Dvadeseti je u mesecu, dan za novu kolumnu...
Kolumna Todore Škoro: TO
NIJE ZA DECU
Kada ste
poslednji put čuli ovu rečenicu, a da to nije bilo u vašem detinjstvu? Kada ste
je poslednji put izgovorili? I da li se uopšte ta rečenica na kojoj je moja
generacija bila vaspitavana, uopšte igde više izgovara?
Ne protivreči se
starijima; ne sedi se u njihovom društvu, ako to ne mora, dok vode razgovore
koji nisu za decu; ne diraju se stvari koje nisu za decu; ne gledaju se emisije
na televiziji koje, takođe, nisu za decu; ne koriste se ružne i nepristojne reči,
jer to takođe deci ne priliči... I još mnogo toga što „nije za decu“ učilo nas
je kako da pravilno odrastamo, kako da budemo bolji ljudi.
Danas deca imaju
zakon koji ih štiti, a koji i ona sama, u svojoj domišljatosti umeju vešto da
(zlo)upotrebljavaju i da se na njega pozivaju, tvrdeći da su ugroženi u svojim
pravima. Nedavno, na nekoliko mesta čula sam i opravdanje roditelja da je
upravo taj zakon o dečjim pravima ono što ih sputava da svoju decu vaspitavaju
drukčije, strože. Samo izgovori, naravno. U opštoj trci sa vremenom, za
zaradom, najčešće se pušta da decu vaspitavaju učitelji, ulica, internet. Ovaj je
poslednji „učitelj“ čini se najpogubniji, ali kao da više nema načina da se
deci ograniči njegova upotreba. O kontroli sadržaja koji koriste da i ne
govorimo, sve dok se ne dogodi nešto ekstremno, nešto strašno nekom (vašem,
mom, prijateljevom) detetu, pa iziđe na videlo koliko toga se tu radilo što
„nije bilo za decu“... Ali se o tome najčešće ne misli, odnosno misli se na
sasvim pogrešan način: Ne bi moje dete to... Zaboravljajući da je dete ipak
samo dete i da je tanka nit od onoga šta bi trebalo do onoga šta će ono
učiniti, navedeno raznim ovakvim „učiteljima“.
Gledam često i fotografije
rumenih nasmešenih beba koje „poziraju“ sa mobilnim telefonima kraj uha,
ovekovečeni rukom presrećnih roditelja. I sve češće čujem da je najbolja
igračka koja će umiriti bebu koja uporno plače, upravo ovaj aparat. Ne znam da
li su probali sa krpenom šarenom lutkom, ili sa tihim pevušenjem svome detetu. Neću
ovde da govorim o štetnosti ove sprave, to znaju valjda i takvi roditelji, ali
ću rečenicu „nije za decu“, na kraju ovog sasvim kratkog utiska zameniti jednom
drugom: Nije (svako) za decu.
Нема коментара:
Постави коментар