СУДИЈА

Можда се, за ове две деценије и издала  приљежношћу са којом је, као истражни судија у окружном суду, ислеђивала и кажњавала насилнике над женама, чинећи то бескомпромисно, оштро толико да су је прозвали „Судија Страшна“. Некада, у њиховој провинцији није било таквог насиља, или се оно крило, али су у последње време све чешће почели да јој доводе преступнике који би, бахати, а у суштини фрустрирани и несигурни, пред њу ступали дрско, све док не би, током њеног испитивања са непогрешивим инстинктом, постајали свесни своје кривице. Кривице и казне која их чека. Тада би се некако смањивали, утихнули и једино би блесак мржње у очима, мржње према судији, сведочио о злу у њима.

            „Говори се о томе у суду, знам“, мислила је. „Одавно нагађају да толика моја посвећеност не значи ништа друго него да сам и сама била једном жртва некога од њих...“

            Памтила је, и после двадесет година, црвене старке на његовим ногама које су је грубо притискале уз кестен у градском парку, размичући њене до бола, једном или двапут је чак и шутнувши негде у предео стомака после чега је наступио резак бол, па обамрлост. Није се сећала ничега више. Ничег, осим тих старки које су  потом мирно одшетале низ парк.

            „Њих сигурно нећеш добити!“, рекла је сину кад је хтео да их, као и сви адолесценти, купи. Без објашњења, што је изазвало његов гнев па је процедио:

            „Да имам оца, он би сигурно дозволио да их купим...“

            Није могла да му објасни, ништа сину и није објашњавала, рекла му је да је његов отац погинуо мало пре његовог рођења.  Али је стрепела шта ће једном бити ако сазна, у каквог човека ће се тад преобразити, да ли ће јој веровати... Стрепела је и од  синовљеве природе, плаховите и често бурне, коју није од ње наследио. Али се борила, ни сама не знајући против каквог противника, да њен син израсте у пажљиво и нежно биће, према женском полу поготово, саветовала га, учила, молила... Најгоре од свега је што није знала да ли се ишта од тих њених настојања примило у души те младе, необуздане природе, у том бићу које јој је било све на свету...

            Осетила је нервозу чекајући да јој и тога дана доведу преступника у канцеларију да га испита. Знала је само да је  силована једна девојка, скоро девојчица, негде на периферији, а кад је, окрвављену и блатњаву напасник оставио да ту лежи, покушао је то исто, оборивши другу у градском парку. Тад је наишла полиција, чули су запомагање и буквално га скинули са несрећнице.

            У канцеларију јој уђе старешина суда, смркнут, не гледајући је. Рече:

            „Испитаће га колега Стојановић. Боље је тако...“

            Устала је, бесно прошла крај њега и кренула ка соби у коју су били сместили ухапшеног и из које су јој се полицајци излазећи склањали с пута, избегавајући њен поглед. Кроз полуодшкринута стаклена врата прво је угледала црвене старке, бахато раширене док је он седео у столици. А потом панталоне од џинса и дукс, плави, са великим модерним натписом који је тако добро познавала... Онда је обневидела, али  само трен пре него што се срушила срела се са блеском у очима истоветним њенима и са гневом у њима.... Док је падала губећи свест чула је глас свога сина како, с неописивим миром, изговара:

            „Заслужиле су, све су оне то заслужиле.... И ти си то заслужила! Да се ниси бранила, да си ишта разумела, можда бих ја данас имао оца...“

Тодора Шкоро

_______________