RUKE

Nije ni znala koliko je lako bilo dotaći drugu ruku. Učinila je to bog zna zašto, i sebe je iznenadila time. Jedostavno, dok su sedeli na klupi pogleda uprtih tamo negde ka drugoj obali , onoj banatskoj, i dok je oko njih promicalo nebrojeno malih musavih od sladolada usta, ili pasa raznih rasa, njušeći se i ponekad zaskačući jedno drugo, ona je jednostavno svojom šakom poklopila njegovu ruku koja je, kao zaboravljena, počivala između njih na klupi na kojoj su sedeli, okrenutoj Dunavu koji je mirisao na ribu i ranu jesen.

Zažmurila je i lagano zabacila glavu unazad dok je ispod dlana osećala svaki zglob, svaki prevoj, svaku nabreklu venu te muške nadlanice, i svaku malu malju na njenom obodu, tamo ispod malog prsta. Ruka je na tren bila mirna. Nije se opirala, nije se zbunila. To joj izmami osmeh i pobedonosnu rečenicu koja joj zazvoni u glavi : „Bože, kako je ovo jednostavno!“.

Onda se šaka, ta muška, zarobljena pod njenom, lagano pomiče, poče da se oslobađa, nekako se osokoli, kao da poskoči, željna igre, uzvrte se, kao da bi da pobegne, ili da krene u napad, osmehivala se u sebi. Onda oseti kako se, ne napuštajući njen dlan, ta muška, zarobljena ruka, lagano okreće, rotira se u njenoj i začas je to bio dodir dlanom o dlan. Prijalo joj je i to. A onda se ti muški vitki prsti uzjoguniše, razigraše, kao da krenuše u pohod, počeše da se probijaju između njenih, da se prepliću s njima. Osmehnuta, lagano razdvoji prste da omogući tim nestrpljivim osvajačima da se prepletu sa njenima.

Umirila se, ta velika topla, pouzdana šaka stopljena s njenom, grejala je nekom snažnom toplinom koja je, strujeći kroz njene ruke, telo, svu nju, začas obuze celu. Sklopljenih očiju i dalje, nije je napuštala misao o jednostavnosti, o lakoći sa kojom ljudi mogu sve, mogu da stignu do najveće sreće i blaženstva, a to nekako ne uspevaju, komplikujući sebi i drugima život ko zna čime i ko zna zašto. Znala je da sve to što joj se sa tom čarobnom rukom događalo, traje tek tren, ili dva. Ni minut, verovatno, ali je u njenoj svesti to bila večnost. Večnost u kojoj je, žmureći, poverovala da je sve jednostavno, da je sve moguće, da je sve lako. Sad kad se ima ruka u ruci. Da su dvoje stvoreni da budu jedno, da uvek budu spojeni.

Osmehnuta, znala je da mora da otvori oči. Učinila je to, verujući i dalje kako je sve jednostavno, i sve moguće.

- Kod tebe ili kod mene? Imam malo vremena – kao da su je to, prozuklo, jedva razumljivo, upitale goruće oči, a ne usne. Oči u kojima je, zagledavši se u njih, videla samo požudu, požudu i sebe, zbunjenu, namah uplašenu, izdanu sopstvenom iluzijom kako je sve lako i sve moguće.

Ništa nije bilo lako, shvatila je. Ne, kad se otvore oči.

- Kod mene, ali ne danas... Izvini...

Dok je hodala nazad prepunim kejom, jedva da je išta videla od suza koje su navirale. Pognuta, ipak je, uočila bezbroj ruku koje se drže isprepletanih prstiju, čvrsto ili lagano stisnutih, dok promiču kraj nje.

One kojima je to bilo lako i jednostavno..

Todora Škoro

_____________________