ЧЕМУ ПИСАЊЕ? И ЗАШТО? ЕВО ОДГОВОРА...

Зосим Попац , писац 

Дође, тако, сумња, изненада. Опхрве те сасвим, одузме сан, одузме и будност дана, однесе и инспирацију, и самопоуздање, и сваки смисао, и сваку мисао о оправданости писања. Чему писање? Коме и зашто? Вреди ли то уопште? Коме то још треба кад и мени уме да се претвори у муку, у несан, онда кад више не иде лако. А онда, као благодат, стигну неке речи, потресне, искрене, исписане чини ми се, више да олакшају ономе ко их је писао, него да мени угоде. А угодиле су, испуниле душу.
Зосим Попац, смедеревски писац и онколог, кога не познајем лично, кога сам  "срела" на књижевном порталу (који је из неког разлога изабрао да и нека моја дела објављује), а тек потом сазнала да је он и лекар који је мојој мајци спасао живот, изнео је своје утиске о мојој најновијој књизи прича "Умирање срама".
Ево те белешке која је, више од свих добијених награда у последње време, учинила да спознам зашто треба да пишем.
Хвала бескрајно, докторе, књижевниче и човекољупче, Попац!

Одговор: Тодора Шкоро

Дуго је та књига, међу петнаестак других донекле дочитаних, стајала на мом радном столу. Повремено бих је узимао у руке, отварао корице и читао посвету:

"Поштованом Зосиму Попцу,

за сву бригу о животу

оне која је мени живот

дала,

захвална,

Тодора Шкоро,

18.новембра 2011.,

у Београду,

прелиствао је и мирирсао њене странице. Овог лета на тзв. продуженом викенду у Белој Цркви, понесох је, књигу Тодоре Шкоро "Умирање срама", књигу кратких прича, верујући да ми форма такве писаније пружа прилику за опуштено ишчитавање на плажи крај језера. А онда... Под сунцобраном, на лежаљци уз мирну воду језера, почех да је читам. Најпре ме обузе одушевљење сведеношћу и смиреношћу исказа, пронађеном идеалном мером приповедања. Али... На крају прве приче осетих трнце у носу, затегоше се мишићи трбуха. Потрешен наставих да читам. На крају приче "Нана" стадоше рамена да ми се тресу. Запањен реакцијом коју су завршеци прича у мени изазвали, пресамитих се на лежаљци не бих ли скрио јецаје и очи испуњене сузама. Кад сам се смирио реших да наставим читање. Опет се поновило. Најпре ми се зацаклише очи после једне, а на крају приче "Магнолија", не могавши да обуздам дрхтање читавог тела пред ридање, нагло устадох и бацих се у хладну воду језера.

Од тада књигу нисам више отварао пред светом, чак ни у кући међу својима. Читао сам је тек кад бих остајао сам, да могу на миру, без стида да плачем.

http://www.vojvodinacafe.rs/forum/knjizevnost/todora-skoro-13303/strana4.html

________________________________