недеља, 22. јул 2012.

ВРАТА МОГ СПОКОЈА


ВРАТА МОГ СПОКОЈА



            Могао сам да сатима пиљим у безброј рупица на тим вратима ишчекујући да се из неке од њих појаве сићушна бића, али никад их нисам дочекао. Питао сам се зашто се онда  мајушни отвори зову црвоточине, кад црви никад нису пожелели да изиђу из тих својих рудника (тако сам их замишљао, те црвоточине, једва успевајући да поновим  чудну реч). Старији нису могли да ми на то питање одговоре, или ме уопште и не би чули, бивали су задовољни што сам миран дуго, што им не реметим поподневни сан и што, тако загледан у тамна храстова врата, ни не покушавам да их отворим и уђем у бакину и дедину собу, што је, нама деци, било најстроже забрањено. Поштовао сам то правило, ваљда зато што сам био најмањи, али је  количина мог страха од те заповести била пропорционална усхићењу том величанственом просторијом кад би ме, бака најчешће, у њу уводила, држећи ме за ручицу, као кад бисмо ступали у цркву, и показивала ми њенe безбројне тајне.
            Бескрајно жалим што више не могу да се сетим сваке од ситница на полицама и ормарима, магловит ми је у памћењу и лик мога прадеде у војничкој униформи, са сабљом уз десну ногу, на слици која се пружала од плафона до пода и за коју сам мислио да служи како би баки и деди (а и свима нама укућанима) чувала сан и страх... Јер, прадеда је био тако моћан и храбар на тој слици. Лика, међутим, сад не бих могао да му се сетим, мада су говорили, како сам растао све чешће, да на њега личим. Оно што јасно памтим јесте мирис те просторије, друкчији од онога како је остатак куће мирисао, бакин тихи глас који је увек стрпљиво и нежно беседио и одговарао на моја безбројна питања и бескрајан осећај заштићености који имам док боравим ту. Зато бих, увек кад би ме ко од старијих нечим увредио до суза, или кад бих дошао кући, несрећан због неке наше, дечије зађевице која би ме утерала у плач, силно желео да прекршим заповест, да уђем кроз та забрањена врата и једино тамо, унутра, нађем мир... Нисам улазио. Стајао бих пред њима, дуго јецајући и тако бих се некако смиривао.
            Патио сам због забране дуго и дубоко, све док нисам сазнао да  исто правило постоји и у кући мојих другова, онда ми је било некако лакше. Тада је нестала и моја потреба да стојим близу тих врата, да можда чујем шта се унутра збива. Чак сам одустао и од чекања да се из њих појаве црви. Али бих увек био подјејднако срећан кад би ме бака уводила унутра. Једном, заборавивши да их затворе, и заборавивши да је мени дозвољено да не идем на поподневно спавање па сам остао ту у салону, тик испред њих, чуо сам јасно бакин и дедин разговор. Мало тога сам разумео и био сам ужасно несрећан због тога. Ипак, осетио сам неразумљиву језу кад је деда, пре него што ће најзад обоје задремати, баки рекао:
            „ Зла времена иду, Дано. Бојим се за нашу чељад...“
           
            После дедине и бакине смрти њихова соба је годину, две, можда чак пет, била затворена, нико у њу није улазио. Ја се више ни пред вратима нисам заустављао, а отац и мати су се понашали као да те просторије и нема у кући. Тек понекад, кад су мислили да нико не види, хватао бих њихове тужне погледе уперене ка тамним затвореним вратима, и сузу која би клизнула. Иако школарац, „већ велики момак“, како би умели да говоре старији, нисам могао да разумем кад сам тога дана видео  промену. Отац и мајка су, из своје спаваће собе у другом крају куће, прешли у ту бакину и дедину и нама, деци, тихо али одлучно саопштили да су део куће морали да издају под кирију неким људима, а да ћемо ми  и даље имати остатак целе куће. Први пут сам чуо ту ружну реч, нисам хтео чак ни да поздрављам те станаре  кад сам их виђао, све док ме  мајка није поштено изгрдила због тога. Схватио сам да сам изгубио онај осећај заштићености  већ кад сам први пот после родитељског преласка у бакину собу у њу крочио и стао пред прадедин портрет у ставу мирно. Учинило ми се да више није толико снажан и храбар и да нас не може више онако штитити као некад. На станаре сам се навикао, били су то добри људи, остали су у нашој кући дуго, чак и онда кад сам ја отишао на школовање у велики град, али ми свеједно није било право кад сам младу учитељицу, станарку, затекао пред дедином сликом коју јој је мама показивала. Није ми било право ни кад сам видео, долазећи преко студентских ферија, да у мојој родној кући више нема величанствених старинских ормара и дединне колекције старих новчића које је скупљао цео живот. Ипак, због мајчиног погнутог погледа и њене, већ годинама исте кућне хаљине у којој је била, оћутао сам. Знао сам да је моје школовање скупо, али ми је свеједно  цена продаје наше прошлости, била превелика.
            „Зло је време, сине... Важно је да се ти  ишколујеш, да успеш у том белом свету, а за старине не брини, не жали за њима“, мрмљала је.
            Успео сам. Вољом судбине, или сопственом, постао сам један од најбољих стручњака у својој области, зарађивао све боље, добијао све веће послове, одлазио на рад у иностранство, доносио  кући коју сам био стекао много новца, али кад-гпд бих, уморан, долазио с неког од тих путовања, не бих ни у једној од бројних просторија у  великом стану, налазио онај осећај заштићености  који сам имао у детињству, у бакиној и дединој соби. О томе сам ћутао, бојао сам се да ме не би разумео нико, чак ни моја Дарка, са којом никад нисам причао о соби њеног спокојства коју је, извесно, и она имала у детињству, али је никад није помињала на начин на који сам ја о својој мислио. Да ме ипак разуме, схватио сам кад сам је, у данима пред крај њене прве трудноће, одвео у родни  дом. Кад је крочила кроз тамна, црвоточна врата, застала је насред собе, дуго ћутала, а онда се окренула и рекла:
            „ Овде си, значи, ти стекао  мир и сигурност којим ме данас штитиш и којим ћеш и њега да браниш кад наиђу зла времена...“, нежно се помиловала по стомаку.
            Пришао сам и загрлио је . Осетио сам бескрајну љубав и срећу. Осетио сам понос и задовољство. Трудио сам се да у себи поново остим и ону знану  заштићеност за којом сам вапио, али ње није било. Преко Даркиних рамена погледао сам у прадедине очи и тада сам у очима заштитника мог детињства први пут видео стрепњу. Стрепњу да ли ће моћи сачувати свој дом, своју чељад, да ли ће моћи да им пружи мир Стрепњу сличну мојој док сам мислио о том малом бићу које треба да се роди и коме ја морам да отворим нека врата иза којих ће га сачекати спокој.
            Та мисао ми је дала снагу, ону прадедину.
            „Па ти баш личиш н њега!“, узвикнула је моја жена, а ја сам сада знао и због чега.


Тодора Шкоро
_______________________
            

2 коментара:

  1. Priča je sjajna, a sad se pokreni i kreni sa pisanjem TODORA ŠKORO PRESS - nije imperativ prosto molba čitaoca za novim viđenima i komentarima. Naravno javi kad krene prvi post da ne "pecarim". Pozdrav uz iskrenu želju i nadu da novi blog startuje za koji dan...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Alex, hvala ti na čitanju i na želji da me čitaš još (i malo "drukčiju"). Ja zaista imam ideju da blog TODORA ŠKORO PRESS bude blog koji bi bio moje viđenje aktuelnih društvenih zbivanja, ali, moram ti priznati da mi se čini da je, više nego ikad, došlo vreme, ne za "viđenje" nego za "čvrsto žmuranje". Nažalost. Javiću, svakako, kad se ohrabrim da "otvorim oči".
      Veliki pozdrav tebi hrabroj koja nikad nisi imala ovakav problem :)

      Избриши