Леже на затегнутом покривачу
Две три мрке мрље на свакој
надланици
и кожа видљиво изборана (осим
кад се стисну
у песницу)
Гледам их већ дуго
Препознајемо се
(тај мали прст што нагло заокреће
према домалом њен је, нема сумње)
Разнежим се (о, колико песама
о мајчиним рукама тад навре)
Потом се нагло умире
Видим нешто би хтеле да дохвате
(можда измакле године)
Онда се склопе (љубе се! моле?)
све док ме мисао о сличности
лагано не убије
(тек тада притиснем звоно
и кад дежурни доктор најзад
дође
загрлим га тим рукама
и испричам му поново причу
о недавно умрлој мајци)
(Тодора Шкоро)
Нема коментара:
Постави коментар