATNA

U Norveškoj se ljudi ubijaju od dosade
rekla mi je te devedeset druge na aerodromu
pokušavši da me odvrati
da odem iz zemlje
u kojoj su ljudi ubijali jedni druge
kao da nisu znali šta drugo 
da rade


(Todora Škoro)