уторак, 04. октобар 2011.

Visoke potpetice


  
           „Ti, dušo, zaista imaš ukusa“,  opet joj je rekao dok su pregledali katalog sa ženskom obućom, a ona, bez dvoumljenja prstom pokazala na visoke salonke, klasične, ali sa detaljem sa strane koji im je davao poseban šik i efekat modernosti.
            „Zašto nećeš da ti ih kupim? Divno bi ti stajale. Molim te, učini mi to...“ molio je.
            Odmahnula je glavom, kao i svaki put ranije kad su bile u pitanju tašne, haljine, mantili. Nije dozvoljavala da joj kupi ono za šta su se oboje složili da je najlepše i da bi joj divno pristajalao. U kupovinu je odlazila sama, odlučujući se za manje upadljive, manje moderne i manje skupe komade, verujući da će i tako, u njima, biti dovoljno privlačna, a umerenost takve garderobe davala joj je sigurnost tako neophodnu u godinama u kojima se našla, godinama koje su počele sve vidljivije da se pokazuju na telu i licu, godinama sa kojima se bilo teško miriti, ali je ona to uspevala. I mislila je da je to samo njena bitka, a da on, njen muž, treba da ostane izvan toga. Mislila je da će ga time poštedeti. Čega, ni sama nije znala.
            Bila je još uvek lepa, vitka, šarmantna žena. Njena ženstvenost i poželjnost krila se i u nekim ranijim godinama, u nečem drugom, tananijem, nečem što se otkriva u pogledu, pokretu ruke, a ne u kostimu ili u cipelama koje nosi,  mislila je. Zato ni sada nije htela da išta menja, bojeći se da ne sklizne u neukus, a sve oscilacije raspoloženja, čudne porive i želje koje bi joj se povremeno javljale, suzbijala je, ne deleći ih ni sa kim, pa ni sa njim. Znala je da je to danak prelaznom dobu.
            Ipak, kad ju je nežno zagrlio i rekao:
            „A da ti ih ipak kupim, divno bi ti stajale? Kupiću ih...“, odmahnula je ponovo odlučno, ali je iznenadila sopstvena misao kako bi - volela joj te cipele kupi. Ovih dana im je i godišnjica, pa što da ne?
On je nastavio da gleda televizor, a ona, zbunjena sopstvenim mislima, krenula na spavanje zamišljajući sebe u tim šik-salonkama i u haljini kojom su pre nedelju dana oboje bili zadivljeni ispred izloga luksuzne radnje, ali je i nju tada odbila. Odlučila se se za suknju ispod kolena i džemper od kvalitetne vune mirnih boja. Zamislila je sebe u toj staromodnoj kombinaciji na večeri za njihovu godišnjicu i nasmejala se. Bilo bi smešno! Zašto i ona sebi da ne dozvoli hir, ludost i ekstravaganciju i za to veče se obuče mladalački, izazovno... Ali, već mu je bila rekla da te cipele ne želi. „Ništa onda, kupiću ih sama, pa ću ga iznenaditi. A i sebe, verovatno“, mislila je, tonući u san i verujući kako će ta čudna želja ujutro da je prođe.
            Nije je prošla. Stojeći ispred igledala sutradan, opet je sebe zamislila u raskošnoj haljini i vrtoglavo visokim potpeticama. I čitav dan, a i naredni. I dok je obilazila radnje, bivajući tužna što su haljinu koja im je oboma oduzela dah prodali. Ništa zato, naći će drugu.  Njen još devojački stas omogućava joj da ponese bilo koju smelu, izazovnu haljinu.
            „Da li sam ti lepa?“ iznenadila je i sebe i njega upitavši ga dok je vozio prema njenoj firmi narednog dana.
            „Naravno, dušo. Kakvo je to pitanje?“ bio je zunjen. „Tako si elegantna i otmena“, dodao je, nameštajući joj kolir bele bluze preko revera strogog poslovnog sakoa kakve je uvek oblačila za posao.
Kad je to popodne, dan pre njihove godišnjice, na zadnjem sedištu njihovog auta, ispod jakne otkrila kutiju sa cipelama i zavirila u nju, umalo je vrisnula od sreće. U njoj su bile cipele iz snova sa visokim potpeticama   koje su njih dvoje gledali. To joj je dalo krila, Izišla je u grad, obilazila najbolje butike i najzad se odlučila za dugu crvenu haljinu čiji kroj je isticao njeno savršeno telo, a duboki razrez  duž butine izmamio je uzdah čak i kod prodavačica kad ju je probala.
            Našminkana, sa isfeniranom frizurom i u haljini koja joj se sad ipak učinila previše smelom, nestrpljivo je čekala da se on pojavi. Malo ju je zbunilo što je tog jutra samo cmoknuo i rekao „Srećan sam pored tebe već dvadeset godina, draga“ i otišao na posao. Nije joj ostavio kupljene cipele, nije pomenuo večeru, ali ga je ona, pozvavši ga na posao telefonom, obavestila da će večerati u gradu. „Dobro“, rekao je. Kasno popodne, dok je ona, spremljena, već čekala, obuvši crne visoke salonke koje je imala, ali ih nikad do tada nije obula, javio joj je da će da zakasni pola sata. Unervozila se, počela da se znoji, postala plačljiva.
            „Dođavola i svi ti napadi kritičnih ženskih godina... Ne, ne danas...“
 Onda je zgrabila tašnu, pozvala taksi i krenula prema njegovoj firmi koja je ionako bila u centru grada. Tako će uštedeti na vremenu, pomislila je, a i ona svojoj nagloj neobjašnjivoj nervozi neće dati da nabuja.
Zadivljeni pogled portira na ulazu u firmu njenog muža joj je prijao, ali onaj zbunjeni, kad mu je rakla da ide do muževljeve kancelarije nije razumela.
            Zakucala je tiho na vrata, sačekala malo, a onda ih lagano otvorila.
            Najpre je ugledala šik-salonke sa vrtoglavo visokim potpeticama na lepim dugim nogama na dvosedu ispred njegove kancelarije koje su nervozno lupkale o pod. Potom haljinu, onu koju su prodali, a kojom su ona i njen suprog bili zadivljeni. Najzad, podigla je pogled na lice. Ljtito, mlado, preko svake mere našminkano, kao i njeno, uostalom, Mlada devojka je besno ustala i stala pred nju izazovno. Nije govorila ništa. Nije ni trebalo. Izvesno, obe su se osećale kao pred krivim ogledalom koje im se ruga. Pomislila je koliko je jadna, i ona, i ta devojka pred njom. Poželela da vrišti, da pobegne, proklinjala usku crvenu haljinu na sebi, a  i onu na toj devojci. Samo je stisla zube i osmehnula joj se.
            Kad je njen muž izišao iz svoje kancelarije besna devojka je već zalupila vratima odlezeći, a ona je samo jednim pokretom skinula visoke cipele, okrenula se, bosa istrčavši napolje, povlačeći rukom razrez na haljini koji se otvarao.
             Kroz suze videla je da joj momak sa portirnice zove taksi dok je drugi, u kome je sedela prelepa mlada devojka u „njenim“ cipelama i haljini već kretao.

Todora Škoro
______________________

10 коментара:

  1. Prava "ženska" priča. Zbog detalja oko garderobe, šminkanja, pa i načina razmišljanja junakinje, uostalom!... udahnula si joj lik skromne, pitome i urbane žene, koja doživi razočarenje i to u trenutku kada poželi da "iskoči" iz klišea koga je sebi dodelila... Pitko i nepretenciozno. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Emo, ovo je samo pričica za popodne, u pravu si... Odmor za mozak, i piščev i čitaočev. Hvala ti na čitanju i ovakvih, p(l)itkih... :)

    ОдговориИзбриши
  3. Todora!!! ovakav naslov me iz prve asocirao na Almodovara. čekala sam muziku, tražila sam strast... a ono još jedna prevarena žena! uh! raznostrano ti je i teško štivo. za analizu. razni su aspekti. nisam sigurna ko tu sam sebi stavlja kamen o vrat, a ko je heroj! vreme je čudno. ovo u kome živimo.

    umorila sam se danas jako... ne srdi se - ipak ću pustiti muziku. nadam se da ćeš i ti uživati u njoj:)))

    http://www.youtube.com/watch?v=J7uXZVX6h20

    ОдговориИзбриши
  4. Bravarice, oprosti na izneverenim očekivanjima... :) Ali pomisli kako bi i u ovoj istoj priči bilo i vatre, i strasti, i ljubavi, samo da je pripovedač bio na drugom mestu, bliže Njemu, ili bliže Mladoj devojci, ili... Ali, on je stao blizu Žene, iz blizine njene perspektive posmatrao događaje, skoro njenim oćima, pa mu mnogo toga (kao i njoj zbog životnog doba u kome se našla) promaklo. I stigao nekako na kraj trećeg čina ove farse, pa onda nema govora o herojima. Njih u ovoj priči, na ovaj način ispričanoj, nema...
    Ne srdim se, i ja sam za muziku uvek na kraju dana... Pozdrav! :)

    ОдговориИзбриши
  5. Sí, Bravarica, pero "Tacones lejanos" no poseen la sutileza de la sorpresa, de lo deseado y cumplido.
    Todora, creo que este relato está pleno de sensibilidad, de capricho y encanto por conseguir esos zapatos con largo tacón, enhiestos, diferentes, bellos, todo lo que cualquier mujer puede desear que le regalen.
    Miroslav me ha hecho un favor por encontfrar tu blog, Todora.

    Un saludo con los tacones de mi paisano Pedro Almodóvar.

    ОдговориИзбриши
  6. Dragi Antonio, hvala što mislite o mojoj priči da je puna nežnosti, hvala što čitate moj blog ( iako se u prevodu dosta izgubi), hvala i Miroslavu preko čijeg bloga ste stigli do mene...

    ОдговориИзбриши
  7. Ja ovde pisala 2 komentara i ni jedan nije me hteo.
    Znaci ne komentarisi Pipi... pusti vreme neka cini svoje. ; )
    Salim se... ipak ne odustajem. Prica je super napisana. prica je samo prica. Pipi je velika Pipi. Todora je fantasticna Todora... prema tome, ovaj svet je tako lepppp, hvala sto ga krasite svi vi...volim vas sve...

    ОдговориИзбриши
  8. Pipi, nisam ja kriva... Tako Blogger ponekad ume da pravi zastoje u komunikaciji... :) Hvala ti!

    ОдговориИзбриши
  9. ma naravno, nije mi prvi put da bloger pravi zezalice, navikla sam. Desavalo mi se da napisem nekome stihove u komentaru, tako lepo poslozim na brzaka i onda baffff, izgubim ih...hahaha, pa ko mi je kriv kada ih ne kopiram... ;)
    hvala ti sto si tako brizna...pozzz

    ОдговориИзбриши