КАД ЏЕМПЕРИ ПРЕСТАНУ ДА ГРЛЕ
Тешко је поверовати да је наша тачка ослонца, али и сукоба,
неразумевања, хистеричних свађа (у којима бих додуше само ја бивала хистерична,
он је апсолутно смирено покушавао да ми објасни),
а које би нужно, и увек, водиле преко мог тихог ридања на његовом рамену, до заграљаја
и помирења, те тако до новог-старог, још чвршћег ослонца нашег заједништва - дакле тешко је поверовати
да је све то бивало због начина паковања његових џемпера и дуксева. Он их је, мимо
читавог света, и мимо свих правила, паковао наопако, слагао их је са рукавима прекрштеним
напред, затим пресавијао и уредно ређао у ормар.
Први пут сам ту његову
нелогичност уочила на нашем младалачком
заједничком викенд-путовању на планину, где сам, спремајући наше ствари на крају викенда,
уз смешак препаковала џемпере које је он већ био сложио по своме. Није се бунио,
само је рекао:
„Ја тако увек пакујем.“
И наставио је и даље да
их тако слаже, кад с посла или с тренинга дође кући, упркос моме негодовању,
упркос сузама до којих ме је касније у нашем браку доводило ко зна шта, а повод
за њих бих проналазила у наопако сложеној гардероби.
„Ти си као дете које увек
обује леву ципелу на десну ногу и обрнуто, и никад не погреши“, говорила бих кад
сам бивала добре воље, покушавајући да исправим ту његову упорно понављану грешку,
због које сам, руку на срце, понекад имала и користи. Јер, само један поглед у ормар
казивао ми је да су они одевни предмети који су наопако сложени, а смештени међу
чисте, заправо већ коришћени и спремни за прање.
„Бар покушај“, чикала бих
га.
„Не могу“, одговарао је.
„Зар се већ ниси помирила с тим?“
Помирила се јесам, али
ми је остајало нејасно зашто то чини, а онда ми је једном приликом објаснио да паковање
дуксева онако како то цео свет ради њега растужује, подсећају га, рекао је, тако
сложени, на људе који су ставили руке иза леђа, па се дуре, љуте, или, још горе,
као да им је одузета слобода, да су везани, заробљени...
„А на шта подсећају твоји
обрнуто сложени?“, питала сам очекујући да неће имати ваљан одговор у одбрану своје
навике. Преварила сам се.
„Моји подсећају на неког
ко грли, рукавима склопљеним напред, и то ме умирује. Или, ако баш хоћеш, на некога
ко моли, што подједнако буди спокој.“
Тог момента сам одустала,
признавши себи да његови џемпери који грле свакако имају предност у односу на моје
који се љуте или су спутани и никада више, а прошло је много година од тада, нисам
му замерала на чудној навици, мислећи ипак како је крајње необично, многима би било
и уврнуто, имати у свом браку, у своме заједништву такву једну тајну, такав један
ритуал који је само ваш, где се препознајете, стапате и бивате једно. И увек бих,
сложене на полици, комоди или столици, кад би он отишао на пут и недостајао ми ужасно
још док не би ни замакао аутом из наше улице, са нежношћу гледала његове џемпере
који се грле.
А онда сам једнога дана
остала без упоришта, без ослонца, без нашег заједништва.
У зору, тог понедељка,
кад је стигао са тродневног службеног пута уморан, возећи сву ноћ, и кад је кући
свратио само да остави путну торбу и пресвуче се за посао на који је журио, док
је испијао кафу на брзину, отворила сам кофер са његовим стварима и занемела. Два
топла џемпера и три лагана дукса које је једино понео, били су сложени са рукавима
назад. Нисам морала ништа да питам, нисам морала да омиришем и да осим његовог мириса у гардероби препознам и неки страни,
сладуњави. Нисам морала ни да реагујем, могла сам да затворим торбу, сачекам да
он оде и исплачем се, или да у данима који
следе саслушам неко немушто објашњење које не би ништа објаснило. Уместо тога само
сам рекла:
„Твоји џемпери више не
желе да ме грле. Мене не. А ни да ме моле, видим. Љути су.“
Ћутао је погнут,
а ја сам руке прекрстила далеко иза леђа. А тако загрљај никад није био могућ.
Тодора Шкоро
Нема коментара:
Постави коментар