ПЕСНИЧКА ПИСМА СА ЛОШЕ АДРЕСЕ

Мирослав Тодоровић и Тодора Шкоро

Тодора Шкоро: ПЕСНИЧКА ПИСМА СА ЛОШЕ АДРЕСЕ

 (Нови текст објављен на порталу Конкурси региона)

Уз дозволу цењеног песника Мирослава Тодоровића из Трешњевице, уместо данашње колумне објављујем његов текст, у форми писма, песнику Мирославу из Рашевице, као и мој (тражени) одговор на немиле теме о којима је у писму реч – о београдизацији и провинцијализацији, о песницима са лоше адресе и онима другим, о поделама, јазовима песничким које уметност тешко да може и да оправда и да разуме.

МОЈА ТОПОНИМИЈА – Мирослав Тодоровић

(Мирославу из Рашевице)

Одавно називе места преименујем и дајем имена по писцима који у њима раде, или живе. Тако је Ариље све више Ненадић, Пожега Миленко Пајић, Чачак је одавно Ристовић, Неготин Власта Младеновић, Зајечар Тома Мијовић, Ваљево је већ Бели Марковић, Књажевац Раде Томић, Крушевац је Ђидићево, Пријепоље је Шелогово, Рашевица Мирослав, Прокупље је Иван Ивановић, Врање је Борино, Мишљеновац већма Лукићево…

Када год чујем име неког места везујем га за име писца који у том месту подвижнички бди над својим списима бавећи се проклетим занатом списатељским, како то овај занат назва онај мудри Грк.

Када год читам или прелиставам књиге „мојих“ писаца са њима водим дијалог. Разговарам са књигом, чујем њеног писца. Ми смо братство по речи и по несаници. Оној речи што је на почетку свега с којом ће се све завршити. Везује нас судбина писаца изван тзв. матице књижевних дешавања, кланова, кухиња, медијске халабуке и светлости велеграда…

Ми смо писци са „лошом адресом“ како то каза Црњански. Бавимо се најусамљенијим послом на свету. Ми смо наследници оних што су ство-рили српску књижевност, носимо бреме исте судбине. Оних чија имена красе „књижевне награде“ Дис, Станковић, Томић, Гордана Тодоровић, Попа, Ракић…, оних што су, као и ми, живели за књижевност.

Ми смо писци без „својих критичара“, верујемо у да нам је само време наклоњено, да ће нас оно у своје књигу уписати, на његовом решету оставити. Да неће вазда, као у овом худом времену, само вредности пропадати.

Српску књижевност су створили писци из унутрашњости, наши претходници са лошом адресом. У нашим речима је живот овог времена, ми смо „савест свог времена“. Живимо тегобно као и наши претходници, изван видног поља оних што мере немерљиво, оно за шта нема мерача. Тешимо се знаним истинама о земаљском значају провинције, тог географског појма, који нас у свему успорава. Ако смо ми, како веле унутрашњост онда су они спољашњост. Знане истине да све долази из унутрашњости овде не важе. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“. Шта ми да кажемо, и коме?

Својевемено ми је списатељ Данило Николић причао како су негда оцењивали чиновнике.

Приљежан. Истиче се. Нарочито се истиче.

Да ли су овим обухватили све?

Не, нису, рече стари чиновник.

Треба унети и Узалуд се истиче!

То важи за писце унутрашњости. Узалуд се истиче.

Али ми имамо занимацију, теши ме Данило…

Књижевна пијаца је у Престоници, али престоница не хаје за писце унутрашњости. Маћехински однос је правило. Ако неког и награди, то је како каза својевремено добитник Андрићеве награде М. Д. инцидент. Писах о томе, али узаман… Коме писац из унутрашњости да пише.

Мрвице са престоног стола ретко, као божја милост, падају изван круга повлашћених.

Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе… Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“.

Требају ли власти писци изван центра? Требају ли провинцији уметници? Они који мисле својом главом, који држе перо, што могу да виде на други начин. Да прозборе, умно и разумно. Такве власт неће. Али ни унутрашњост не уважава свог писца. Бави се, веле, залудним послом… Пише, а то од њега нико не тражи. Још је спреман да се свега одрекне, е да књигу трукује. Има провинција преча посла, још није дорасла до уметности.

Каже у једном разговору песник Јагличић да писац унутрашњости  „мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно (они само кмекну и већ су академици!).

У праву су они који кажу: „Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време…“ Али шта би онда било? Да сиромаштво провинције оставимо и без то лечка духовне светлости. Без наде…

Минуле је, ево, више од века како је Бора Станковић 1910. написао Матошу у   писму:

…Веруј ми не надам се од свега овога ичега каквом добру. Ово је више инат да се види: да ли се може код нашег народа, а без партија и котерија, са једним не кажем добрим литерарним, али бар солидним, штогод постићи…Твој Бора Станковић

још порезник, још у завади коју ти већ знаш.

Коме данас писмо да упути писац са своје „лоше адресе“, да пита оно што је овај писац питао? Нема коме доли да  емигрира у самоћу, да у тој самоћи чује Рилкову поруку: „Удуби се у себе!“ И пиши, јер то је твоја судбина.

ПИСМО ПЕСНИКИЊЕ БЕЗ АДРЕСЕ ПЕСНИКУ СА ПОГРЕШНОМ АДРЕСОМ

(Одговор на текст Моја топонимија Мирослава Тодоровића)

Поштовани песниче!

Ваш текст, Ваш вапај (а сваки Ваш текст то јесте), крајње добронамеран, знам, а опет упозоравајући, узнемирујући темом и истином о којој збори, надмашује моју маленкост, моја незнатност не усуђује се да одговори на задати проблем, као на загонетку, а да се не огреши. А опет, мрва неког мог друкчијег једа (и не само мог) нагони ме да Вам кажем како, можда, у једноме грешите. Недорасла значају онога о чему овде беседите, тој страшној подели на престоничке и писце са погрешне адресе (провинцијске), желим да Вам кажем да од судбине вас, таквих, постоји можда и гора, а то је удес оних који у престоници живе, у њој ишколовани, у њој проводећи цео свој век (многи у њој и рођени), па опет сличну судбину вас, писаца из унутрашњости, имају. Или још гору! Говорим о онима чије је престоништво само географски појам, а суштински, судбина им је као и онима из Врања, Мишљеновца, Трешњевице… То су они који, поштењем истинског уметника, нису желели у кланове, нису желели чак ни да им чињеница како су из главнога града буде важна пред другим ствараоцима, пред читаоцима, пред сопственим делом. Замислите тек њихов бол и њихове муке, драги песниче!

Ви можете, из „заборављене провинције“ , у своме мање или више оправданом гневу, да будете љути на престоницу, њен сјај, медијска светла и „буразерске“ односе за које кажете да овде владају и да су кривци за маргинализовање уметника изван Београда ( а штету коју уметности тиме наносе нећу ни да помињем!). А кога они да криве? Ви можете да утеху налазите у тој истој провинцији (скрајнутој, уметнички изопштеној, угроженој, али вашој), а где утеху да нађу престоничани само по адреси… Они на Београд неће и не могу да се љуте јер га воле! Моја једина утеха, засад, јесте да је кривица у мени, мање у моме поштењу и личном избору да никада, али баш никада нећу своју „престоност“ (извињавам се, мањкавост српскога језика ми намеће овај погрешан термин за некога ко живи у престоници), истицати, ма где, као квалитет, јер он то, по себи, није. Утеха може да ми буде, кажем, једино признање да је моја маленкост, својим радом заправо још истинска незнатност у књижевном свету, и главнога града, и уопште, ако то може да буде утеха. Мени, засад, може, али шта је са великим, а скрајнутим ствараоциама са тзв „праве адресе“, београдске, чија је судбина можда и гора од оних јужно и северно од ње? А има их, има… Завапили би и они, верујем, али немају коме, а ни против кога…

Желим заправо да кажем, драги Песниче, како ме је ово Ваше писмо растужило, поделама о којима говорите, не зато што о њима говорите, него зато што оне постоје. А, бојим се, ни ја овим писмом-одговором нећу поправити ту ствар, подсећајући Вас и на још једну потподелу, која мене лично  погађа, и која би ме ускоро и убила, да се нисам већ досетила како треба „емигрирати у сопствену самоћу“, зарад писања, зарад човечности… Јер тако морам! Из мога маленог Доброг Дола крај Смедерева сам отишла давно, у престоници живим већ дуго, али ни као човек, ни као писац не спадајући у оне који из ње не виде даље од Авале, па бих, да није те добровољне измештености у самоћу, помислила како сам, заправо, Нигде. Али, знам да нисам, јер нисам усамљена, међу истомишљеницима одавде, али и међу онима јужно, северно, источно и западно од овога града кога ипак волим.

Сад би требало да уследи потпис, онако у Вашем маниру, топонимски, а ја га, видите – немам! Бар по томе сте, ви из Чачка, Ужица, Трешњевице, Боњинца, Мишљеновца, у предности. Написати,Из Београда, не значи ништа, и значи много, а може да значи свашта.

Зато, само,

Тодора Шкоро

19. октобра, 2014.године