петак, 08. јун 2012.

ЖИВОТ НА РЕВЕРС



ЖИВОТ НА РЕВЕРС


            „Потврда о животу, соба 13“.
            Међу неколико излепљених „упутстава“ за клијенте, углавном смушене и у сваком смислу изгубљене људе који су се у реду испред и иза мене тискали, с муком скупљајући у рукама гомиле докумената, папир са овим садржајем залепљен на стаклу пријемног шалтера у великој сивој згради Пензионог фонда, привукао ми је највише пажње. Нисам чекао да ми издају такву потврду, дошао сам да уложим жалбу због неколико неисплаћених пензија, али некоме од ових људи око мене извесно и таква потврда треба, чудио сам се, загледајући профиле и потиљке оних који су стајали испред и криомице се окрећући не бих ли у некоме од, углавном старих људи, препознао онога ко је таквим послом ту.
            Питао сам се како треба да изгледа човек коме овде треба да потврде да је жив, треба ли да буде невидљив, можда, питао сам се и шта та потврда значи, коме она треба и шта на њој једноставно пише...
            „У којој улици живите“, тргнуо ме глас иза шалтера пред који сам дошао.
            Одговорих прецизно улицу и број, нудећи и личну карту али је пуначка шалтерска службеница кроз дебела стакла наочара гледала само папир који сам јој тутнуо. Мене и не погледа. Стави потом параф на мој документ, врати ми га кроз изрез на стаклу и већ гледајући следећег рече: „Оверите ово у соби 28“.
            Са смешком сам помислио да ме бар није послала у собу 13, а она, та соба, имала је затворена врата кад сам крај ње прошао, и никога није било испред , скоро на моје разочарање. Застао сам начас, пожелео чак да закуцам и да уђем, али – шта бих питао?!
„Извините, коме и зашто издајете потврду о животу?“ Избацили би ме наглавачке, пословично нељубазни, какви су, знао сам то. Отишао сам зато до речене канцеларије 28 и  после дугог и непотребног запиткивања младог службеника који се трудио да младост и неискуство на лицу прикрије строгим изразом и односом према странкама, најзад сам обавио оно због чега сам дошао.Грешка ће бити исправљена, следећег месеца могу да очекујем да ми буду исплаћене омашком закинуте пензије. Довиђења!
Враћајући се оним истим дугим ходником према излазу, на углачаном поду спазих папир. Подигох га, била је то потврда о животу, неопрезно испала Петру П. на чије је име гласила док је излазио из канцеларије број 13. Петра, а ни икога другог није било у близини.Отишао је некуд, извесно тамо куда је требало да приложи потврду да је жив, али  и данас, све док се овде поново не врати по изгубљени папир, тамо му неко неће поверовати у  ту очигледну чињеницу..
Лагано уђох у канцеларију, али и у њој не беше никога. Спустих на крај стола документ, кључни доказ у некој административној работи да је неко, тј Петар П. жив. Излазећи, уштинух се за образе. Помислих како је мени то  довољно, али не и сиротом Петру П.


Тодора Шкоро
_______________________

Нема коментара:

Постави коментар