NESREĆNICI

Sve kuće u tom sokaku su bile lepe. Lepa je bila i ona, ali nekako - drukčija. Nova, tek ozidana, mogla je da deluje i veselo. Ali - nije.
Nije oko nje bilo trave, drveća i cveća da je ukrase, ni iz nje žagora i smeha da je ožive. Ni osvetljenih prozora noću da je obasjaju. Nasukana u parče blatnjavog seoskog dvorišta, ogrnuta čudnim mukom, izvijala je oblake dima, ne iz odžaka kao sve normalne kuće, nego nekud kroz prozore, ispod vrata ili iznad tavanskih greda.
Inače je bila lepa i bela. Tek ozidana.
- Zašto ložite vatru na podu, majko? - upitao je stranac.
- Nemamo peć, ni šporet. A studen stegla. Mora negde da se loži - cvokotala je starica.
Zabrađena,umotana u stare, pohabane dronjke neodređene boje, tek ponekad bi prodžarala vatru koju je tu, nasred sobe, na betonu ložila. Stranca koji je ušao samo je ovlaš pogledala, a na hrpu složenih stvari - ćebadi, džempera i kojekakve tople odeće - nije se ni osvrnula.
-Bolje da si hranu doneo. Da on, siroma', nešto pojede. Nije jeo dva dana - i pokaza na zgrčeno telo koje se tek naziralo ispod prljavih pokrivača.
- Bolestan je - reče.- Sigurno će umreti. Al' bar da ne umre gladan...
Sutradan im je stranac odneo korpu hrane. I još tople odeće. Poneo je bio i malu električnu peć, pa shvatio da lepa, mala, tek ozidana kuća nema struje.
- Bilo je pa nam isekli. Nismo imali da platimo- odmahnu starica.
- Imate li nekog svog? - pitao je.
- Sina. Imali smo. Sad ne pita za nas, ne dolazi. 'Oće da nas žive sa'rani, da nas odavde izbaci. U dom nas šalje...
A kuća je bila lepa, tek ozidana.
- On, sin je napravio. Kako - kome?! Pa, nama, roditeljima. Al' sad više neće za nas da čuje. Možda 'oće i da je proda...Kuću.
Nije se strancu nešto uklapalo u toj priči. Izišao je i dugo posmatrao lepu belu kuću koja je mogla da bude i vesela, ali nije...
Starac je umro dva dana potom, a starica je i dalje selom hodila u svojim pohabanim dronjcima. Ništa od onoga što je stranac odneo nije obukla.
- Sve je ona to prodala na pijaci, video sam - reče prvi komšija.
"Dobro", mislio je stranac. "Možda će od toga kupiti peć, ili joj treba da plati sahranu pokojniku. Sin se, vele, nije ni pojavio na pogrebu".
- Ali je platio očevu sahranu - reče onaj komšija. - A nije došao zbog stida, valjda...
Opet je stranac bio zbunjen nečim čudnim u toj priči.
Kad je, posle nekoliko dana, pošao do starice da je obiđe i nešto ponese, vide da iz lepe bele kuće više ne izbija dim.
"Šta li je moglo biti?", zamisli se. Tad na prednjem delu kuće uoči tablu na kojoj je pisalo: na prodaju.
- Odveli je jutros - objasni komšija.
Stranac pomisli:
"Nesrećnih li ljudi, da takvog zlotvora od sina odgaje!".
Gledao je s tugom napuštenu kuću. Onaj komšija, pljucnuvši ustranu i zabacivši kačket visoko, samo odmahnu:
- Bila je pijanica. Sve je prodavala iz kuće da bi rakiju kupila. A sin im je sve bio obezbedio. I kuću napravio, i nameštaj kupio, i novac i početku slao. Dok nije video nevolju. Ona je sve prodala i sve propila. Jutros je valjda od pića i poludela. Odveli je... Kako to niste znali?
Stranac uzdahnu: "Nesrećnog li čoveka, da takvo zlo od majke ima..."
Nasukana u blatu još i sad stoji napuštena kuća. Samo, nije više onako lepa i bela kao nekad.

Todora Škoro