ДИВА

ДИВА

            Ту последњу ноћ филмског фестивала памтиће мала варош заувек. Нежна, скоро провидна, корачала је брзо и лако спуштајући се низ калдрму, газећи цвеће које су јој пред ноге бацале мање или више успеле двојнице, што су цичећи од среће махале, слале пољупце и пружале руке према оној којој су се , као божанству, дивиле, на коју су желеле да личе, коју су желеле бар да дотакну за крај њеног свиленог шала боје лаванде, али их је у томе спречавало обезбеђење које је, одлучно и бескомпромисно, правило зид између њих и Диве. Иза њих, у другом плану, фризура зализаних бриљантином и са брковима оштуцаним на специфичан начин, онако како је то чинио и дивин најновији љубавник, такође филмска звезда, тискали су се највиђенији градски момци, глумећи опуштеност и незаинтересованост, али су се и они, у трену кад је пролазила, пропињали на прсте и гурали газећи једни друге по врховима двобојних, беж-браон рупичастих ципела spectator, тек пристиглих из Париза као модни диктат.

            На другом дрвеном басамку пред улазом у „Српску крчму“  застала је, окренула се, увежбаним покретом махнула усхићеној маси и изговорила:

            „Je t'aime...Votre ville est belle!... Диван град... и ви дивни!“

            О ономе што се потом збивало иза затворених врата старе крчме, одакле су допирали звуци тамбурица, најчешће понављајући песму „Креће се лађа француска“, сведочили су, у сваком кафанском разговору у друштву које иоле држи до себе, годинама. О њеном смеху, изненадном, грленом, о шакама белим и маленим попут голубица, о њеном одушевљењу  кајмаком на црном хлебу и  мрштењу на укус ракије. Али оно што ће се најдуже памтити, што ни Петар Р., тада млади редитељ, никада неће заборавити јесте Дивин неочекивани потез, усред разговора о тенденцијама у светском филму, посебно француском. Организатор тек завршеног фестивала, уживевши се у улогу доброг домаћина, постављао је бројна питања славној глумици, истовремено је  бомбардујући  информацијама о токовима домаће кинематографије нашироко и надугачко на сасвим течном француском док је она са крајњим занимањем посматрала трофејне рогове јелена-капиталца на зиду.

            „И шта бисте ви, madam, тада урадили? Питам вас – шта?“

            Тргла се и погледала га осмехнувши се неодређено. Али је он инсистирао:

            „Шта, шта бисте урадили?“

            Завладао је мук. Францускиња је подигла обрве, лагано устала од стола и, док је прилазила његовом крају, окренула се и преко рамена лежерно добацила:

            „Ово! Ово бих урадила...“

            Затим се сагла, обема маленим шакама обухватила Петрово лице и пољубила га страсно и дуго правим француским  пољупцем.

            Заорио се аплауз, тамбураши су засвирали веселије, домаћин је престао са тирадом о судбини филма, све је постало некако опуштеније, чак су и куварице начас извириле да је виде, једино је Петар, као скамењен, седео добар део вечери за столом. Устао је, причало се потом данима у кафанским разговорима, тек кад је она требало да крене. Кажу, узвратио јој је истом мером, филмски, пришавши и клекнувши пред њом, пољубивши јој руку. Причало се да јој се већ тада заклео на вечну љубав, свашта се причало, а истину је знао само Петар, као што је само он знао како се осећао тада, пред њом на коленима, а и годинама потом, не могавши, а и не желевши да је избаци из главе.

            „Ништа од тога није истина“, оповргавао је касније чаршијска нагађања. „Само сам јој пољубио руку, пожелео срећан пут и тражио дозволу да јој повремено пишем ако ће ми на писма одговарати“, бранио се.

            И писао јој је. На адресу која је стајала на визит-карти. Најпре једно писмо, уљудно, куртоазно, али и са прилично комплимената на њен рачун. Па после месец дана још једно, храбрије или луђе, у коме се усудио да помене чак и њен ватрени пољубац који му је „одузео сан а подарио нову, велику наду и бескрајну чежњу“, како је написао. Постајао је све очајнији кад ни после месец дана никаквог одговора из Париза није било. Безвољног, са главом међу рукама наслоњеним на сто, затекао га је и поштар тада кад је донео њено прво писмо. Забезекнутом писмоноши је тутнуо у руке напојницу велику као пола његове плате, а потом га скоро изгурао из куће како би могао да скаче, игра и пева од среће, љубећи бледожути коверат који је заиста мирисао некако посебно, француски.

            Петар се препородио. Кажу да га је тешко било препознати. Исијавао је толику количину енергије да је глумачка екипа са којом је радио нови кратки играни филм била фасцинирана. Први је долазио на снимања, одлазио касно ноћу, са реквизитерима. Од глумаца је тражио да безброј пута понове неке сцене, поготову оне у којима је главна глумица, све док не би све било савршено. Сви су у екипи увидели сличност  сценарија  са знаном кафанском причом, али нико није имао храбрости да то коментарише наглас, а осим тога та филмска сторија била је збиља интригантна и сви су, а не само Петар,  од тог филма очекивали много. С разлогом, јер  је и побрао све награде на фестивалима у региону те године.

            Међутим, већ код следећег филма постала је  јасна Петрова опседнутост француском Дивом. Покушали су пријатељи да га одговоре, да му некако пажљиво ставе до знања да је урадио добар посао са једним филмом, а да ће бити погубно ако буде правио нешто што ће личити на његов наставак. Није послушао. Продао је кућу, сам све финансирао, са истим жаром долазио на снимања, али  у глумачкој екипи жара више није било. Нико није веровао у тај други филм. Кад га је и критика и публика дочекала на нож, Петар је био тек мало збуњен, никако деморалисан. И даље је зрачио оном истом енергијом, али кад је и трећи пут покушао да окупи глумце и сними нешто што ће „дефинитивно бити добро“, како је говорио, нико од глумаца није пристао на ангажман.

            „Она ме храбри у томе, пише ми  да је сценарио сјајан, да ће филм бити хит“, кажу да се поверио колеги редитељу током једне дуге ноћи  после много испијеног вина.Док је то говорио, имао је скоро лудачки сјај у очима.

            „Стварно ти пише?“, питао га је овај.

            „Стварно, погледај...“ и извадио је из унутрашњег џепа јакне хрпу светложутих коверата који су још увек мирисали.

            „Али она је глумица, шта она зна о филмској причи, о прављењу филма, о режији, дођавола?!“, кажу да је, пошто их је неколико овлаш прочитао, колега редитељ гурнуо писма и бесан устао. Петар је остао да седи за кафанским столом, само је кафане мењао. Виђали би га или како, припит, покушава да неком  продуценту нешто објасни, или како са блаженим изразом чита нека од светложутих писама. Годинама тако. После низа година, кажу да га је онај колега редитељ, кад се вратио у град, затекао у кафани.

            „Пише ли ти још Дива? Још јој верујеш?, питао га је.

            Петар га је погледао угашеним погледом и пружио му бели коверат, откуцан на машини, који није мирисао и у коме је писало како је „...дотадашња секретарица славне глумице која је била задужена за преписку са обожаваоцима добила отказ јер је откривено како је  својој машти превише давала на вољу у том послу, те Вам се извињавамо ако су Ваша осећања нечим повређена јер иза свега што је у тој преписци са Вама било апсолутно не стоји мадам већ њена неодговорна секретарица коју је глумица сменила и одговарајуће казнила...“

            Док се спуштао на столицу до пропалог колеге, редитељ махну конобару:

            „Момче, дај бутељку вина! Само пази да не буде француско...“

           

Тодора Шкоро

________________