СУЗА ПЛИШАНОГ МЕДЕ

„Ја сам твој стриц“, рекао ми је чудним, промуклим гласом док  је грубом руком склањао несташни чуперак са мога чела.

          Погледала сам га неповерљиво. Нисам имала стричеве. Имала сам само тетку код које су ме тата и мама оставили да преноћим док се они не врате са прабакине сахране. Али је тетка некуд морала да оде и оставила ме саму. Тада је дошао он, откључао кућу и сео крај мене на кауч, тврдећи да ми је стриц. Видео је да му нисам поверовала.

          „Добро, нисам ти баш стриц, али ћу ти ускоро бити рођак, кад се оженим твојом тетком, разумеш? А рођаци се воле, је л’ да? Немој да се бојиш...“

          Нисам се бојала, али ми се није свидео његов мирис који сам осетила кад је великом јаком руком почео да ме ушушкава покривачем. Нисам ништа рекла. Само сам зажмурила. Нисам се бунила ни кад ме, умотану у ћебе као кифлу, окренуо према зиду. Само сам желела да што пре заспим. Или да тетка што пре наиђе, а знала сам да неће.  Нисам пустила глас ни кад је легао иза мојих леђа на кревет и дрхтао као да му је много хладно и гласно ми дисао  у врат. Само сам јаче затворила очи и снажније привила свог плишаног меду на груди. Нисам ни покушала да зауставим његову грубу руку која је лутала некуд испод моје пиџаме са цветићима, била је претешка. Стисла сам зубе, нисам ни вриснула, нисам ни пробала да бежим. Кад се умирио, отворила сам очи  и дуго гледала у бели хладни зид пред собом, све док се он није замаглио од сузе која ме дуго голицала у оку  док није са мог склизнула на медин образ.

          Он је још у затвору, већ двадесет година. Није ми постао теча, недуго после те ноћи постао је и убица, задавио је једну девојку из оближњег села. И једну са периферије нашег града. Обе каишем од панталона, и обе отпозади, пошто их је обљубио. Није се ни тетка удала. Ја јесам. Али само Бог зна, и мој Адам, колико му је стрпљења требало са мном. Кревет на коме спавамо измакнут је далеко од зида, насред собе, а он, ако се некад превари да ме, уснулу, снажно загрли слеђа и пољуби ме нежно у врат, сваки пут после тога до зоре ме гледа дрхтаву и уплакану, шћућурену, загледану у зид омалан розе цветовима.

Тодора Шкоро

_________________