петак, 26. август 2011.

Među koricama dnevnika


Stajala je tik uz kolovoz, skupljajući haljetak koji bi joj zalepršao oko vitkih, skoro mršavih butina uvek kad bi mimo nje prošao kamion ili kakav veći i brži auto. Zakoračila bi tad unazad ubadajući tanke štiklice u obronak kraj puta, s mukom ih onda izvlačila gubeći ravnotežu i mrmljala nešto, izvesno psujući. Bila je mlada. I lepa.I imala je tužne oči. To se, međutim, nije moglo videti izdaleka. Sumrak i brzina kojom su vozači zamicali svojim automobilima činili su da ona već dugo pokušava da zaustavi nekoga, bezuspešno. Petar je gledao devojčine pokušaje ispijajući ohlađenu duplu kafu u bašti restorana kraj magistrale, gde je i ona do maločas sedela, gde je i uočio da je mlada i lepa. I da ima tužne oči.

Za stolom nedaleko od njegovog pila je sok i čitala nešto iz sveske, nalik rokovniku, čitala pažljivo, i čitajući sve više, izraz joj je postajao sve tužniji. Mogao je nesmetano da je posmatra, da gleda tu transformaciju jer ona nije ni na šta drugo obraćala pažnju osim na tu svesku na svom krilu. Uočio je da je sa kratkom haljinicom i neudobnim cipelama sa štiklom obučena prilično neprikladno za nekoga ko se našao na dosta pustom magistralnom putu, bez svog auta, za nekoga spremnog da stopira.

„Povešću je kad krenem“, pomisli dok je kretao ka toaletu.

Vraćajući se prema parkingu, vide da devojke više nema. Neko je izvesno već bio povezao.

Ušao je u svoj kamion, pustio muziku i ubrzo zaboravio na lepu mršavicu tužnih očiju. Mislio je već na kraj putovanja, na toplu večeru koja ga čeka kod kuće i na svoju Mari, pa je instiktivno dao gas. Ali kako se sumrak brzo spuštao vidljivost je postajala sve manja, pa Petar ipak uspori. Na usponu pre grada, daleko pred sobom uoči nešto na kolovozu, na tren pomisli da je ranjeni jelen, izdaleka je video da se to na putu pomeralo. Približivši se, vide da je to nago žensko telo, zgrčeno nasred puta, drhtavo. Na par koraka od povređene devojke ležala je rasklopljena kožna crna sveska, ali bez listova koji su se, potrgani i zgužvani, razletali svuda okolo.

Parkiravši kamion iziđe i brzo pritrča devojci tužnih očiju. Bila je povređena, iz usta joj je tekla krv, a kad progovori, ispljunu dva zuba.

„Odvezite me, molim vas, u bolnicu. Ja sam dobro, ali želim da sačuvam

bebu“.

Bila je lepša nego što je mislio. I mlađa.Usput mu je ispričala da je tu, u tom restoranu na Magistrali trebalo da se vidi sa Njim, On je otac, naravno da je on, ali je stalno zauzet, putuje, političar je, pa zato je rekao da dođe tu, u blizinu tog malog grada, da ga čeka, i da će sve da se dogovore, da će da joj tad kaže dokle je stigao sa razvodom, da će da se dogovore o njihovom venčanju...I ona ga je čekala, najpre radosna, a posle sati čekanja tužna, sve tužnija. Onda joj je javio da krene nekim prevozom prema gradu, da će je on tamo čekati, pa je zato ustala i stopirala. Zaustavio joj se veliki crni automobil. Ušla je. I neka je ne pita ko je unutra bio, šta su joj radili, ništa neka je ne pita, samo neka je odveze u bolnicu ako za bebu nije kasno...I drugo mu ništa neće reći.

Petar je nežno podigao mršavo devojačko telo, uneo je u kabinu, a onda iz jakne izvadio telefon i pitao da mu kaže broj tablica ili opis kola koja su je povezla.

„Zaboravite, dobri čoveče, zaboraviću i ja, i ovo putovanje, i ovaj grad, i sve što se desilo. Tako je najbolje.“

„Šta je bilo u crnom rokovniku?“ upitao ju je tiho.

„Šta mislite? Naša priča, moja i njegova, moj dnevnik...“

Na devojčino insistiranje da je samo ogrnutu njegovom košuljom ostavi pred kapijom bolnice, a da ne ulazi sa njom kako ne bi imao problema, najpre se protivio, pa najzad pristao.

Kod kuće, Mari ga je čudno posmatrala kako je, gledajući lokalne vesti, škrgutao zubima i tiho a besno psovao. Sa ekrana se, u najskupljem odelu, u pratnji supruge koja se vešto, skoro profesionalno osmehivala u kamere, šepurio vremešni ministar za porodične odnose, rodom iz njihove varoši, dok je objašnjavao kao su porodica i tradicionalne vrednosti stub uspešnog društva i da je on vrlo ponosan što se u njegovom rodnom gradu koji je baš toga dana posetio, rađa sve više dece, a u minuloj godini nije razveden nijedan brak.

Smračen, grubo se javio na telefon koji je uporno zvonio.

„Gledate li ga? Čujete li kako lepo priča o porodici, o deci? Morala sam da se javim da sam dobro, kad sam već našla vašu vizit-kartu u džepu košulje. Beba nije dobro, nje nema više... I hvala vam još jednom, dobri čoveče.

Petar uzdahnu i isključi televizor.

„Sve same laži“ odgovori na ženin upitni pogled. Otišao je na spavanje bez večere, ali su mu san dugo otimale tužne velike oči i potrgane stranice dnevnika kako se razleću po putu.


Todora Škoro

_______________________

4 коментара:

  1. Koliko li se nesrećnih, neispričanih priča rasulo po nepreglednim poljima života...

    ОдговориИзбриши
  2. Nebrojeno, valjda, Bravarice. Ovo je tek jedna (prilično) tipična. Hvala na čitanju!

    ОдговориИзбриши