недеља, 14. август 2011.

POSLEDNJA

„Još jedna, još samo jedna pa krećem...“ Skoro da nije ni mahnuo, nego je tek podigao vitki, od lošeg duvana požuteli kažiprst, a umorni stari konobar je već kretao prema njemu noseći u ruci čašu najljuće rakije. Spustio je piće na sto, ali ovog puta mu ništa nije rekao, nije ga pogledao ni prekorno, ni molećivo, a umeo je to. Jednom, ispričao mu je kako veoma liči na njegovog sina, davno otišlog negde na kraj sveta, gde se izvesno propio ili nekako drukčije propao, pa više ni ne piše. Tada, nije ga ganula ta priča. Nije razumeo tugu oca zbog sinovljevog posrnuća. Posrnuće sina već jeste. I sam je bio posrnuli sin, posrnuli čovek. Nije mu zato trebalo da ga neki ostareli tužni konobar na to podseća. Seta i brižnost starca koji mu je poslušno donosio „još jednu“ u njemu su znali da izazovu neki nerazumljivi gnev pa je tog starog kelnera više mrzeo što je ovaj više nežnosti prema njemu pokazivo. Ne, međutim i ovoga puta.

„Pričaj mi o sinu“, reče mu tiho.

Starac se zbuni. Ćutaše neko vreme.

„Pričaću ti onda ja. O sinu. I o ocu. Pričaću ti priču koju možda znaš. O sinu koji nije bio dovoljno dobar ocu, o sinovima koji nikada nisu dovoljno dobri očevima. O ocu kome gordost ne dozvoljava da prigrli i voli sina, makar on i ne bio dovoljno dobar, iako zna da sinovi treba da se vole, oni nisu kao prijatelji, prijatelje ceniš...I onda, tako razdvojeni, tako udaljeni svoje bolove utapaju u još jednoj, i još jednoj. Sve do one poslednje... Razumeš li tu priču, starče?

Ćutao je pognut.

„Ova koju si mi sad doneo poslednja je čaša moga oca. Čaša za njegovu dušu. Juče sam ga sahranio. Seljani su mi s ustezanjem priznali da je govorio godinama kako je ljut na mene, a ja, ja sam moj dobri starče, pod njegovim jastukom našao sliku nas dvojice iz mog detinjstva na kojoj me snažno grli i na kojoj se u njegovim očima vidi ljubav, a ne ponos...

Suze kanuše na drhtave staračke ruke.


Todora Škoro

7 коментара:

  1. E ovo je već za psihološku studiju - gde je granica između ljubavi i ponosa. Da li je ljubav po definiciji, a ponos je trebalo zaslužiti, ili se to u porodičnim odnosima na relaciji roditelj - dete stapa i teško se prepoznaja granca.
    Lično mi je uvek bilo teško da kod svojih roditelja prepoznam taj ponos, uvek mi se činilo da je provejavalo - možeš ti to i bolje i bolje.....
    Komplimenti za priču!

    ОдговориИзбриши
  2. Alex, a šta ako nije "provejavalo" to iz njih, nego iz tvoje potrebe da budeš bolja i bolja, pred njima, zbog njih. Uslovno kažem TEBE, mislim na sve one sinove i kćeri koji imaju taj problem. Mislim da čak ni dvostruka uloga - kad si i dete i roditelj ne može da da sve odgovore, uspostavi ravnotežu i donese spokoj po tom pitanju. Vrlo je, vrlo kompleksan taj odnos, a ovaj zapis nudi samo jedan od mogućih scenarija. Što bi Tolstoj rekao "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način..." Tebi hvala na čitanju!

    ОдговориИзбриши
  3. Moze se sve i sa ljubavlju, milosti,verom, hrabroscu. Ja sam sve okusila, iztrenirala i moji roditelji su najbolji sto mogu da imam, jer ja dobro hocu i sebi i njima. Sve je za nesto dobro. Kad god mozemo posetimo ih, druzimo se sa njima, pozovimo ih, kao sa nekim dobrim licnim prijateljima. Dali su nam zivot, hvala im. Iz svega toga sam postala ja, ovakva kakva sam danas, sa svim znanjem, poznavanjem, iskustvima...se je za nesto dobro.
    Prica je za pouku i zasluzuje desetku. Bravo i pozzzzz

    ОдговориИзбриши
  4. Da, Pipi, sve se zaista može ljubavlju. Samo, nekima nije tako jednostavno pokazati ljubav, čak ni onu prema roditeljima, ili deci. Tebi hvala na pohvalama...

    ОдговориИзбриши
  5. odlična priča. kratka, sažeta i jasna, sa jasnom porukom.

    ОдговориИзбриши
  6. Dobrodošla, Bravarice, na ovaj blog! Drago mi je uvek kad neko kreativan ovde svrati. A ti to svakako jesi. Hvala na čitanju!

    ОдговориИзбриши
  7. @ ТОДОРА ШКОРО

    Hvala za dobrodošlicu i za ovu pohvalu mene kao takve:)))

    Čitamo se i dalje: )

    ОдговориИзбриши