ТРАГОМ КОЈИМ
Сад разумем Исаче
твоје прозоре зором отворене
и твоје тихе речи како су тужна предграђа
у свитање
Блато се овде никад не суши, говорио си
и свака рђа у њему остави траг дубок као рана
да и остало звериње намами на грех
Знам Исаче
да било је дана кад си пожелео да затвориш
своје раскриљене руке као прозоре
и кроз облаке фабричког дима спустиш се пругом
бројећи прагове
све док те неки воз не сустигне или те нека
очајна а лепа жена остављена
својим разапетим телом преко шина не пресретне
и покаже ти границе
Верујем Исаче
да су те мамиле планине изнад града
кад више ниси могао међу људима човека
да препознаш
И да би и вуку тада радије био брат
јер вукови браћу не убијају а тебе су твоја
убила и уробу ти разнела
да цела махала на крв мирише
вековима
Тешко је, знам, Исаче
да док се корак сан и поглед крати
веровати у неке лепе далеке хоризонте
У сунце што надире кроз прозоре зором
раскриљене низашта
осим да у грудима заболи јако
и да се негде неком далеком као мени
дрхтавом руком напише
како су бескрајно тужна предграђа
у свитање.
Тодора Шкоро
Нема коментара:
Постави коментар