O tome šta sve (ni)je postigao jedan govor za koji su svi čuli. O savetima u nedoba. O sjaju u prljavim
vremenima...
U novoj kolumni na Konkursima regiona...
Kolumna
Todore Škoro: Rajna i svi mi
Više nego u dosadašnjim, iskoristiću
privilegiju kolumne da o jednom događaju govorim iz sasvim određenog ugla i iz
tog ugla taj događaj i procenjujem.
A događaj, evo već čitavog meseca,
jeste famozni govor profesorke Rajne Dragićević izrečen diplomcima Filološkog
fakulteta, kao savet za stvarni život u
koji treba da zakorače.
Neću pisati o tome je li ili nije
profesorka (ne)pravedno prozvala svoje kolege profesore i čitav obrazovni i
društveni sistem. Neću se mnogo zadržavati ni na njenom poređenju po
različitosti njenih svršenih studenata sa raznim starletama, pevaljkama,
kvazi-menadžerima i kvazi-intelektualcima uopšte. Reći ću samo da je ovo drugo
bilo krajnje neprimereno i za onoga ko to govori i onome kome se to govori.
Neobičan, dakle - ponešto ili
previše emotivan govor, namenjen prevashodno za „internu“ upotrebu - postao je
preko noći top-tema internet-društvenih mreža i elektronskih medija. Podigao
prašinu zbog rečenih profesorkinih kritika, a opet stekao bezbroj lajkova i
šerovanja zbog njenih, skoro majčinskih saveta svojim studentima...
I kad sam ga prvi put pročitala,
odmah po objavljivanju, i uočila već istogа
dana ogromno interesovanje za pomenuti tekst, ostala sam zbunjena, mnogostruko.
Kasnije, skoro čitav mesec, koliko se o tom govoru pisalo i raspravljalo, moja
zbunjenost nije jenjavala, sve do danas.
A ostala sam zbunjena sledećim:
-
Da li je moguće da je u našem društvu
ovakav govor toliko retka pojava da se njemu ima diviti ili o njemu raspravljati
cela nacija danima?
-
Da li je moguće da ovakav govor koji bi
se, u najkraćem, mogao sažeti u jednu profesorkinu rečenicu upućenu studentima,
a koja bi glasila „Budite dobri ljudi!“ treba da bude izrečen već formiranim,
iškolovanim mladim ljudima i to kao da je to nešto što čuju prvi put? Umesto mnogo ranije, i
mnogo puta ranije.
-
Da li je moguće da je ceo sistem, kako
profesorka kaže, toliko u blatu, pa njeni svršeni studenti, a i sam njen govor
spadaju u elitne vrednosti? A ne bi trebalo. Oni su samo obični svršeni
studenti, a njen govor tek uobičajeni ljudski gest pedagoga kome je očito bila
sklona i tokom školovanja svojih studenata, a ne samo na kraju. Za razliku od
drugih kolega-profesora, izgleda. Nažalost.
Sve
vreme dok se dešavala euforija oko Rajninog govora, prisećala sam o reči svoje dve bake, upućivanim mi još
od momenta od kada sam počela da razumem svet. Mislila sam o rečima svog prvog
učitelja, svojih nastavnika u osnovnoj školi, zatim svojih dobrih komšija,
svoje starije braće i sestara i njihovih drugova. I prepoznavala te Rajnine
reči u rečima svih njih. Naročito one da dileme između materjalnih i duhovnih
vrednosti ne sme da bude. I da biti pošten i dobar čovek nema alternativu u
životu. Sve to što je profesorka rekla, imalo se tim istim mladim ljudima reći
mnogo, mnogo ranije, a ne na kraju školovanja, kad oni imaju već dvadeset i
tri-četiri godine i kad bi ovakvi saveti
tada, trebalo da im zvuče čak i uvredljivo.
Moju
generaciju bi sličan govor profesora Vladete Jankovića ili pokojnog Nikole
Miloševića, na primer – uvredio. Jer se podrazumevalo da smo tim stvarima već mnogo
ranije bili podučeni. A današnje
generacije? Njih izgleda nije imao ko da
poduči, pa im je govor Rajne Dragićević dobrodošao.
Ali, čak
ni svi studenti nemaju Rajnu.
Ne znam
da li su imali bake, majke, učitelje, dobre komšije...
Izgleda
da nisu i to je ono što je strašno. Jer,
jedna Rajna neće moći da promeni sve(t)
_________________________.
