ОДЗИВ

ОДЗИВ

Стала је и нагло се окренула, убеђена како је чула да неко довикује њено име.

Човек са шеширом и у широкој кишној кабаници ишао је за њом, али тек на неких педесетак метара, тешко да би га могла чути и да је то био он. Али никога другог у близини није било. Ослушкивала је. Чула је само снажно ритмично добовање кише о свој расклопљени велики кишобран и није могла да призна себи да јој се учинило. Човек је сад био близу, могла је да му, испод широког обода, назре читав доњи део лица. Био је риђ, видела је то по реткој свиленкастој бради. Осврнула се наоколо. Улица је била пуста и мрачна. Док је слушала како јој срце убрзано лупа, кренула је према њему. Давно још била је научила да је боље кад се страху крене у сусрет.

„Звали сте ме?, упита га кад је стала пред њега, скоро изазивачки.

Подигао је поглед и насмешио јој се неизмерно благим плавим очима. Видела је да му испод шешира по раменима пада дуга светла коса. И да је, упркос киши и хладноћи, бос.

„Не. Не још...“, рече јој само.

Тресак иза њених леђа натерао ју је да се муњевито окрене. Столетно стабло старог, већ давно натрулог храста, лежало је на стази којом је требало да прође. Гледала је у размрскану клупу под деблом, са ужасом замишљајући како је то могла да буде она.

Окренула се да се захвали нехотичном спасиоцу, али њега више није било. Само је на месту где је до малочас био, остао траг босих стопала.

(Тодора Шкоро)