СТРАХ НА СТРАДУНУ ( Једно сећање...)

СТРАХ НА СТРАДУНУ  ( једно сећање...)

            Рана јесен 1990. Зора над Дубровником. Пут од хотела „Империјал“ до Страдуна прелазим брзим ходом, повремено се клизајући о глатке камене степенице што, вијугајући, све одреда воде ка старом делу града који се тек буди. На пола пута застанем да бацим поглед одозго на једну од најлепших панорама, али ме лупање срца и кнедла у грлу гоне даље, те журно настављам. Успоравам тек нашавши се на равнини најлепше улице, са гомилом дневне штампе у рукама. Постајем свесна да је сувише рано, да ћу можда до прве  јутарње кафе морати да чекам док се не отворе неки од бројних кафића, али тад угледам да у башти највеће и најзнаменитије „Градске каване“ већ има гостију. Одахнем, седајући за један од столова.

            „Дупли еспресо и чашу киселе, молим“, кажем.

            „Београђанка?!“, уз подигнуте обрве и једва приметан наклон ме пита конобар.

            „Да, да...“, одговарам, свесна своје нервозе и страха који ми стоји под грлом и не дозвољава ми да будем свесна, рационална и присутна , па тако и не приметих његово благо одмахивање главом док је невољно одлазио по моју поруџбину.

            „Страх је зао слуга, а још гори господар“, однекуд ми паде на памет народна мудрост, мада их нисам волела, нисам се никад њима тешила, а још мање у њима тражила оправдања, али док сам палила цигарету видех како ми  руке дрхте. Погледах на гомилу новина пред собом, на прва издања Политике, Вечерњих новости, Борбе, мог Експреса и на последња Вечерњег листа, Вијесника... Нервозно сам их испретурала, овлаш уочавајући на њиховим првим странама велике наслове који су наговештавали крв и рат. Само сам их одгурнула, жељно сркнувши гутљај одличног еспреса, покушавајући да се смирим. Али, како?! Проклињала сам у себи свог уредника који ми је, дан раније, кад сам се већ спремала да кренем кући, на сто поред писаће машине спустио повратну авионску карту за Дубровник, а на мој упитни поглед само је рекао:

            „Сутра почиње европско првенство. Можеш ти то...Покажи се.

            Остала сам запрепашћена. Зар мени, новинару-почетнику, са тек неколико објављених кратких вести, такав задатак?! Извештавање са важног догађаја, из другог града (не баш више безбедног, али о томе истински нисам мислила), сналажење са проналажењем саговорника, са тајмингом око слања извештаја и суочавање са ко зна још каквим проблемима новинарске професије, а ја, дођавола, нисам знала ни где се налази та проклета дворана и новинарско село из кога треба да се јављам редакцији. Први озбиљни новинарски задатак, а ја седим избезумљена од страха хоћу ли моћи да одговорим том изазову, хоћу ли оправдати уредниково поверење...

            Опет се латим неких новина, насумично изабраних, не бих ли се информисала из пера других колега о манифестацији, али опет немам снаге. Страхови у мени бујају. Од оног хоћу ли стићи да на време пошаљем текст, до потпуно глупавог, хоће ли стенограф бити у редакцији у заказано време или ћу морати да реч по реч текст диктирам секретарици!

            Док се борим са сопственом нервозом примећујем за оближњим столом групицу од неколико младића, нехајних, опуштених. Повремено чујем њихов гласан смех и коментаре на оном препознатљивом, дубровачком говору. Мештани су, наравно. Док палим ко зна коју цигарету заредом, видим једнога од њих (учини ми се да је најплећатији и највиши) како лагано устаје од стола, док  тамо за шанком, конобар престаде да гланца чаше, налакти се на пулт и са изразом крајње радозналости упери поглед на нас. Плећати ми је врло, врло лагано прилазио. Упркос свом свом страху и нервози осетих да то ради намерно, као да прави представу.

            „ Могу ли?“, упита ме однекуд одозго, пружајући руку ка столу.

            „Наравно“, одговорих после краћег оклевања.

            „Могу ли да видим шта ово ср.ње данас објављује?“, додаде.

            Из гомиле новина, држећи их само врховима два прста извуче Политику.

            Осетих како сам прогутала страх. И сварила га, и избацила истовремено. Конобар се већ церио за шанком, а четворица колега дугачког су нетремице пратила представу за мојим столом.

            Из хрпе новина ја непогрешиво извукох Вијесник. Док сам му га лагано пружала, чух свој глас, као да је туђ, како изговара:

            „ А можда би боље било да преслистате ово ср.ње, оно је садржајније...“, рекох.

            Трен или вечност владао је мук, а моја и Дубровчанинова рука лебделе су над столом  Онда се са суседног стола зачу узвик:

            „Браво!...“

            Зачу се и аплауз, а кад се високи, преко сваке мере збуњен, спустио на столицу преко пута мене, видех у његовом погледу дивљење. И мало стида.

            Дозволила сам му да ме части тако што је платио мој еспресо, али сам се на његовом витешком предлогу да ће ми у свему помоћи да се у Дубровнику и на моме извештавању снађем, захвалила. Видела сам га још само једном, у публици, на финалном такмичењу. Махао ми је срдачно.

            Дубровник од тада нисам видела. По мом повратку у Београд почео је ратни пакао.

            „Ти си наш јунак... Како се ниси бојала?“, питао ме је уредник.

            „Јесам, бојала сам се да мој интервју са светским прваком неће стићи на време у редакцију. И да ми се случајно не поткраде нека правописна грешка“.

П.С. Ово није прича. Ово је истинити догађај. Нажалост.

Тодора Шкоро

__________________