ОРЛОВЕ КАНЏЕ
„Тај цвет ми ноћима не да мира“, каже ми комшија
сликар с којим повремено попијем кафу или одгледам утакмицу, али ретко говоримо
о његовим сликама. Устаје и доноси ми прекривени штафелај, стргне плахту једном
потезом и преда мном се укаже призор бескрајног плавог неба, мора под њим и
сићушног брода негде на хоризонту.
Ћутим, збуњен. „Видиш“, каже, „Ннисам успео да ухватим сву мистериозност тог
раскошног цвета. Уосталом, то је давно изумрли цвет, па нико неће ни
приметити...“, брзо је покрива док се оглашава звоно на вратима. Седа старица
са бисерном огрлицом и сатенском током нешто му тихо говори. „А, да,
желите да купите ону са рањеним орлом...“ Старица заклима. Он доноси слику
великог формата на којој је представљен огромни цвет дугиних боја и пружа јој.
„Смрт“, говори старица. „Сјајно сте ухватили страхоту умирања у погледу овог
величанственог орла“, каже гледајући у слику. Док трља добијене новчанице о
браду куцамо се маленим порцуланским тањирићима у које он долива још вискија.„Ко
каже да од уметности не може да се живи?!“, узвикује, радостан као дете.
УТЕХА
„Мама, ја сам“
„А ти си, мила... Знаш, опет је несташица оног мог лека за притисак...“
„Хтела бих да ти кажем нешто, мама...“
„...А онај за остеопорозу поскупео ђаволски...“
„Али да се не секираш...“
„...Колена ме све више боле...“
„Мама, ja ...“
„...И врти ми се у глави све чешће...“
„Знаш, мама...“
„...А ни ти не свраћаш да ме обиђеш. Као да немам ћерку...“
„Имам рак, мама. Умрећу“
Ћутање, тек неколико секунди
„Нећеш, не умире се тако лако. Видиш како се ја мучим...“
Млада жена спушта слушалицу и зарања главу у шаке.
Тодора Шкоро
______________
Нема коментара:
Постави коментар