НАСЛЕЂЕ (две прозне минијатуре)

НАСЛЕЂЕ

Не знам више како је изгледао, ни какав му је био гуњ, а ни чибук који је по ваздан пушио Сећам се само мелодије коју је у сумрак свирао на црној окарини седећи на кућном прагу.

Увек кад пожелим да чујем ту песму узмем у руке глинену успомену, загледам је и дуго уживам ћутећи, све док ми је не истргне мој мали унук и зачикујући ме упита хоћу ли икад научити да свирам на њој.

„Она свира сама, сине, чућеш и ти то једном“, кажем.

ПЕСМА

  

            Кад су кућа и двориште почели да се пуне ћутљивим, озбиљним људима, сакрила се иза старог ормара у шупи. Почела је тихо да пева.  Дрхтала су јој рамена, али није престајала да пева, све песме које је била научила. Кад би се споља зачуо жамор, подизала би глас и певала гласније. А кад је тај снажни баритон запевао испред куће и надјачао је, стисла је уши рукама. Али је певала и даље.

            Пронашла ју је бака, тек увече, кад су се већ сви били вратили са гробља. Загрлила је снажно и привила на своју црну блузу од грубе вуне која је мирисала много друкчије од мамине. На земљу и свеће. Тек тада је заплакала.

(Тодора Шкоро)