ПУТОВАЊЕ

ПУТОВАЊЕ

          Могла је да отпутује било куда. Да побегне од сивила које се пружало са њеног маленог прозора на цео град, обујмивши га и умртвивши до бесмисла, одузевши му сваку лепоту и чар. Изабрала је Египат, мање због пирамида и егзотике, више због сунца које је побегло из њеног прозора, а тако јој недостаје.

          Није оклевала. Спаковала се брзо, жалећи једино што добар део пута има да пређе авионом, што ће јој одузети могућност да види ишта осим пенастих облачака кроз које буду летели, али се ту ништа није могло. Пре него што је кренула, спустила је жалузине, упалила малу лампу на писаћем столу која је бацала топлу светлост на целу собу и пустила тиху музику.  Увек је то чинила полазећи на сва своја путовања.

          Египат је био чаробан, ништа мање од описа у туристичким проспектима које је помно проучила. Бескрајни бели комплекси хотела уређени до најситнијих детаља, тако да ниједна травка у парковима, чинило јој се, није расла по своме, него вођена жељом и руком неког посвећеног архитекте-пејзажисте, ипак је нису фасцинирали. Оно што јесте, што је знала да ће је опчинити јесу бескрајна пешчана пространства пустиње, врелина песка одоздо и сунца одозго које би се сударале чинећи јару негде између, у ваздуху, којој би се предала сва. Зато је једва чекала да из Каира крене локални аутобус према Сахари.

          После добра два сата вожње усудила се да бојажљиво, на лошем енглеском упита возача да стане, али на месту одакле би свуда око њих видели само пустињу, пустињу и небо.

„Желела бих да потпуно осетим врелину сунца у очима и песка под ногама“, промрмљала је збуњено.

Погледао је сажаљиво, а онда климнуо главом.

Док су остали путници гацали по песку и  фотографисали се, она је забацила главу уназад и покушала да упије сву врелину сунца и понесе га назад у своју мрачну, сиву собицу, ако је то могуће. Уживала је тако неколико минута, а онда отворила очи. Около, свуда је светлео сивкасто-жућкасти песак, клизио, као да је жив, под ногама дечурлије која су се у њему играла. Био је врео, могла је то да осети и не додирнувши га, али још није знала колико је био мекан под стопалима, како их нежно милује и голица, као да их умива. Сагла се и заграбила шаку песка, па пустила да јој дуго, дуго клизи међу прстима. А онда је то исто учинила и другом руком, уживајући затворених очију. Кад их је отворила, крај ње је стајао тамнопути возач и снебивајући се упитао:

-Желите ли... Можете ли... Ако хоћете, ја ћу вам помоћи...

Погледала га је бесно, пожелела да му одбруси, али... 
Звоно је трже. Помисли да јој се учинило, али се оно огласи поново, снажније, упорније. Кад је стигла  до улазних врата и отворила их, пред њима је стајао њен млади насмејани терапеут који је одмах заћеретао:

-Прича из Венеције вам је одлична, уживао сам… Па ви сте тaмо видели много више него ја који сам у њој стварно био бар пет пута...        

Онда је заћутао, видевши спуштене жалузине и упаљену лампу.

-Прекинуо сам вас, изгледа, на неком путовању. Опростите... - рече.

Онда јој је пришао, она му је на уобичајени начин склопила руке око врата и док ју је пажљиво преносио на кауч, прошапутао је:

          -Хајде, мадам, да мало вежбамо. Да учинимо да једном читам и истиниту причу о лудом тангу који играте са каквим маркантним Аргентинцем  у близини „Плаца Еспања“ у Кордоби, на пример. Али да тада до детаља опишете осећај звецкања својих потпетица. Хоћете?

          Погледала је најпре његово ведро лице, а онда поглед спустила низ своје ноге које су се беживотно клатиле док ју је спуштао на кревет.

          Само се горко насмешила.

Тодора Шкоро