ВАРЉИВИ ДРЕМЕЖ У КУПЕУ
кад у трену у коме се мимоилазе возови
угледаш лице човека који те прати у сновима
а кога си сасвим сигурно једном већ негде срео
можда баш у овом возу давно некада
док те је упозоравао вичући
да се не нагињеш кроз прозор
остајеш зачуђен што је он сада у оном другом
који само мине и не дозволи ти ни да махнеш
ни да се пробудиш
и зато кад се тутњећи мимоилаз(ит)е
ти волиш да чело наслониш на стакло и да жмуриш
верујући како непогрешиво знаш
станицу до које ћете стићи
Тодора Шкоро
Нема коментара:
Постави коментар