- Nisi ti kriv. Ni ja. Kriva je prokleta Naja u meni, zove me vrelom krvlju i neobuzdanom prirodom koju mi je u amanet ostavila.... Oprosti ako možeš.
I otišla je. Zovom predačke naravi, silovite, nesalomive, oličene pre svega u njenoj čukunbabi Naji o kojoj mu je često pričala, kao upozoravajući ga, ili preteći, ali on te pretnje nije uzimao za ozbiljno, da će i ona jednom tako, nepovratno, raskinuti sve brižljivo građene niti i otići.
Nije znao kuda je otišla, kao što ni tada, krajem devetnaestog veka, u brojnoj familiji Janića niko od čeljadi ne bi znao kuda je, i na koliko, nestajala najlepša među snahama od njih osam, koliko ih je bilo. Ali bi se Naja uvek vraćala, zbog dece, kojih je svake godine rađala po jedno, ili zbog muža, tihog i trpeljivog Stojana, ili iz hira, to niko nije znao. Ali su svi uvek znali da će se vratiti i nastaviti da posluje po avliji, po polju ili uz vez, kao da ništa nije bilo. Samo je bila odsutnija i nekako bleđa i lepša. Nije umela Ana da mu objasni, a ni sebi, kako je bilo moguće da je u to davno patrijarhalno doba, nenaklonjeno bilo kakvoj ženskoj volji, Naja svoju tako otvoreno sprovodila. Bez kazne, bez stida čak.
Sad, dok je pažljivo prebirao po razbacanim sitnicama koje su iza Aninog odlaska ostale, znao je da je, nesmotren, neki deo te davnašnje priče propustio, prečuo, ili mu ga je ona namerno zamaglila i ostavila nedorečenim. Sećao se samo da bi Ana, kao oparena, žustro poricala njegove pretpostavke kako su Najini izleti izvesno bili ljubavni.
- Ne. Ona Stojana nikad ne bi prevarila – govorila bi.
- Kako si tako sigurna? – pitao bi je, osmehnut.
Prisećao se da mu nikada nikakav odgovor, ni smislen, ali ni
neuverljiv, nije davala. Prekidala bi naglo priču o svojoj čudnoj čukunbabi, kao da nije važna. A bila je, njoj celog života, njemu sad kad je i ona otišla i neće se, kao Naja, vratiti, znao je to, onako kako čovek, neobjašnjivo, zna odgovore na najbolnija pitanja u životu.
Bila je Ana privržena žena koliko je mogla, trudila se da se njihovoj ljubavi daje iz sve snage. Ali baš taj trud, taj napor koji je činila plašio ga je godinama, činio ga nesigurnim u njenu ljubav. Možda manje nesigurnim u ljubav, nje je bilo, ali u njenu potpunu iskrenost i otvorenost, da. Isto onako kao o Najinim odlascima, Ana bi umela da naglo zaćuti i o nekim, njima dvoma važnim životnim temama. Njegov plan da se odsele u inostranstvo odbila je bez objašnjenja. A na njegovu najzad i glasno izgovorenu želju da imaju dece, samo je briznula u plač posle koga on više nije imao snage da je o tome išta pita. Morao je da se pomiri s tim da neće imati poroda.
Dok je vozio izlokanim seoskim putem, grabeći sve dalje prema jugu, sve dalje od civilizacije, tamo prema najdaljem zaseoku gde je ostala samo jedna kuća potomaka Janića, pitao se hoće li na tom mestu rešiti tajnu staru više od veka, tajnu koju je trebalo da otkrije pre, a ne sada kad to više ništa ne može da promeni, osećao je to.
Zabrađena, podbočena na štap obema rukama, nepoverljivo ga je odmeravala starica dok je prolazio kroz klimavu kapiju njene kuće. Stamena se zvala.
- Samo po imenu sam to. Stamena. Inače, liske na vetru smo ti mi,
Najine kćeri... Samo čekamo kad će nas oduvati zauvek... I tako vasceli život... - kao da nabraja, ili nariče, skoro bez ikakvog osećaja je to izgovorila.
Prvi put je video Aninu baku, nikada do tada nije, ni sa Anom, dolazio u njeno rodno selo. Ona nije htela, on je nije mogao naterati. Nije bio siguran da li je starica razumela kad joj je rekao da je on Anin muž, bivši muž koji brine, doduše sad kad je možda kasno, šta je sa njom, gde je i zašto je otišla.
- Ona je srećna da je Naja tako mladu pozove, a ne kao ja... –
mrmljala je, a onda naglo, odbacivši štap, ustala, izazivački pogledala zbunjenog čoveka pred sobom i skoro naredila:
- Hajde da vidiš. Samo, ne nadaj se da će ti biti lakše.
Dok je starica grabila uz brdo, povremeno odmahujući rukama oko glave kao da se brani od roja pčela, ili kao da razgrće samo njoj vidljivo granje kroz koje prolazi, čovek iza nje je bivao sve utučeniji, zabrinutiji. Sa vrha brega gde se behu popeli, puče pogled na veliko groblje, obraslo u korov i rastinje.
- Ne, ne tamo... – zaustavi ga rukom kad je hteo niz padinu, prema
prvim spomenicima. – Najinim kćerima tamo nije mesto.
Zaustaviše se u jednoj dubodolini, kojom je proticao potok, natkriljen vrbama, udaljenoj stotinak metara od groblja. Stamena se saže, poče da nešto čeprka po šiblju i uskoro se ispred njenih nogu ukaza kamen, čudan, neotesan, nalik spomeniku, ili kakvom kamenu međašu.
- To je Bosa, najstarija Najina kćer – reče. - Malo dalje, tamo vidiš
na onom uzvišenju je Jana, njena mati. A tu negde su i njene dve sestre, Božica i Lenka... Dosad ih ima sedam – nabrajala je, čudno mirna.
Izdvojene, proklete, više proklete u smrti, nego u životu, ali i u njemu, gonjene kao zveri celog veka nekom unutrašnjom silom da taj život prekrate, onda kad bi u tome najzad uspele, bivale su sahranjivane ovde, jedna do druge, onako kako se samoubice i inače sahranjuju – bez obeležja, bez prava da počivaju među ostalim preminulima.
„Bajka, legenda, neistina!“, mislio je, branio se tom mišlju čovek. Raštrkano, neobrađeno i od godina nakrivljeno kamenje ga je u tome razuveravalo, a Stamenin pogled, prazan i čudno sjajan ga je porazio.
- Na razne načine smo želele da odemo iz života. Ja sam se dvaput
besila o ovu ovde vrbu, i dvaput je pucala... Jana je skočila sa mosta, ali je izvadili iz reke, posle je uzela štranjgu i obesila se. A Naja, Naja je nebrojano puta odlazila u šumu, pod vedrtim nebom spavala, bez kapi vode i hleba, ležala bi pod drvetom i čekala da je pojedu zveri ili da umre. Nije uspela, sirota. Tek se ugasila kad joj je sva krv istekla pošto je žile sebi prerezala...
Kao gonjen noćnom morom, spotičući se i grcajući, stigao je čovek do glavnog puta gde beše ostavio automobil. Vozeći brzo, sve brže i brže, odzvanjao mu je u glavi samo Stamenin glas, ili je to ipak bio Anin:
„Nisi ti kriv...Kriva je prokleta krv u nama...“
Nijednu sitnicu, nijednu stvar koja bi mu bila vodič kroz pakao u kome se našao, nije u kući mogao da nađe. Anine stvari iz ormara nemo su ga gledale, njihove slike u albumu kazivale su mu manje nego ikada pre, a njen lik kao da je prvi put gledao. Jedino je prepoznao sjaj u očima, sjaj prokletstva Najinih kćeri.
Dok je sadio vrbu iznad Aninog groba, obeleženog spomenikom od neotesanog mermera, od svega kroz šta je prošao od momenta kad mu je iz psihijatrijske klinike stigao telegram da dođe i preuzme telo svoje supruge, pamtio je samo blagi dodir po nadlaktici doktorke koja mu je, u žutoj kartonskoj fascikli predala istoriju Anine bolesti i njene tihe reči:
- Ne krivite sebe. Niste mogli znati da je suicidna. Samoubice vrlo
često liče na sve nas. Ona je želela da živi, sa vama, u vašoj zajedničkoj priči... Zato vam i nije rekla za bolest. Sve dok bolest nije nadjačala i došla po svoje.
„Kriv sam, ipak sam kriv...“, vapio je u sebi čovek nad svežom humkom.
Stiskao je dugo u džepu kaputa hladni crni pištolj, onda ga izvadio, još neko vreme ga odmeravajući na oznojenom dlanu, pa ga spustio u rupu u koju je već bio smestio sadnicu vrbe, brzo ih oboje zatrpao i krenuo nazad. Tamo gde je nekad bio njegov život.
Todora Škoro
