Нова, октобарска колумна на Конкурсима региона...
Колумна Тодоре Шкоро: Није исто
Једва да је имала пет
или шест година. У једној руци држала је кесу кроз коју су се назирале
сликовнице, а другом је покушавала да мајку повуче за рукав негде назад. И плакала је, а сузе су се, необрисане,
сушиле на руменим образима.
„Како си могла да
заборавиш да ми купиш те бајке?“, питала је, по ко зна који пут, и молила:
„Хајде да се вратимо...“.
„Купићемо их у било
којој књижари, данас или сутра, мила. Нећемо се враћати. То је исто...“
„Није исто! Није...“,
понављала је ридајући док су улазиле у трамвај који их је испред зграде сајма повезао некуд према
центру града.
Није исто.
У праву је та
крупноока принцеза коју сам прошле године срела враћајући се са Београдског
сајма књига и коју нећу можда и ове године срести, али која ће, уверена сам, тамо бити и ове, и свих наредних година, на
месту где се недељу дана слави књига, писци, читаоци. И није исто, кажем и ја.
Сајам је нешто сасвим различито.
Данашњи, и наредних
седам дана, враћају ми веру, помало нарушену током године, да ће књига, она на
папиру, упркос свим технолошким чудима која се брзином светлости рађају,
опстати. И да, кад се организатори, по затварању сајамских капија похвале
посетом од неколико стотина хиљада, смем да верујем да ће се књиге још читати.
И да, у тих седам-осам дана, осим оних који су стотинама километара далеко,
нема никога ко неће бар на један дан, бар на једно поподне отићи на то славље
књизи у част. Макар и да би се тамо видео са школским другом из гимназије после
много година, није важно. Важно је да ће то да буде на сајму књига, а не у
кафани. И понеће свако од њих, под мишком или у кеси, бар једну или две књиге.
Он, или неко у кући ће их током јесени већ прочитати. И то ме неизмерно радује.
Не желим да у овим
празничним данима који следе будем малициозна и говорим о томе како су нам се
књижевне вредности мало претумбале, па се највећа пажња (бука) ствара око
нечега што књижевност није. Ни то не мора да буде важно. Свака књига има свог
читаоца, па и те и такве књиге имају своје. Опет кажем, важно је што ће се,
између свих места, можда забавнијих, изабрати баш сајам. А не кафић или улица,
на пример.
И није важно што ћете,
у главној сајамској хали најпре уочити штандове оних који су постали моћни менаџери књиге, који су од издаваштва
направили бизнис где се, извесно,
велики новац сабира, судећи бар по
импозантним кулама и дворцима на које им штандови личе. И ту је, по правилу,
највећа гужва. Ту, где је свакодневно неки вашар, нека предства, где данас свој
бестселер потписује естрадна звезда, сутра пропали политичар, или већ неко
трећи. И није важно што све то заједно може да заличи на циркус, што се може
догодити да у стисци и у гунгули, док се чека да тв-звезда потпише своју провокативну биографију, многи у том
реду нагазе или гурну старог седог господина који помно прегледа књиге код
издавача преко пута, а да у њему не препознају нашег најпознатијег писца. Није
важно. Извиниће му се ако су га очепили, он ће им се благо насмешити и свако ће
наставити својим путем.
Волим сајамску блискост и непосредност, какве нема
током године у књижарама. или на књижевним промоцијама. На сајму, довољно је
само да помислите на свог омиљеног писца и – срешћете га. Можете и да му
приђете, упитате га за здравље, дате да вам потпише књигу, сазнате шта ново
пише. Одговориће вам љубазно као да се годинама знате.
Зато је у праву моја
јунакиња с почетка приче. Није исто. На сајму се осећа та дивна, божанствена
веза – између писаца, читалаца и књиге. Све друго није важно. Па чак ни она, да
ли деградирајућа, или не знам већ како да назовем ту појаву на излазу, код
сајамске капије, кад, све вичући попут колпортера (који другим данима то
заправо и јесу), неки млади људи читаоцима
нуде, уз купљени примерак једних дневних новина, књигу по избору. А избор није
незнатан, има ту свачега. Па ако је преостало педесетак динара у новчанику,
купи се и та књига, уз новине гратис (или беше обрнуто) и понесе се кући.
Прочитаће већ неко ако не ви. Или ће чему другом користити. Дуга је зима.
Зато није исто,
мислим, и , да могу, изљубила бих ону принцезу с почетка приче у оне две сузице
на образима. За њу се не бојим, зна она на коју ће страну. А остали? Свакоме по
вољи. Важно је да се на сајам књига оде. И купи се књига Елис Манро, Кортасара,
Албахарија или Мирјане Павловић, на пример. Ја, наиме, волим добре приче. И
бајке, свакако бајке. Још верујем у њих.
__________________
Нема коментара:
Постави коментар