MAJČINE RUKE

Drhtave,
kao da se boje
da me ne povrede,
dodirnu me pa uzmiču
pod cicanu kecelju
natopljenu hiljadama suza
daljine.
Smežurane,
kao dve ptice promrzle,
na moje krilo
sletele.
U njima vidim sebe,
i neke predele davne,
i vidim ih nežne,
Uzimam ih i molim blagoslov
da, sad kad blizu su,
zagrle svoje čedo
i nikad me
ne puste.

Todora Škoro

STRAH

- Sledeći put, sine - rekla je tiho.
"Sledeći put", pomislio sam dok me njena ogrubela, smežurana staračka ruka, brzo se povlačeći kao da se boji dodira, pomazila po kosi. Pitao sam se da li moja majka zaista veruje u sledeći put, u novo viđenje. Ili, kao i ja, svaki put kad se rastajemo pomisli da je to poslednji put. Čini mi se da bi mi bilo lakše kad bi ona istinski verovala u buduće susrete, u mnogo budućih susreta, kad bi zanemarivala činjenicu da njenih školskih drugova više ima na seoskom groblju nego po blatnjavim sokacima moga rodnog sela. Ja nisam mogao da zanemarim sve to.
Mislio sam na smrt, očekivao je, zastrašivala me je, gušila, jači je protivnik postala neznano kad i kao da sam želeo da već jednom dođe da i taj košmar presatane. Ili da ne dođe nikad. A doći će. Uvek dođe po sve nas. I opet sam se pitao: zna li moja majka koliko je blizu smrti svojim slabim zdravljem i sa svojih sedamdesetpet godina. Ona još ne izgovara rečenice "Ja to neću dočekati" i "Kad umrem...", tako svojstvene starcima. Reče na rastanku:
"Sledeći put, sine".
I opet se u meni probudio osećaj krivice što joj ni ovog njenog boravka kod mene nisam priredio nešto vanredno o čemu će da priča svojim preostalim drugovima u svojim preostalim danima... A hteo sam to, planirao dok sam je sitnu i pogrbljenu čekao na stanici. Ništa vanredno joj nisam priredio. Ako se u vanredno ne računa moja grubost, odsutnost, ćutljivost sve vreme njenog boravka. Možda joj je ličilo na nehaj, na neosetljivost, možda je, sirota, pomislila kako mi je na smetnji, a ja sam se sve vreme bojao da budem nežan, da ona, a i ja tu nežnost ne prepoznamo kao poslednji put, kao opraštanje.
- Majko, jedina, sami smo, sami na ovom svetu! Sami pred Bogom i strahom od smrti koju iščekujemo,a koja će da slomi, da uništi onoga koji ostaje! - vapijem u sebi dok gledam voz kako se udaljava.
Kad iscuri ono vreme bezbrižnosti, blagi Bože!
Stiskao sam jako papučicu za gas, želeo da što pre stignem kući, do telefona, da joj u slušalicu, dok me ne gleda uplašenim očima, uplašenim za mene, ne za sebe dok to sluša, kažem:
- Volim te, majko! Ni manje ni više nego svaki sin. Nikada ti to nisam rekao. Nikada, kao sad, nisam imao više želje da ti to pokažem. Nikada, kao sad, nemam manje snage za to... Oprosti, majko, sinu koji voli grubo, ćuteći, drhtećim strahom za svoj život kad tvoga više ne bude... I ja tebi opraštam ovu strepnju, ovaj nepotrebni strah. I bez njega je dovoljno teško...
Promicali su kraj mene ljudi, kuće, drveće, sve brže i brže, a noga na papučici za gas se sve više spuštala. Nisam je osećao. Ni brzinu koja ume da izobliči stvari, da ih pretvori u ono što nisu. Nisam osećao ništa. Samo želju da pokažem ljubav. Da bih se iskupio od krivice za neke buduće dane kad sve bude drukčije. Slabić u meni je to želeo, a drugi strahovao da će i ta ljubav kad se pokaže biti bolna. Borili su se njih dvojica u meni, a ja se pitao gde je tu sin? Sin kao oslonac.
Nema oslonca. I u životu, u smrti nikako...
Zazvonio je telefon. Još jednom. Još pet puta.
- Umrla je mama - reče brat.
Ćutao sam.
- Čuješ li me?
- Čekaj, čekaj malo - mrmljao sam. - Sačekaj trenutak.
Ustao sam, zapalio cigaretu, pogledao u ruke, nisu drhtale. Pogledao u sebe i naglas izgovorio ono što sam tamo video.
- Sad mi je lakše - rekao sam miran. Spustio slušalicu, pa se grohotom nasmejao, smejao, smejao...
Probudio sam se oznojen,uplakan. Otkucao brzo znani broj telefona, a kad mi se javila tiho ćutao sam.
- Ne brini, sine. Nego živi i raduj se. Moli te tvoja majka...
Samo sam prekinuo vezu.

Todora Škoro

NESREĆNICI

Sve kuće u tom sokaku su bile lepe. Lepa je bila i ona, ali nekako - drukčija. Nova, tek ozidana, mogla je da deluje i veselo. Ali - nije.
Nije oko nje bilo trave, drveća i cveća da je ukrase, ni iz nje žagora i smeha da je ožive. Ni osvetljenih prozora noću da je obasjaju. Nasukana u parče blatnjavog seoskog dvorišta, ogrnuta čudnim mukom, izvijala je oblake dima, ne iz odžaka kao sve normalne kuće, nego nekud kroz prozore, ispod vrata ili iznad tavanskih greda.
Inače je bila lepa i bela. Tek ozidana.
- Zašto ložite vatru na podu, majko? - upitao je stranac.
- Nemamo peć, ni šporet. A studen stegla. Mora negde da se loži - cvokotala je starica.
Zabrađena,umotana u stare, pohabane dronjke neodređene boje, tek ponekad bi prodžarala vatru koju je tu, nasred sobe, na betonu ložila. Stranca koji je ušao samo je ovlaš pogledala, a na hrpu složenih stvari - ćebadi, džempera i kojekakve tople odeće - nije se ni osvrnula.
-Bolje da si hranu doneo. Da on, siroma', nešto pojede. Nije jeo dva dana - i pokaza na zgrčeno telo koje se tek naziralo ispod prljavih pokrivača.
- Bolestan je - reče.- Sigurno će umreti. Al' bar da ne umre gladan...
Sutradan im je stranac odneo korpu hrane. I još tople odeće. Poneo je bio i malu električnu peć, pa shvatio da lepa, mala, tek ozidana kuća nema struje.
- Bilo je pa nam isekli. Nismo imali da platimo- odmahnu starica.
- Imate li nekog svog? - pitao je.
- Sina. Imali smo. Sad ne pita za nas, ne dolazi. 'Oće da nas žive sa'rani, da nas odavde izbaci. U dom nas šalje...
A kuća je bila lepa, tek ozidana.
- On, sin je napravio. Kako - kome?! Pa, nama, roditeljima. Al' sad više neće za nas da čuje. Možda 'oće i da je proda...Kuću.
Nije se strancu nešto uklapalo u toj priči. Izišao je i dugo posmatrao lepu belu kuću koja je mogla da bude i vesela, ali nije...
Starac je umro dva dana potom, a starica je i dalje selom hodila u svojim pohabanim dronjcima. Ništa od onoga što je stranac odneo nije obukla.
- Sve je ona to prodala na pijaci, video sam - reče prvi komšija.
"Dobro", mislio je stranac. "Možda će od toga kupiti peć, ili joj treba da plati sahranu pokojniku. Sin se, vele, nije ni pojavio na pogrebu".
- Ali je platio očevu sahranu - reče onaj komšija. - A nije došao zbog stida, valjda...
Opet je stranac bio zbunjen nečim čudnim u toj priči.
Kad je, posle nekoliko dana, pošao do starice da je obiđe i nešto ponese, vide da iz lepe bele kuće više ne izbija dim.
"Šta li je moglo biti?", zamisli se. Tad na prednjem delu kuće uoči tablu na kojoj je pisalo: na prodaju.
- Odveli je jutros - objasni komšija.
Stranac pomisli:
"Nesrećnih li ljudi, da takvog zlotvora od sina odgaje!".
Gledao je s tugom napuštenu kuću. Onaj komšija, pljucnuvši ustranu i zabacivši kačket visoko, samo odmahnu:
- Bila je pijanica. Sve je prodavala iz kuće da bi rakiju kupila. A sin im je sve bio obezbedio. I kuću napravio, i nameštaj kupio, i novac i početku slao. Dok nije video nevolju. Ona je sve prodala i sve propila. Jutros je valjda od pića i poludela. Odveli je... Kako to niste znali?
Stranac uzdahnu: "Nesrećnog li čoveka, da takvo zlo od majke ima..."
Nasukana u blatu još i sad stoji napuštena kuća. Samo, nije više onako lepa i bela kao nekad.

Todora Škoro