ТИХАН
Није ми било до хране.
Нисам је ни погледао кад ми је чувар, тачно у минут до два донео. Заточен сам
већ три недеље. Гладујем, ћутим и углавном лежим у углу.За разлику од других,
ја сам одмах схватио да је слобода заувек изгубљена, да ћемо сви ми, кад једном
изађемо одавде, додуше опет гледати ведро плаво небо, трчати по киши, а они
најсрећнији ће можда чак путовати и у егзотичне крајеве, али да никад, али баш
никад више нећемо бити заиста слободни.
Са гнушањем сам зато
гледао шта раде остали који то нису схватили. Гледао сам како се само упињу,
увијају, пренемажу глумом достојном оскара не би ли показали како су добри,
како племенити, како дивни могу да буду, пред онима који су их редом, како
каква психолошка комисија, загледали, процењивали... А у очима тих мојих сапатника горела је нада
да ће успети да „процењиваче“ преваре, да им се умиле, како би им ови
обезбедили слободу...
Слободу?! Хеј, каква
би то тужна слобода била... Да, били
бисмо напољу, али би то кретање било ограничено, обеди би били можда обилнији,
али строго у исто време, а хигијена, па хигијена би тек била терор! Овде бар не
морам да се купам... И чему онда да се за такву слободу борим? Нећу! Изабрао сам да лежим у свом ћошку, да
углавном гладујем и да, што је најважније не глумим будалу пред „онима“ не би
ли се смиловали. Шта од тога има Дон који је јуче ослобођен? Данас извесно
проклиње дан кад су га одавде извели, јер тамо мора да испуњава милион глупавих
наређења дневно, да слуша понижавајуће разговоре о свом сексуалном животу, да
буде на услузи свима около... Не, не и не! Нећу то макар заувек остао у овим
зидинама...
А онда је, уместо да
као и сви други, крај мене затвореног прође незаинтаресовано, застао један
човек. Погледао сам га испод ока и брзо скренуо поглед очекујући да оде.
„Желим овога. Како се
зове?“, рече човек гледајући ме..
„Тихан“, рече чувар
азила. „То је најтужнији пас кога смо икад имали. Али, уверен сам да ће вам
бити одан пријатељ...“
(Тодора Шкоро)
Нема коментара:
Постави коментар