уторак, 31. јануар 2012.

ТРАЖИМ




ТРАЖИМ


Има ме
а не знам
у некој речи
изговореној успут
без намере

Кажу да ме има
у мирисима неким
једног пролећа
мени неопрезно
прохујалог

У снеговима давним
у целцу и траговима
остављеним
и окопнелим
ме има

У радостима
нечијим и у тугама
што као бремена
носе они којих се
више и не сећам

Има ме
узгред подељеног
вољом времена
и случаја
а не мојом

Има ме
има у свима
осим у мени
заблуделом


Тодора Шкоро
_______________________

четвртак, 19. јануар 2012.

СУЗА ПЛИШАНОГ МЕДЕ


„Ја сам твој стриц“, рекао ми је чудним, промуклим гласом док  је грубом руком склањао несташни чуперак са мога чела.
          Погледала сам га неповерљиво. Нисам имала стричеве. Имала сам само тетку код које су ме тата и мама оставили да преноћим док се они не врате са прабакине сахране. Али је тетка некуд морала да оде и оставила ме саму. Тада је дошао он, откључао кућу и сео крај мене на кауч, тврдећи да ми је стриц. Видео је да му нисам поверовала.
          „Добро, нисам ти баш стриц, али ћу ти ускоро бити рођак, кад се оженим твојом тетком, разумеш? А рођаци се воле, је л’ да? Немој да се бојиш...“
          Нисам се бојала, али ми се није свидео његов мирис који сам осетила кад је великом јаком руком почео да ме ушушкава покривачем. Нисам ништа рекла. Само сам зажмурила. Нисам се бунила ни кад ме, умотану у ћебе као кифлу, окренуо према зиду. Само сам желела да што пре заспим. Или да тетка што пре наиђе, а знала сам да неће.  Нисам пустила глас ни кад је легао иза мојих леђа на кревет и дрхтао као да му је много хладно и гласно ми дисао  у врат. Само сам јаче затворила очи и снажније привила свог плишаног меду на груди. Нисам ни покушала да зауставим његову грубу руку која је лутала некуд испод моје пиџаме са цветићима, била је претешка. Стисла сам зубе, нисам ни вриснула, нисам ни пробала да бежим. Кад се умирио, отворила сам очи  и дуго гледала у бели хладни зид пред собом, све док се он није замаглио од сузе која ме дуго голицала у оку  док није са мог склизнула на медин образ.
          Он је још у затвору, већ двадесет година. Није ми постао теча, недуго после те ноћи постао је и убица, задавио је једну девојку из оближњег села. И једну са периферије нашег града. Обе каишем од панталона, и обе отпозади, пошто их је обљубио. Није се ни тетка удала. Ја јесам. Али само Бог зна, и мој Адам, колико му је стрпљења требало са мном. Кревет на коме спавамо измакнут је далеко од зида, насред собе, а он, ако се некад превари да ме, уснулу, снажно загрли слеђа и пољуби ме нежно у врат, сваки пут после тога до зоре ме гледа дрхтаву и уплакану, шћућурену, загледану у зид омалан розе цветовима.


Тодора Шкоро
_________________

уторак, 17. јануар 2012.

ПУТОВАЊЕ


ПУТОВАЊЕ


          Могла је да отпутује било куда. Да побегне од сивила које се пружало са њеног маленог прозора на цео град, обујмивши га и умртвивши до бесмисла, одузевши му сваку лепоту и чар. Изабрала је Египат, мање због пирамида и егзотике, више због сунца које је побегло из њеног прозора, а тако јој недостаје.
          Није оклевала. Спаковала се брзо, жалећи једино што добар део пута има да пређе авионом, што ће јој одузети могућност да види ишта осим пенастих облачака кроз које буду летели, али се ту ништа није могло. Пре него што је кренула, спустила је жалузине, упалила малу лампу на писаћем столу која је бацала топлу светлост на целу собу и пустила тиху музику.  Увек је то чинила полазећи на сва своја путовања.
          Египат је био чаробан, ништа мање од описа у туристичким проспектима које је помно проучила. Бескрајни бели комплекси хотела уређени до најситнијих детаља, тако да ниједна травка у парковима, чинило јој се, није расла по своме, него вођена жељом и руком неког посвећеног архитекте-пејзажисте, ипак је нису фасцинирали. Оно што јесте, што је знала да ће је опчинити јесу бескрајна пешчана пространства пустиње, врелина песка одоздо и сунца одозго које би се сударале чинећи јару негде између, у ваздуху, којој би се предала сва. Зато је једва чекала да из Каира крене локални аутобус према Сахари.
          После добра два сата вожње усудила се да бојажљиво, на лошем енглеском упита возача да стане, али на месту одакле би свуда око њих видели само пустињу, пустињу и небо.
„Желела бих да потпуно осетим врелину сунца у очима и песка под ногама“, промрмљала је збуњено.
Погледао је сажаљиво, а онда климнуо главом.
Док су остали путници гацали по песку и  фотографисали се, она је забацила главу уназад и покушала да упије сву врелину сунца и понесе га назад у своју мрачну, сиву собицу, ако је то могуће. Уживала је тако неколико минута, а онда отворила очи. Около, свуда је светлео сивкасто-жућкасти песак, клизио, као да је жив, под ногама дечурлије која су се у њему играла. Био је врео, могла је то да осети и не додирнувши га, али још није знала колико је био мекан под стопалима, како их нежно милује и голица, као да их умива. Сагла се и заграбила шаку песка, па пустила да јој дуго, дуго клизи међу прстима. А онда је то исто учинила и другом руком, уживајући затворених очију. Кад их је отворила, крај ње је стајао тамнопути возач и снебивајући се упитао:
-Желите ли... Можете ли... Ако хоћете, ја ћу вам помоћи...
Погледала га је бесно, пожелела да му одбруси, али... 
Звоно је трже. Помисли да јој се учинило, али се оно огласи поново, снажније, упорније. Кад је стигла  до улазних врата и отворила их, пред њима је стајао њен млади насмејани терапеут који је одмах заћеретао:
-Прича из Венеције вам је одлична, уживао сам… Па ви сте тaмо видели много више него ја који сам у њој стварно био бар пет пута...        
Онда је заћутао, видевши спуштене жалузине и упаљену лампу.
-Прекинуо сам вас, изгледа, на неком путовању. Опростите... - рече.
Онда јој је пришао, она му је на уобичајени начин склопила руке око врата и док ју је пажљиво преносио на кауч, прошапутао је:
          -Хајде, мадам, да мало вежбамо. Да учинимо да једном читам и истиниту причу о лудом тангу који играте са каквим маркантним Аргентинцем  у близини „Плаца Еспања“ у Кордоби, на пример. Али да тада до детаља опишете осећај звецкања својих потпетица. Хоћете?
          Погледала је најпре његово ведро лице, а онда поглед спустила низ своје ноге које су се беживотно клатиле док ју је спуштао на кревет.
          Само се горко насмешила.


Тодора Шкоро











понедељак, 16. јануар 2012.

"ПИСАЦ"




„ПИСАЦ“




          Имао је капут од твида и капу необичног облика од истог материјала сиве боје. Око врата црвени вунени шал омотан два пута, сребрнасту браду и бркове, врло уредно оштуцане, и црне наочари, потпуно непровидне, попут оних какве носе слепи. Учинио јој се познат док је теглио на рамену препуну торбу од телећег бокса из које је, приближавајући се сваком столу у кафани где су људи већ довршавали вечеру, вадио, као унапред припремљене, комплете од по десетак танушних књига, стављао их на крај стола и уз врло благи наклон изговарао:
          „Моје су. Пишем и објављујем већ двадесет година. Погледајте их... Нису ни скупе, тек сто динара...“ Кад би сусрео збуњен и неодлучан поглед, додавао би:
          „Ако имате, у реду је, ако немате, узмите их на поклон.“
          И одлазио би до суседног стола, понављајући причу.
          „Боже, ово је тако тужно“, рече жена.
          Мушкарац узе једну од књига, овлаш је прегледа и рече:
          „Тешка времена, да... Али се некако мора зарађивати.“
          „О каквој заради говориш, побогу! Па сто динара за књигу није довољно да покрије ни трошкове штампе! А он каже чак и да их поклања, онима који не плате... Баш чудак, зар не?“
          „То је трик, драга моја, да би сви купили, и платили. А кад пожелиш да их купиш, већ ће рећи да је само једна по тој цени, друге су скупље, оне боље, оне тек објављене, и на крају ће, док се ти освестиш, он већ бити на добитку, а ти са пуним рукама непотребних књига сумњивог квалитета...Трик, кажем ти, хоћеш да видиш?“
          Али кад су се окренули да потраже чудног писца, њега већ више није било у кафани, а на свим столовима, као и на њиховом, остале су да леже његове књиге.Нису их понели излазећи. Он је то предложио, али је она, скоро поцрвеневши од неког чудног стида и нелагоде, то одбила.
          „Осећала бих се као лопов, немој...“
          И сама је била писац. Док су се спуштали према здању Културног центра у коме се организовала промоција нове збирке поезије једног од водећих песника, размишљала је о чудном писцу. О томе да га извесно силна љубав према писању наводи да оваквим начином  буде на финансијском губитку који није мали. Или је то можда чинила жеља за славом, тако својствена писцима, а коју су они спремни да увек наглас порекну, мислила је. Или можда неки његов лични бунт, ко зна, мало је, заправо нимало знала о њему да би то могла да разлучи, па јој на моменат би жао што није покупила остављене књиге за стола. Кад би их прочитала, знала би више о мотивима њиховог творца, овако може само да нагађа.
          Песничка промоција је била веома посећена. У дну подијума млад момак је пребирао по жицама гитаре неку мелодију правећи угодан штимунг, али су лица тројице критичара који су, један за другим, прилично једнолично изговорили своје процене нових стихова, одавала  неку досаду. Једино је аутор сам, читајући своје песме, гестикулирао јако, ходао по бини, заустављао се код драмских пауза, све то чинећи тако да лицем буде окренут према камери, постављеној на стативу са стране. После сваке прочитане песме чуо би се млак аплауз, као да ни остали присутни, као ни жена, нису били одушевљени поезијом која се чула, херметичном, прилично неразумљивом, или уопште неразумљивом, али која је била последњих година у моди.
          Улазна врата сале отворише се и жена виде чудног писца како уђе и стаде са стране, јер места за седење више није било. Трже се. Није се изненадила што га види, али је нелагода поново обузе при помисли да би је могао препознати и она се окрете на другу страну, трудећи се да се фокусира на сцену и на стихове које и даље није разумела, нити их осећала.
          Код једне подуже песме коју је аутор беседио са посебним надахнућем, у моменту кад је направио прилично дугу драмску паузу у рецитовању, зачу се:
          „Ово је ђубре!“.
          Са бине се чуше још два стиха, без паузе.
          „Ово је ђубре!“, чу се, сад гласније. „Ово није поезија, ово није ништа!“
          Ретки посетиоци са бокова гледалишта окренуше се према чудном писцу који је стајао у изазивачком ставу и понављао већ речено, сад опет мало тише. Остали у публици дубоко погнуше главе, од стида. Непријатност је трајала, чинило се, бескрајно дуго. Тада жена виде да писцу лагано, али одлучно прилази организатор књижевних трибина Културног центра и нешто му тихо прошапута на уво, па се окрете и оде. Жена се уплаши како ће инцидент да потраје, јер бунтовни писац је остао на свом месту, нико га није избацио, а и ко би, установе културе још нису стигле дотле да ангажују избациваче. Гледајући у своје руке на крилу, већ се молила да се све добро заврши, да се чудак дозове памети и оде.
          И отишао је, ускоро, затворивши прегласно врата за собом и мрмљајући и даље како је „то ђубре...“.
          На коктелу после промоције било јој је чудно што  нико није поменуо инцидент. Кад је упитала свог издавача који се ту задесио о чудаку, овај је био изненађен њеним незнањем.
          „Па, то је Аврам Милорадовић, син познатог писца, како не знате?! Од оца је наследио тај шал и наочари које не скида, као и велики новац који немилице троши, али нажалост - не и његов таленат... Пише и објављује о свом трошку, дели около своје књиге које нико не чита и не купује, јер и не вреде пет пара. И направи понекад овакав инцидент, киван на све. Али га цео град толерише, због покојног оца... Како то нисте знали?“
          Жена тад схвати одакле јој се чудак чинио познат. Уз слике човека са таквим шалом и наочарима у читанкама је расла, због њега заволела књижевност, због њега почела да пише. Због оца тог чудног писца који није имао среће да наследи оно највредније.



Тодора Шкоро
______________________

понедељак, 09. јануар 2012.

Бесмртност?




Бесмртност?


корачам
сан по сан
животом

судбине
бат по бат
сневам

тај пут
краја нема
слутим

а  ипак
стрепим од
 времена


Тодора Шкоро
__________________________



петак, 06. јануар 2012.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!



Свим православним верницима желим срећан Бадњи дан и Божић - Христос се роди!

четвртак, 05. јануар 2012.

Жена




ЖЕНА


у лењости  свитања
нуди се дану без отпора
поданица мéнā  космоса
гипка и савитљива
 играчка ветрова
  невидљива
до трена
 кад је у нечију збиљу
обликује васиона
па  опет постаје пркосна
својеглава
уверена да живот није сан
уверена да је има
пробуђена


Тодора Шкоро
______________________

(илустрација: слика Јелене Стојковић-Мирић)