Srkutao je davno ohlađeni čaj od nane i pitao se kako doskočiti sivom i neprijateljskom danu koji mu je ulazio kroz prljava prozorska okna. Da spusti žaluzine, upali lampe i pusti neku ralaksirajuću muziku, nije hteo. Muka mu je bilo od tog, i takvog, varanja stvarnosti. Pogledao je na rasklopljenu pisaću mašinu na stolu, ali ga je pogled na korpu punu zgužvanih papira podsetio na noćašnji nedostatak inspiracije, pa je odbio svaku mogućnost da je sada drukčije. Nije imao nijednu ideju, nijednu gotovu rečenicu u svesti, ili bar jednu reč, za koju bi se uhvatio, a onda bi pisanje krenulo samo od sebe. Znao je da ne bi napisao ništa. Jutros ne.
A hteo je, hteo da doskoči tom sivom danu, neprijateljskom, koji je i sitnom kišom koju je sad slao, pretio da ga uguši. Ne razmišljajući, dograbio je kišnu kabanicu sa čiviluka i izjurio napolje. „Nevolji u susret, pa ćeš je lakše pobediti. Ili će te ona progutati“, smejao se sam sebi, dok mu je oštar, ledeni vetar, bacao igličaste kapi kiše u oči, u usta, čineći da nije ništa video, nego samo osećao hladnoću, sivilo, i poraz. Da, pomislio je, poraz se ovako oseća. Ipak, negde u njemu, neko junačno zrnce ga je teralo napred, vlažnim i klizavim trotoarima, i slušao ga je. Njegov umetnički duh još davno ga je bio naučio da sluša ta zrnca, te nejake, tanane glasove iz sebe, iz kosmosa, ko zna odakle, kako bi mogao da preživi sve sive dane svoga života.
Zaustavio se kraj jednog ulaza sa nadstrešnicom, uočivši u njemu izbočinu od kamena, nešto nalik na klupu, ili žardinjeru, ko bi ga znao, ali na šta je mogao da sedne i nesmetano posmatra, zaštićen od vetra i kiše, prolaznike, nevreme, sivilo i poraz.
Mokre i žurne prilike promicale su kraj njega, svi odreda pognutih glava, pa nije mogao da im vidi lica. Nije ni morao, znao je da su bila namrštena, stisnutih usta, kisela, sa psovkom koja samo što ne izleti. Vonjali su onim jedinstvenim mirisom pokisle vune, nedovoljno čiste, kakvi su bili njihovi kaputi, uglavnom tamnih, ugašenih boja. Poželeo je da vidi jedan, bar jedan žut, ili crven kaput, čini se da bi mu bilo lakše. Nigde ga nije bilo. Kao dobrovoljno, i kao po komandi, svi i sve je utonulo u sivilo. Kao da nikome nije bilo stalo da se tom sivilu odupre, da ga pobedi, kao njemu. Čak su i kišobrani bili tamni. Onih šarenih, dečijih nije bilo, vreme za odlazak u školu je več bilo davno prošlo, pa nigde mališana na ulici nije bilo. Nasmešio se. Da naiđe neki deran, vrteći svoj mali kišobran sa likom Paje Patka i gacajući po baricama iz sve snage, već bi mu izmamio osmeh. Ali, oni su negde tamo, u učionicama šarenih zidova koje ne priznaju sivilo dana odraslih. Detinjstvo ne zna za sivilo, setno je uzdahnuo.
Iako je pasaž u kome je sedeo bio dovoljno širok, prilika koja je gurala ona metalna kolica sa dva točka, natovarena bubnjevima iz veš-mašina, starim akumulatorima i koječime, ipak ga neprijateljski pogleda, zamičuči kraj njega.
„Baš si našao gde ćeš da se odmaraš!“, učini mu se da je čuo mrmljanje iz bezubih, modrih usta.
Ustao je lagano, već proklinjući sebe što ipak nije podvalio ovakvom danu sklapajući žaluzine i slušajući Vivaldija nego mu krenuo u susret da ga pobedi. Premnogo toga je bilo protiv njega, njega jedinog, činilo se, koji je hteo samo osmeh, jedan jedini, ili samo jedan crveni kaput, ili šareni kišobran...
Već je skoro bio zakoračio na klizavi mokri trotoar kad začu nešto iza sebe, tik iza one kamene izbočine na kojoj je do malopre sedeo. Zastade, oslušnu. Tih, jedva čujan zvuk se ponovi. On se saže, zagleda iza kamena, ali u prvom momentu ne vide ništa. Htede ponovo da krene, a onda spazi smotuljak vlažnih dnevnih novinma, razlivenih slova, kako se pomera, a iz njega lagano izviri jedna obla crna glava, sa dva mekana, dugačka uha, a dva okrugla sjajna oka pogledaše ga pravo u oči. Maleno, mekano, crno štene gladalo je u njega, a on, radostan, oseti kako mu se licem, već ukočenim od hladnoće, sivila i poraza, razliva osmeh. Instiktivno, zaštitnički, pruži mu ruku. Maleni ružičasti jezik je bez oklevanja liznu.
Čovek brzo raskopča svoju kišnu kabanicu, i topli angorski džemper ispod nje, napravi nešto kao gnezdo u svojim nedrima, toplim, u kojima je srce kucalo jako, jako. Lagano uhvati životinjicu, začuđen njenom majušnošću i tutnu je pažljivo u pripremljeno sklonište. Sklopi i džemper i kabanicu, ostavljajući malo prostora malenoj vlažnoj njuškici i požuri brzo nazad.
Dok je hitao mokrim ulicama, ništa mu više nije smetalo, nije primećivao ni sivilo, ni iskrivljena modra usta, ni mrke kišobrane. Video je neke druge slike – sebe kako malenog poslušnog psića uči raznim vragolijama, kako ga hrani, baca mu loptu, a ovaj, zahvalan, liže mu ruku, i nos, i oči, i ne da mu da spava, vukući ga za pidžamu u nekim sunčanim jutrima, več na proleće...
„Smajli, zvaću ga Smajli!“, pomislio je, nasmejavši se ovoj svojoj detinjariji, ali svestan da mu to ime baš odgovara. Jer taj maleni stvor, jedini u ovom sivom, poražavajućem danu, izmamio je osmeh na njegovom licu i to ime svakako zaslužuje.
Svratio je usput do pet-šopa, kupio hranu za pse, jednu ogrlicu, najšareniju koju je uočio, tek usput primećujući zbunjeni pogled prodavačice usmeren na njegovo ozareno lice. Dok je hitao uz stepenice, pridržavajući svog novog prijatelja u nedrima kao blago, u sebi je zahvaljivao bogu, Bogu i sudbini, kišnom danu, veličanstvu prirode, svemu čega je mogao da se seti, prosto ne verujući kako mu za sve ove godine njegovog umetničkog samovanja, sličnom dobrovoljnom izgnanstvu iz stvarnog sveta, nije palo na pamet da bi idealno bilo da ima kraj sebe ovakvog prijatelja, uvek. Dani tad ne bi bili nikad sivi, pomislio je.
Dok je razgrtao peševe kabanice i džempera, lecnu ga što ne oseća nikakav pokret. Brzo, ali vrlo pažljivo izvuče malenu toplu priliku iz nedara. Bila je još topla. I još se videlo nešto kao sjaj u crnim nasmejanim očima. Ali se gasilo, neumitno, nepovratno.
Ćovek i Smajli na njegovom dlanu stgli su tek da se oproste nežnim osmehom pre nego što je maleni pas uginuo.
Kroz prozor je i dalje prodirao siv dan, čovekov neprijatelj, ali se on nije obazirao. Imao je sad Smajlija, imao je priču o njemu. I imao je osmeh na licu. Bolan, ali osmeh.
Todora Škoro
Нема коментара:
Постави коментар