четвртак, 09. јануар 2014.

ДОСТОЈАНСТВО

ДОСТОЈАНСТВО

Пржило сунце, ни дашка ветра. Она нагнута над хрпом изгужваних старих одевних предмета, ко зна чијим знојем натопљеним. Још млада, руке јој то говориле. И префињена, витким прстима и лаганим, одмереним покретима којима је покушавала да сложи ту гомилу старудије, да јој дâ иоле мало достојнства. Дуга кестењаста коса јој, онако сагнутој, покрила лице сасвим. И боље, да мука и нелагода не буде још већа ако је лепа, а лепа је сасвим извесно, све је указивало на то. Ипак, требало ју је ословити, упитати да нешто од ствари дода, да каже колико цени искрзану кожну јакну или изношене војничке чизме. Тад би морала да подигне главу, да проговори, да се насмеши, макар горко. Па да потом сакрије поглед. Не, није могао то да уради, није могао да је толико понизи. Наставио је лагано осматрајући понуду других уличних продавца старе робе јер заиста је морао да купи друге патике, ове које је носио једва да су држале одлепљене ђонове. Али никако није хтео да их купи код те дивне девојке.


(Тодора Шкоро)

Нема коментара:

Постави коментар