среда, 03. март 2010.

Tamno(vanje)



Ritam koraka
podešavam tako
da uvek hodam
svetlom stranom
života
Hitam da tama me
ne stigne
strepim
da mrak
ne sustignem
Tvrdim da živim

Todora Škoro

8 коментара:

  1. знам да пишеш из душе спонтано
    - онако како навире
    ипак бих ти предложио мале измјене
    да би се нека беспотребна понављања избјегла
    тиме би (моје мишљење)осјећања добила више на полету

    Ritam koraka
    podešavam tako
    da uvek hodam
    svetlom stranom
    ulice
    Hitam da me tama
    ne uhvati
    strepim
    da je ne sustignem
    i još uvek tvrdim
    da živ(a) sam.

    за мене је УЛИЦА овдје примјеран синоним за ЖИВОТ
    глаголе СТИЋИ и СУСТИЋИ у краткој пјесми налазим за превише
    измјену посљедњег стиха предлажем да би се избјегао нагли, помало „груби“ преокрет
    са везником „И“ прелаз је течнији

    надам се да нисам повриједио твоја осјећања - реаговао сам јер ме пјесма дотиче

    ОдговориИзбриши
  2. Dozvolićeš mi da razmislim o ovome, ali ti hvala na javljanju i predlogu svakako.Za ponavljanje glagola si možda u pravu, ali za tečnost pesme - nisi. Pesma koja oličava strah, beg i bojazan, da bi to dočarala (po meni) ne sme da ima prelaze i melodičnost postignutu odgovarajučim veznicima - mora da zvuči "bezdaho", a poslednja tvrdnja "tvrdim da živim" - ako je nevezana veznikom, dođe kao presuda na kraju.

    ОдговориИзбриши
  3. погрешно је схватање да страх нема течност и да је он увијек нешто изненадно
    (али ја не негирам постојање изненадних страхова, оних који немају времена да се развију
    него нас одмах оробе )
    страх се у кости увлачи непримјетно, постепено се шири (брзина ширења зависна је од многих фактора) и онда нас потпуно преузме у своје канџе...

    да је ова моја тврдња тачна потврђује и твоја пјесма
    на самом почетку ти нам дајеш до знања да сасвим свјесно
    „...увек ходам/светлом страном“
    да би нам то у сљедећим стиховим још више нагласила:
    „хитам да тама ме/не сустигне/стрепим...“

    страх је већ ту, дубоко у теби присутан, ти си га свјесна, осјећаш га...
    покушаваш да те потпуно не преузме, чак си у једну руку и бориш против њега:
    „стрепим/да мрак/не сустигнем“

    свако сљедеће догађање које ти евентуално наговјештаваш
    које би било уобличено у једној коначности
    не садржи више то изненадно „бездахо“ него напротив
    очекивано (мање или више ишчекивано) „бездахо“

    овдје, у овој твојој пјесми се „бездаха“ остаје постепено - човјек се једноставно у страх утопи
    нијемо и заувијек

    констатација: „тврдим да живим“ је једно моментано осликавање реалност
    питање је само времена или боље речено „таме/мрака“ колико још дуго

    ОдговориИзбриши
  4. Slažem se s tobom: presuda "tvrdim da živim" jeste oslikavanje momentalnog stanja, a dokle - samo je stvar ritma koraka... Hvala ti na iscrpnom bavljenju ovom nekolicinom stihova u koje sam neprimetno probala da smestim najveći svoj strah - ili sve strahove: od života, kraja, pada, mraka...

    ОдговориИзбриши
  5. Staću na tvoju stranu ulice iako sam na drugom kraju sveta - Živi i piši optimistične pesme...

    ОдговориИзбриши
  6. Alex, za tebe uvek ima mesta na mojoj strani ulice, ma gde ti bila! I, s tobom, moja ulica biva svetlija. Želim ti sreću.

    ОдговориИзбриши
  7. Rada Rajic Ristic05. март 2010. 16:48

    I kada podesavamo ritam koraka, nadje se uvek neko da podmetne nogu, ili naidjemo na neki kamen spoticanja; vazne je jedino ona strana kojom smo izabrali da hodamo- to uvek zavisi od nas!
    Draga Todora, ja sam izabrala da hodam tvojom stranom zivota!
    Pesma mi se mnogo dopada!

    ОдговориИзбриши
  8. Hvala, draga! I za tebe, kao i za Alex isto važi: ma gde da ste, uvek ćete biti drage stanovnice moje ulice i ona će zato uvek biti svetla!

    ОдговориИзбриши