среда, 29. јануар 2014.

ДРУГИ


ДРУГИ

Ти ниси човек
ни сенка ниси тог човека
за каквог мислиш да те сматрам
Твој лик и твоји покрети и глас
мени не значе ништа
све док понекад, само понекад
не заличе на онога
чија је и сена била стварнија
од твог обличја

(Тодора Шкоро)

* Фотографија преузета са сајта tihomirstojanovic.com



понедељак, 20. јануар 2014.

КУЋА ЗА ЛУТКЕ (колумна)

На Конкурсима региона нова, јануарска колумна, о факултетима некад и сад...

Колумна Тодоре Шкоро: КУЋА ЗА ЛУТКЕ

            Три пута сам обишла кварт док нисам пронашла адресу коју тражим. Кад ми је љубазни пролазник рекао да треба да уђем у зграду на чијем је улазу у приземљу стајала велика месингана табла са именом стране трговинске фирме, попнем се на трећи спрат и да ћу тамо наћи нешто што се зове универзитет, помислила сам да се шали.
            „Ново доба, госпођо“, добацио је, уз смешак, одлазећи.
            Док сам на реченом трећем спрату међу бројним плочицама интерфона тражила презиме свог друга из гимназије и са факултета који ми се ономад похвалио како је постао универзитетски професор и позвао ме да свратим у његов кабинет да се испричамо, и док сам пролазила великом салом чудно издељеном преградама од плексигласа на нешто што је личило на боксове,  сетила сам се зграде државног факултета који смо обоје похађали, камене, раскошне, са бројним орнаменттима, и њених слушаоница са високим плафонима у које је могло да се смести и по стотину студената. У овој хали подељеној на боксове скоро да никога није било. Срела сам само две девојке на ходнику док пријатељ није изишао мени у сусрет да ме дочека и срдачно ме увео у свој кабинет. У четири квадратна метра тог простора омеђеног плексигласом од осталих кабинета, сместио се његов модерни, малени писаћи сто са компјутером, столица и поред још две, једна до друге, металне. Сместих се најудобније што је у тим условима могло, кад ми пријатељ, извињавајући се, рече да има само да испита још две студенткиње па ћемо онда да се сити испричамо, можда ипак негде напољу, а не овде. Збуњена, устадох да изиђем, кад ме он задржа рекавши да ја никако не сметам и да ће то бити брзо готово, тај испит.
            Насмејах се у себи кад су ушле, онако сићушне, као по мери овог простора. Дотеране, дугокосе, плаве, перфектно нашминкане, подсетише ме на лутке. После прилично опуштеног и необавезног ћаскања са професором о сунчаном времену усред јануара, једна седе на једину слободну столицу и мој пријатељ јој рече да почне. Предмет који је полагала звао се нешто као теорија масовних комуникација и она је почела да говори брзо и гестикулирајући, уз обиље жаргонских израза, а да то, ако сам добро разумела, није било у циљу илустрације теме коју је апсолвирала. Прекинуо ју је убрзо уписавши оцену у индекс и погледао у другу девојку. Прва тад врисну. Десетка! Хвала, професоре... Друга је, на врло сличан начин почела да говори потпуно исте ствари као претходница. После минут-два и она је прекинута, оцена уписана, нови узвик одушевљења, нова десетка.
            И нигде цедуљица из којих би се извукла испитна комбинација питања, нигде осталих студената као публике, нигде потпитања, нигде оне старе добре студентске треме и нервозе, нигде озбиљности у свему томе, нигде... много тога што памтим као факултетска и испитна искуства.
             Видевши моју запрепашћеност коју нисам на време успела да сакријем, мој пријатељ је, чим су две лутколике студенткиње изишле ћеретајући о вечерњем проводу који их је тога дана чекао, устао и замолио ме да ипак седнемо преко пута, у кафану, у којој ћемо се, насмејао се, можда осећати пријатније.
            Можда? Насмешила сам се и ја, и док смо у тих пар сати евоцирали успомене из студентских дана, сложивши се, као и сви које је младост неповратно напустила, како је све некада било право и најбоље,  ипак ниједном нисмо направили поређење са овим сада.

            „Кобајаги“,  помислила сам о оном што сам видела на том месту које би требало да буде храм знања. Све је ту кобајаги. Као и у кућицама за лутке, уосталом. И у њима ништа није право. Ни велико.
______________________

субота, 18. јануар 2014.

ПЕСНИК БИТИ

ПЕСНИК БИТИ

Угуши своје срце у песми док је пишеш,
учио ме је
И ако она таква хиљаду других срца пробуди,
песник си

(Тодора Шкоро)


среда, 15. јануар 2014.

БОЖИЋНЕ ВЕСТИ

БОЖИЋНЕ ВЕСТИ

            Ватрогасци су га из смрсканог аутомобила извлачили више од сата, али је у болницу довезен свестан. Са његовог мобилног телефона неко је позвао последњи бирани  број, био је то мој, и ја сам за мање од петнаест минута стајао над његовим креветом у шок-соби.
            „Немој да кажеш мајци“, прошапутао је. „Реци да сам због невремена одложио долазак, да  не брине. Извући ћу се ја. Ни оцу не говори...“.  
Врата њихове куће отворио ми је његов отац, изгубљеног погледа, блед, скоро лелујајући се. Помислио сам да зна. Скрећући поглед ипак сам промрмљао како је велики снег на Алпима спречио његовог сина да допутује за божићне празнике. Климнуо је главом, а онда ми испричао да се управо вратио из болнице где су одвезли његову жену. Не зна шта се догодило, стајала је крај прозора, док је он слушао вести у три, а онда је само вриснула и пала, рече ми. Сада је у коми.
            „Немој да му кажеш кад се будете чули“, замолио ме је на растанку. „Реци да смо обоје добро, да се не секира, много је везан за мајку. А извући ће се она...“  
На путу до куће укључио сам радио у колима. На вестима су јављали да ће ово бити најхладнији Божић у последњих педесет година. Стресао сам се.

(Тодора Шкоро)
           


недеља, 12. јануар 2014.

субота, 11. јануар 2014.

О ЛЕПОТИ ЖЕНЕ (три минијатуре)

СТОПЕРКЕ

Кад  је села на ниско седиште његовог старог аутомобила, узана сукња јој се задигла до пола бутина. Има широке кукове, помислио је. Само се код жена широких кукова сукња тако подигне кад седну. А он је волео такве жене. Његова је била мршава, узаних бокова и никада није могла да изведе ту ствар са подизањем сукње кад седа. Зато је он увек кад на путу сустигне неку жену, стајао да је повезе до града. Ретко би се преварио у процени.


ЛЕПОТА

Имао је изузетно ружну жену, о томе су се, шапатом, слагали сви. Стога су избегавали да у његовом присуству говоре о лепоти жена, чак и глумица. Једном, док су, после партије голфа, седели на тераси ресторана, наишла је висока, црнокоса и дугонога девојка. Сви су је допратили погледом. Само он је, међутим, рекао, Боже, како је лепа! Остали су погнули главе.


МАГИЈА

            Гледао је тај балет осми пут, опчињен њеном лепотом, грациозношћу и сексепилом који је избијао из њеног дугог врата, из покрета руку, из сјајне затегнуте пунђе, чак. Чекао је стрпљиво на задњем улазу позоришта да се појави после представе. Истрчала је и пролетела поред њега у сусрет момку који је чекао. У избледелим фармерицама, широкој мајици и у равним патикама, вијорећи распуштеном косом личила је на многе девојке које среће на улици. Где ли се загубила она магија, питао се, тужан.


(Тодора Шкоро)

четвртак, 09. јануар 2014.

ДОСТОЈАНСТВО

ДОСТОЈАНСТВО

Пржило сунце, ни дашка ветра. Она нагнута над хрпом изгужваних старих одевних предмета, ко зна чијим знојем натопљеним. Још млада, руке јој то говориле. И префињена, витким прстима и лаганим, одмереним покретима којима је покушавала да сложи ту гомилу старудије, да јој дâ иоле мало достојнства. Дуга кестењаста коса јој, онако сагнутој, покрила лице сасвим. И боље, да мука и нелагода не буде још већа ако је лепа, а лепа је сасвим извесно, све је указивало на то. Ипак, требало ју је ословити, упитати да нешто од ствари дода, да каже колико цени искрзану кожну јакну или изношене војничке чизме. Тад би морала да подигне главу, да проговори, да се насмеши, макар горко. Па да потом сакрије поглед. Не, није могао то да уради, није могао да је толико понизи. Наставио је лагано осматрајући понуду других уличних продавца старе робе јер заиста је морао да купи друге патике, ове које је носио једва да су држале одлепљене ђонове. Али никако није хтео да их купи код те дивне девојке.


(Тодора Шкоро)

петак, 03. јануар 2014.

PESMA LOŠEG PESNIKA

PESMA LOŠEG PESNIKA


Ona pesma,
sećaš li se, Vedrana,
koju sam ti napisao o planinaskom vrhu
što u suton surovo probija sunce
a ti me tužno pitala da li ga to boli
Ta pesma, Vedrana,
nije bila moja
Danas sam na onom istom mestu na žalu
čekao celo popodne
i bili su nedaleko mladić i devojka
ali ona nije bila tužna kao ti
jer on joj nije kazao kako će taj planinski vrh
probosti sunce
Govorio joj je neke druge stvari Vedrana
i oboje su se smejali
a ja sam verovao kako su oni ukrali naš smeh
i našu priču koju smo tada zaboravili da ispričamo
Nije ono bila moja pesma, Vedrana,
shvatio sam to tek u suton
kad  sam video sunce koje je  zapravo žurilo
da zagrli more iza grebena
I oprosti mi što si plakala
bila je to samo jedna pesma lošeg pesnika
koju sam sasvim nehotice izgovorio
dok si odlazila

(Todora Škoro)



четвртак, 02. јануар 2014.

PRAVEDNICI

PRAVEDNICI
Pikaso, Glava žene (crtež)

Ja znam, rekla je, da zlo stanuje
u tvome levom oku
Zato ne škilji u mene
i ne pokušavaj nikada više
da ga prikriješ
I znam da su tvoje želje gramzive
a tvoji snovi večito gladni
jer blago sabiraš na pogrešnim
mestima
I sve tvoje očaje i srdžbe poznajem
na boga, ljude i na mene
dok pokušavaš da se sa svojim životom
izmiriš
Ali znam da te ni takvog
ne zaslužujem
jer o sebi mislim mnogo gore
nego o tebi ikada
Eto u tome je naša tajna,
rekla je
okrenula se prema zidu
i prvi put zaspala
snom pravednika

(Todora Škoro)