ЈЕЛЕНА КУЈУНЏИЋ - "Далеко је Србија"

ДАЛЕКО ЈЕ СРБИЈА

            Мај 1972. Отишић, Далмација

            "Висока је читав метар.  Брат-брату има у њој двеста кила. Углачана кишом. Сунцем избељена. Чврста. Била је овде и кад се мој отац родио, и његов отац, и отац оца очевог оца... Ма, одувек је она овде. Ништа не говори,  а опет, све ми каже. Све приче које које морам да запамтим у њој су се стисле. Не могу да спакујем овај ваздух, ни трепет јаре кад подне ужеже, ни мирис горобиља... Ал' ћу зато њу да понесем. Морам“, мисли бркајлија Ђуро Гајић док је обилази са свих страна, загледа...

            А онда се прекрсти, па позва комшије:

            „Хај'те, људи, помозите! Морам је некако сместити у гепек.“

            Јадни људи помислише да се шали. Али сетивши се зашто су се овог јутра окупили, а и због његовог ужагреног погледа којим их је све обухватио, би им јасно да све друго може да буде, ал' шала никако.

            Кад их позва по други пут, уплашише се. Да није с ума сишао?

            „Хај'те, људи, далеко је Србија.“

            И тек кад су му грашке зноја почеле клизити низ широке горштачке образе, а жиле на рукама набрекле од напора, кад су схватили да он то заиста намерава да учини, припомогоше.

            Помиловао је драгоцени товар, притворио гепек колико је могао, а онда редом, ћутке прилазио до сваког понаособ и привијао га на груди. Срце му је дамарало у подгрлцу, речи, ако их је и било, нису налазиле пута.

            Кад се поздравио са последњим из врсте, са малим сестрићем Михајлом, пожурио је према ауту, али се на пола пута нагло окренуо. Зашао је иза куће, истргао чокот лозе и пажљиво га положио на задње седиште, поред синова чије су главице једва вириле изнад картонских кутија са стварима.

            Рођаци и комшије стајали су зачуђени и неми, руку оклембешених низ тело. Сви до једног бојали су се да трепну. Било их је стид жена и деце па су трпели.

            А кад су то ипак морали да учине, сузе су им закрилиле видик и капале у срца звечећи, гласно, као кишница низ олуке кад се слива још дуго након што киша престане. Бол је постојао скоро опипљив, ваљао се од  једног до другог и нарастао као грудва снега низ стрмину, и озбиљно претио да ће их све, колико их ту има, затрпати.

Лето 1995. Болеч. Србија

           

            Непрегледна колона аутомобила претоварена људима и стварима. И трактори са приколицама пуним покућства, стараца, жена и деце. Примичу се све ближе. Хватају га за врат. И стежу.

            Превлачи  руком преко очију не би ли одагнао ту страшну слику. Узалуд. Колони нема краја.

            Неко нешто прича, али он не обраћа пажњу на речи. Не треба њему нико да објашњава, зна он шта та слика значи, љути се.

            Узима чашу и мали троножац од грубо тесаног дрвета, и излази напоље. Силази низ благу стрмину, до подрумских врата. Оставља столичицу, па улази унутра.

            После само неколико минута враћа се са чашом вина у руци, и спушта се на мало, троугласто седало. Наслања леђа на кућни темељ, као да га подупире. Кришом брише очи. И пије.

            Гутљај вина.

            Па суза.

            Па опет гутљај.

            И опет суза.

            Болечки брег лежи испод њега, миран и зелен, питом. Стење под родом свакојаким, као бравче кад се наједе, па се задовољно испружи у хладу.

            Старина баца празну чашу на траву. Наслања лице на глатку, белу стену узидану у темељ поред подрумских врата. И жмури. А онда полако почиње да помера образ лево-десно преко хладног камена као да га милује.

            „Хај'те, људи, помозите. Далеко је Србија!“

            „С ким то причаш, деко?“, пита девојчица грабећи лопту што се зауставља поред његових ногу.

            „С тобом, ваљда, нећу сам са собом!“, трже се старац. „Иди, кажи баби да спреми све гостинске собе, долази нам сестрић Михајло са целом фамилијом.“

            „Како знаш? Нисам чула телефон да је звонио.“

            „ И није. Јавили су на вестима!“

 

ЈЕЛЕНА КУЈУНЏИЋ

( Из збирке прича „Невиделица“, 2012.)

ЈЕЛЕНА (ЂУРЂЕВИЋ) КУЈУНЏИЋ, рођена 1958., у Баставу код Осечине. Завршила Педагошку академију у Шапцу и Вишу економску у Новом Саду. Пише афоризме, песме и приче. Објавила књиге „Кроз сузе смех“ , „Крпеж и трпеж“, „Азбука мог детињства“ и „Невиделица“ Живи и ради у Мајуру код Шапца. Добитница награде „Милован Видаковић“ 2011.(Будимпешта) за причу „Смрзнуто пуце“, прве награде библиотеке „Бранко Радичевић“ у Житишту за причу „Сунчев зрак“, прве награде на конкурсу "Вукашин Цонић" 2012. за причу "Крик" и бројних других.

 _______________________________________