BAJKA O SUDBINI (OSVETA MUME PADURI)

„Šta god želiš, reci, ispuniću ti. Bilo šta...Ja to mogu, ne pitaj kako, samo znaj da mogu“

„Ništa neću“ – reče pognuta.Kad je podigla pogled vide začuđene oči pune neverice. Ta čudna vila, ili boginja, šta li, nije mogla da veruje da postoji neko ko ne želi na dar mogućnost da dobije sve što zaželi, samo treba da zaželi. Ova devojka pred njom, toplog i nevinog pogleda za koji je osećala da nekome, jednom, neće dobra doneti, nije htela da je uvredi, nije je namerno odbijala, imala je jednostavan odgovor:

„Ništa neću. Neka bude kako je suđeno...“, rekla je.

Pokušla je još jednom:

„A ako je suđeno da pred tebe stanem ja i ponudim ti lepšu sudbinu, kao ovo sad?

Blago se nasmešila:

„Možda, jednom, kad budem želela nešto... nešto što ne mogu imati... nešto tuđe... nešto gde mi vi možete pomoći ... Sad ne...“, mucala je

Iskusnim okom koje se mnogih patnji nagledalo, pa i onih koje je sama izazvala svojim skrivanim moćima, znala je da će ovu devojku ponovo sresti, jednom. Da bi svako dobio svoje. Sudbina se ne može izbeći, znala je to čak i ona koja je mislila da se njome poigravala.

Posle dvadeset godina to više nije bila ona drhtava devojka, bila je to žena, zrela, izmenjenog lika i stasa, ali je te oči, tople preko mere, ipak poznala.

„Ipak si došla, znala sam da ćeš doći“– prošaputa starica , pognuta, drhtava, senka nekadašnje vile kakva je bila.

„Da, sudbina, valjda“, reče mlada žena, osmehnuta nekako sigurno.

„Želiš li sad nešto? Reci. Nazovi to i sudbinom, ali dug mora da se vrati. Tebi, mislim, dugujem da ti ispunim šta želiš...“

„Želim...samo jedno. Ali se bojim da mi opet ne možete pomoći. Bojim se da od svega na svetu, jedno to ne želite da mi date.

Starica zadrhta. Reče:

„Kaži...“

„Vašeg sina želim. Ne, ne želim, ja njega imam već neko vreme... Želim vaš blagoslov...“

Iza mlade žene pojavi se prilika staričinog sina, zaštitnički stade iza nje, obgrli je rukama čvrsto, a ona mu uzvrati onim toplim osmehom, onim za koji je stara majka znala da će jednom nekome da nanese bol. Samo nije znala kome.

Dok ih je gledala stopljene u zagrljaju i pogledu, osećala je kao da stoji na krhotinama svog sveta koji je decenijama stvarala. Sećanjem su joj prohujali svi oni parovi koje je unesrećila, razdvojivši ih svojim mađijama, da bi napravila neki drugi spoj, po svome, ili po ćefu onih koji su joj se obraćali... Milioni ranjenih duša su zavrištali iz nje, a poslednje čega je mogla da se seti je njen očaj kad je njen sin, posle dvadeset godina napustio kuću, dom, ženu, decu, otrgao se, sa nekim čudnim sjajem u očima, koji ni ona nikakvim bajalicama nije mogla da spreči. Sad je gledala sudbini u oči.

Bilo je to poslednje što je videla pre nego što se srušila. Samo je još prozborila:

„Muma Paduri, Muma Paduri... Zašto?!...“